• Људевит Вуличевић рођен  је 30.9.1839.  у Цавтату. Умро је у Напуљу 27.7.1916. (1)

Описао је прилике у свом детињству : „Ја се лијепо спомињем да се је у Цавтату и у Дубровнику говорило за мојега дјетинства: « Што ће ти нашки ? … Ваља да научиш талијански и тудешки » . Ако не у свијем, јест доиста била у многијем онда оваква савјест“.(2)

Школу и ниже разреде гимназије учио је код фрањеваца у Цавтату, а 1854. у Дубровнику завршио две године гимназије. Слушао је филозофију (1857-59) и теологију (1859-62) у Венецији. Вратио се у Дубровник. Због сукоба са манастирским старешинама напустио је ред Мале браће и прешао у световне свештенике (1870). Као слободан професор држао је предавања омладини у Славјанској тријестинској читаоници у Трсту (1874). Био је приватни учитељ Алекси Шантићу. Био је међу оснивачима Српске читаонице. Најобимнији му је текст Моја мати (1879). Био је антиклерикалан, у Трсту је био панславен и Словен, а од 1879. изјашњавао се као Србин.

Објављивао је у листу  „Дубровник” и у часопису  „Срђ”. У „Српском биографском речнику” истакнуто је :  „Кроз посланице српској омладини са ретко виђеним жаром проповедао је националну идеју.” Посланице Омладини далматинској и Српској омладини објавњиване су у Застави (1879-1880 и 1885.) и Српском листу (1880-1881). (3) Окупио је групу својих пријатеља у Цавтату међу којима је била Марија Богишић. Посећивао их је и слао им посланице у више примерака (хектографисане).(4)

Српској омладини упутио је „Сила у савјести” у којој је истакао : „ … треба да се духом Српства и Словенства препороди у себи сваки српски омладинац, јер једино препорођена омладина може бити квас препорођењу народа. … Омладино, ако твоја душа, твоја савјест какогод не сличи души и савјести српскијех јунака, ти њих не можеш схватити, духа им славнога не можеш осјетити. Карађорђа, бесмртнога оца Србије, нећеш схватити, ако немаш у себи витештва. … Српска омладино, и у мишљењу и у дјеловању морамо бити своји, да нашки развијемо особне и народне моћи.” (5) Српска Књижевна Задруга у Београду објавила му је 1906. књигу„Моја Мати и Сила у савјести”.

У листу „Дубровник“ јануара 1913. Људевит Вуличевић објавио је: „Не, народ не гине под ниједном влашћу док се држи својијех обичаја, док му повјест побуђује и племени срце. Народ не гине док говори, док мисли и осјећа материнскијем језиком. Српски сине, чувај свој матерински језик, и на Балкану биће слободе.“ (6) „Народна просвета“ у Београду објавила је  1929. „Целокупна дела” заједно Људевита Вуличевића и Николу Томазеа. Био је књижевник, проповедник и национални прегалац. Његове поуке упућене српској омладини важе како тада тако и данас.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Л. Мустеданагић, „Вуличевић, Људевит”, „Српски биографски речник”, том 2, Нови Сад, 2006, стр. 509;

2. „Библотека српских писаца Н.Томазео, Љ. Вуличевић“, Београд, „Народна просвета“ стр.587;  

3. Л. Мустеданагић, „Вуличевић, Људевит”, „Српски биографски речник”, том 2, Нови Сад, 2006, стр. 509, 510;

4. „Целокупна дела, Никола Томазео и Људевит Вуличевић”, (Библиотека српских писаца), Народна просвета, Београд, 1929, стр. XXXIV;

5. Људевит Вуличевић, „Моја Мати и Сила у савјести”, Српска Књижевна Задруга, Београд, 1906, стр. 57, 60, 76;

6. „Библиотека српских писаца Никола Томазео, Људевит Вуличевић“, „Народна просвета“, Београд, 1929, стр. 455;