Када сам, непосредно пред потоњи ратни поводањ у Босни и Херцеговини, покушао наћи гробно знамење Симе Н. Бабиће у српском гробљу у присојном коњичком селу Врдоље, наишао сам на разочарење! Никаквог гробног биљега није било, нити било каквог знака да се међу хумкама – у којима леже покојници Бабића и Нинковића из истог села – налази и Симина хумка! А Симо је био човјек који је препјешачио пола велике Русије да би, као српски добровољац, стигао у Солун и придружио се својој сабраћи, Србима и Црногорцима, за ослобођење српских земаља…
Некролог
Узалудни су били моји напори да длановима скидам маховину и травке са ријетких камених крстача у надању да ће се испод појавити слова са именом тог човјека… Џаба! Морао сам да одустанем! Онда су ми мисли кренуле оним путем којима се таквим српским херојима одаје признање у виду писаног трага на бијелој хартији којег називају некролог! Истина, он је закаснио скоро шездесет година, али никада није касно, бар за млађе нараштаје, да се мало јаче освијетли лик човјека који је, због свог јунаштва и патриотизма, род Бабића из Врдоља учинио познатијим и узвишенијим и заслужено се сврстао у ред осталих српских ратних добровољаца у ратовима Србије и Црне Горе у периоду 1912. до 1918. године, чија су имена и презимена исписана златним словима…
Дјетињство
Али, да се вратимо доста временски уназад, чак пред крај деветнаестог вијека, у годину 1892. А те године, још док је зима увелико трајала, баш на светог Симеуна, у кући Николе Бабића, родио се син који, како су то и ондашњи обиичаји налагали, понесе име тог српског светитеља – Симо!
Симо Н. Бабић (Цртеж: Хаџи Ђуро Си. Куљанин)
(У српској митологији постоји једно увјерење. Када се новорођенчету, које је рођено на дан неког светитеља, да његово име, онда се чврсто вјерује да ће то дијете на неки начин оплеменити свој род неким својим доброчинством!)
Симо је растао са својим вршњацима, Нинковићима из истог села. Посебно се дружио са својим вршњаком Марком Нинковићем, не слутећи да ће их судбина одвести на исте животне путеве, најприје у Русију, па у Солун, и даље према земљи Србији, гонећи најприје Бугаре, па Швабе чак преко Дрине и – још даље!
Симино дјетињство није било нимало лако. Уз то, није био нарочито дружељубив. Осим Марка, нерадо је прихватао друштво својих вршњака, нарочито комшија муслимана.
Чувајући овце по врдољским странама, те испасиштима на Звекуши, Окрому, Станинама, Радобољу и Јелици, Симо је сањарио да једног дана оде у далеки свијет, научи читање и писање, и тако се ослободи сеоске муке, посне врдољске земљи и сурових зима и великих снијегова…
Ипак, сан му се дјелимично испунио. Отишао је у далеки свијет, али из сасвим другог, нежељеног разлога!
Мобилизација
Када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, Симо је имао шеснаест година. Тада, као јуноша, мислио је да ће нова власт донијети бар мало благостања и духовног мира јер је слушао како старији људи говоре: „Крст тамо, крст и овамо, па не може бти горе него што је било под Турцима!“
Нажалост, Симо се брзо разочарао. Схватио је да до никаквог бољитка није дошло. Само што је сада сјахао Курта, а узјахао Мурта!
Онда је дошла 1914. година…
Симо је већ био добио прави, озбиљан, момачки изглед. Висок, кошћат и широких рамена, јаких обрва, доста правилних црта лица и мало повијеног носа, плавоок и кудраве плаве косе, кратких и меканих бркова… Управо је наликовао на момка каквог тражи ћесарска власт у Бечу за своје војнике…
И би тако…
Симо је регрутован са десетинама Коњичана у аустроугарску војску и одмах су послати у Беч. По каснијем Симином свједочењу, чим су обукли плаве војничке униформе, упућени су право на Источни фронт да ратују са Русима.
Сими се ништа горе није могло десити! Он, који је као дијете слушао умилне приче о тој великој православној земљи, која српски народ назива братским, сада мора да пуца на њих!
„Е, неће моћи!“, мрмљао би Симо себи у њедра и чекао прилику да се што прије преда „непријатељу“. И није дуго чекао. Међутим, као заробљеник, Симо је из Севастопоља одведен пут Москве гдје се задржао једно вријеме. Када је чуо да српска влада тражи ратне добровољце, с одушевљењем је дочекао позив Николе Пашића, и пожурио да што прије помогне браћи Србима у борби против Бугара и аустријског ћесара…
Послије неколико мјесци стигао је у Солун и одмах се придружио српским и црногорским јединицама.
Окршај
Сими се понесрећило да први велики ратни окршај има на Овчем пољу у тадашњој јужној Србији. То је, у ставри, равна котлина са благим уздигнућима у средишњем и сјеверном дијелу, између токова Пчиње и Брегалнице.
На том мјесту се одиграла позната Овчепољска битка између српских и бугарских снага. Битка је трајала пуним мјесец дана, од 14. октобра до 15. новембра 1915. године када је српска војска поражена…
Симо је нерадо причао о тој бици. Казивао је да су од мртвих српских војника правили грудобране и тако спашавали животе… Али, говорио је, ишли смо даље и даље, све до коначне српске побједе…
Симо се вратио у родно Врдоље 1920. године. Убрзо се оженио и добио три сина. Због ратних заслуга додјељена му је земља у јужном Банату. Није имао снаге да напусти Врдоље и да се пресели у равничарски дио земље Србије гдје се сије бијела пшеница и једе укусан пшенични хљеб…
Тиховање
У старости, Симо се био потпуно повукао у себе. Мало је причао. Највише би тиховао. У селу би остајао сам, док би његова остала чељад боравила на љетним стаништима на Окромима, обронцима планине Бјелашнице…
А када би причао, причао би најрадије са дјецом, скоро шапатом им појашњавао животне слике из Русије у коју се до смрти заклињао. Прчао би и о тешком ратном искуству у борби против мрских Бугара… Онда би ућутао, дуго, не рекавши ни ријеч…
Симо Н. Бабић је умро половином шездесетих година прошлог вијека. Отишао је тихо како је и живио. Сахрањен је у српском гробљу у Врдољу које је, данас, док настаје ова прича, потпуно запуштено, неограђено, пуно разног растиња и корова…Преко хумки знаменитих српских Врдољака – Симе, Марка, Саве, Лазара, Јована, Луке – гази стока ситног и крупног папка врдољских муслимана… А живот тече даље као да се ништа десило није… А, богами, у међувремену, много тога јесте!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
