Сведоци смо политичке кампање примања Косова у УНЕСКО од пре пар година, а која и даље траје. Борба за национална добра, наставља се а питање које се намеће свима нама јесте, колико нам је заиста битна материјална култура? Шта радимо по питању њеног очувања?
Најбољи пример је дао манастир Житомислић, али нам је и показатељ колико један верски објекат може да утиче на очување верског, националног и културног идентитета.
Манастир је саграђен у XVI веку, налази се у долини Неретве, на путу од Мостара ка Јадранском мору. Од самог његовог настанка, постаје један од значајнијих манастира у Херцеговини. Породица Милорадовић-Храбрен била је ктитор манастира све до XIX века.
Борба за опстанак трајала је кроз све векове његовог постојања. Један пример је из 1716. године када су калуђери напустили манастир, бојећи се одмазде Турака.
Манастир је за време Турске владавине, био културно-просветитељски центар. Крајем XVI и почетком XVII века доласком калиографа у манастир, постаје преписивачки центар.
Иконостас манастира представљао је право уметничко дело, рад Херцеговачког дуборесца. Верници махом из Сарајева и Мостара даривали су манастир у виду кандила, кадионица, крстова који представљају ризницу богослужбених предмета. Сребрни тањир који је даривао рођак породице Милорадовића-Храбрена славни гроф Сава Владиславић, једно је од значајнијих поклона манастиру, на коме је угравиран натпис из 1738. године.
Манастир је поседовао збирку са преко педесет икона које су красиле зидове цркве, разних аутора, из времена од XVI до XIX века.
Спомен плочу са породничним грбом поставио је гроф Григориј Милорадовић, која је је била на Руском језику.
Како би проширили духовно и културно знање, монаси су често путовали у духовне центре по Србији, Војводини и Хиландару.
Духовна школа основана је 1858. године, и била је прва основана школа овог типа у БиХ. Аустроугарској владавини сметао је јак духовни центар у Херцеговини, па је 1871. године престала са радом. Серафим Перовић већ наредне године, 1859. зида зграду за богословију, из које ће изаћи најшколованије свештенство тога доба. Славни српски песник Јован Дучић, радио је као учитељ у Српској народној школи, која је 1918. године претворена у државну школу, а радила је све до 1978. године.
Улога српске православне цркве и самог манастира у тешким вековима за народ била је вишеструка. Помагали су и подржавали народ у њиховој борби за ослобођење, помагали у очувању националне свести. Увек су били уз свој народ, делили су његову судбину. Народ је у њих гледао као на вође, од цркве и њених великодостојника увек је тражен савет а и помоћ у одбрани своје земље и вере. Зато и не треба да чуди што се у манастиру припремао невесињски устанак 1866. године.
Празник Благовести се празнује као манастирска слава, и на тај дан, као и на Духове, су се окупљали верници из целе Херцеговине. Након литургије, народ је ручао заједно окупљен око манастирске трпезе. Празници, разна сијела, народни скупови, имали су функцију и да свештеници народу подижу морал, често пропраћени гуслама. На тај начин се преносила народна предања, и усмена културна традиција. Монаси су записивали народне песме, приче, здравице.
Аустроугарска окупација БиХ, као и Први светски рат, донела је нове невоље за цео српски народ. Настојали су да затворе све црквене школе, да се оснују народне тј заједничке школе, у коју це ићи ђаци све три конфесије. Црква и народ су се опет нашли у заједничкој борби за независност и ослобођење. Занимљив податак је, да манастир под Турском и Аустроугарском владавином није био срушен, а ни скрнављен.
Други светски рат, донеће почетак страдања манастира. Окупирани крајеви краљевине Југославије од стране Немаца, донеће БиХ нову власт у виду усташке НДХ. Манастир бива запаљен, а драгоцена библиотека са разним документима јос из времена Турске владавине, покрадена и уништена. Много вредних предмета као и богата збирка икона из времена од XВИ до XИX века доживљава исту судбину.
Монаси манастира бивају убијени и бачени у једну од многих Херцеговачких јама, Видоњу.
Нова власт која је дошла након рата, није донела бољитак манастиру. Комунизам није подржавао цркве и било шта што је имало везе са религијом, па и не треба да чуди податак, да је тек 1952. године манастиру признат историјско-уметнички значај. Изградњом магистрале шездесетих година двадесетог века, манастиру је ускраћена веза са Неретвом, јер је пут прошао кроз манастирско поље. Манастир бива обновљен 1967. године, а власти одбијају молбу да се монаси есхумирају и достојно сахране.
Монаси су есхумирани и достојанствено сахрањени, после више од тридесет година, 1991. године. Патријарх српски господин Павле је служио парастос жртава.
Почетак новог грађанског рата доноси највеће страдање манастира. Манастир је порушен, тј. миниран до темеља, 14. јуна 1992. године од стране Хрватске војске. Минирани су гробови монаха, тек пренетих и сахрањених, као и део споменика на гробљу. Библиотека је страдала са паљењем новог конака. Велики део уметничких дела, поучени искуством, је сачуван.
Радови на обнови манастира су почели 2002. године, када је и комисија за очување националних споменика БиХ прогласила манастир националним спомеником БиХ. Манастир је обновљен и освештан од стране тадашњег Патријарха Српског господина Павла 2005. године. Данас у њему живи и моли се братство манастира.
Занимљив податак је да се на конференцији у Лондону 1993. године под називом Спасавање баштине Босне и Херцеговине, у излагању о времену Отоманске империје, само једном и то врло оскудно поменуо манастир Житомислић. Највише говора је било о Старом мосту у Мостару, такође срушеном нешто након рушења манастира. Стари мост и манастир Житомислић су настајали у истим временима и представљају велики културно-историјски значај за БиХ. Зато чуди податак о врло скромном помињању манастира, а и оставља нам простор за размишљање, како и колико штитимо наша културна добра?!
Вредна културна добра манастира Житомислић, биће преточена у оквиру музеја икона и уметнина, који ће се налазити у обновљеном конаку. Непроцењиво богатство које ће бити доступно свима, представља значајан сегмент у очувању идентитета свих народа на простору БиХ. Потребно је сакупити још средстава да би музеј почео са радом, од кога ћемо сви имати користи, а највише будућа поколења.
Освајачки ратови на нашем поднебљу, донели су народу страдања, уништења цркава, манастира као и разних заоставштина. Културна баштина чувала је идентитет овог оштрог Херцеговачког тла, која је помогла у снажењу националне свести. Манастир Житомислић постао је симбол борбе за духовност, културу, образовање, која траје и данас.
Да ли смо ми научили нешто из страдања манастира? Да ли смо свесни важности материјалне културе? Рушењем надгробних споменика, брише се важан извор за упознавање историје. Они су сведочанство да смо постојали, да постојимо и даље на неком простору.
panoramio.com (photo by Boky Milijasevic)
Сама историја манастира нам казује колики су били напори да се избрише историја и постојање наше на том плодном Херцеговачком тлу. Обнављањем манастира, не обнављамо само верски објекат, ми обнављамо себе. Обнављамо нашу културу, историју, традицију и то не само себе ради, већ да би наша будућа поколења могла да виде ко смо и шта смо били. Заборавимо ли наше материјално благо, заборавићемо и себе, а човек без корена ко је?
Запитајмо се сви, колико поштујемо, обнављамо и чувамо нашу материјалну културу коју су нам преци оставили у аманет? И колико децу своју учимо да то исто чине, јер право на поправни нећемо имати.
Ивана Ерић/ Слободна Херцеговина
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Tekst koji ne ostavlja ravnodusnim.