Почетком новембра канадска јавност преплављена је бројним изјавама и саопштењима ‘о спуштању и подизању националне заставе’ – а АФН (Скупштина првих народа/индијанских племена) и влада Канаде воде медијску полемику о наранџастој застави ‘Свако дете је важно’
Заставе на федералним зградама вијоре се на пола копља широм земље од 30. маја ове године, као одговор на откривање стотина необележених гробова на месту бивше Индијанске школе Камлупс у Британској Колумбији. Заставе су биле спуштене све до (заласка сунца) 7. новембра када су подигнуте, а потом поново спуштене у зору 8. новембра како би се обележио Национални дан ветерана староседелаца.
Заставе ће поново бити подигнуте, пре него што буду опет спуштене на пола копља, 11. новембра 2021. – на Дана сећања. Дан сећања се обележава од краја Првог светског рата и заправо обележава Дан примирја – дан када су престала непријатељства између савезника и Немачке на Западном фронту.
Било како било, након ова два празника (Националног дана ветерана староседелаца и Дана сећања) Савезна влада ће држати канадске заставе на врху јарбола на свим зградама владе – већ од следеће недеље.
АФН (Скупштина првих народа/индијанских племена) је предлагала да се застава ‘Свако дете је важно’ вијори на истом јарболу испод канадске заставе. Али то је одбијено јер званични протокол каже да канадска застава увек мора да се вијори на сопственом јарболу или стубу.
„Као најважнији симбол наше нације, чин истицања националне заставе на пола копља, у најдужем временском периоду у историји Канаде, говори о изузетном осећају губитка“ – наводи се у саопштењу министара, који су додали: „Убудуће, национална застава Канаде биће спуштана на пола копља сваког 30. септембра због обележавања Националног дана истине и помирења.“
Министри су такође рекли да ће влада убрзати рад на 94 позива ‘на акцију’ Комисије за истину и помирење – укључујући и позив на подизање националног споменика у Отави у част „преживелим ђацима из Резиденцијалних школа и свој деци која се никада нису вратила кући.„
У изјави за медије, национална шефица АФН-а РоузАнаАрчибалд позвала је владу да подигне заставе које су месецима биле на пола копља и „дода наранџасту заставу ‘Свако дете је важно’ на Парламент Канаде и на свим федералним зградама почев од 7. новембра ове године.“
„Штавише, наранџаста застава ‘Свако дете је важно’ наставиће и треба да се вијори све док сва наша деца не буду пронађена и ископана, именована и симболично или физички враћена у своје постојбине (покопана у месту боравка) уз одговарајућу церемонију“ – рекла је она.
Влада каже да ће се обратити и Националном савету за истину и помирење да пронађе место у зони Парламента за подизање наранџасте заставе.
Да ли се овде ипак ради о политичко медијској фарси и покушају да се коначно стави тачка на страшну причу о судбини малих Индијанаца на тлу Канаде подизањем наранџасте заставе?
Како у биографији шефице АФН-а Роуз Ане Арчибалд пише да је завршила уметност, а потом и мастер из хуманистичких наука где се проучавају историја, књижевност, филозофија… нејасно је зашто се АФН није заложила за ‘наранџасте стипендије’ за талентовану Индијанску децу или ‘наранџасту помоћ’за развитак малих приватних бизниса (израду накита, торбица, Индијанских мокасина, предмета од дрвета – маски и скулптура, као и чувених Индијанских шатора…) које би финансирала држава Канада заједно са Католичком и Англиканском црквом. Да ли би тако нешто било корисније за Индијанску заједницу или не?
Премијер Трудо и Католичка црква преузели су одговорност и како истичу: желе да пруже подршку преживелима, њиховим породицама и Индијанским заједницама у проналаску гробница деце која су умрла током похађања црквених школа за асимилацију.
Канадска савезна влада службено се извинила жртвама 2008. због онога што се догодило у црквеним интернатима, где је хиљаде деце умрло од глади, хладноће и злостављања.
Али само неколико недеља након скандалозног открића лешева 215 дечака и девојчица на гробљу Резиденцијалне школе за мале Индијанце у Камлупс-у у Британској Колумбији; крајем јуна 2021. група индијанских староседелаца у провинцији Саскачуан открила је 751 необележено гробно место у близини затворене Индијанске резиденцијалне школе.
Њихов представник је изјавио, да је католичка црква у чијој је надлежности била школа уклонила надгробне споменике.
„Није познато колико тачно има дечјих посмртних остатака. Постоје предања да су међу сахрањенима и одрасли. Не тражимо сажаљење, већ разумевање. Нисмо ми уклањали надгробне споменике. То се у овој земљи сматра злочином. Ми ово место сматрамо местом злочина” – рекли су представници Индијанаца.
У време школског система који је постојао од 1831. до 1996. око 150.000 деце индијанских староседелаца, одвајано је од породица и пребацивано у хришћанске школе. Надлежност за то им је обезбедила федерална влада.
Католичка и Англиканска црква од краја 19. века заједно са канадском државом кренуле су у процес „социјализације“ Индијанаца. Деца су од седме године, на силу довођена у интернате где су по доласку били шишани до главе, додељиван им је број, а о њима су бринули свештеници. Деци је било забрањено да користе матерњи језик, а старији вршњаци су били обучени да их туку, уколико га користе.
ПРАЗНИК 8. НОВЕМБАР
Подсећања ради Национални дан ветерана староседелаца обележава се 8. новембра сваке године од 1994. Преко 12.000 староседелаца из Канаде борило се у ратним и мировним ‘напорима’, од којих је најмање 500 изгубило животе током Првог и Другог светског рата, али и Корејског. Тек 1995. староседелачким народима је дозвољено да полажу венце за Дан сећања на Национални ратни споменик. Повратници, староседелачки ветерани, нису добијали исту помоћ коју су имали други војници који су се из рата враћали, и то према Закону о помоћи за ратне ветеране и у складу са политиком која се спроводила од 1932. до 1936. Након Другог светског рата многи ветерани староседеоци открили су по повратку кући, након што су се борили у иностранству за Канаду, да више нису сматрани Индијанцима јер је Закон прецизирао да они који су одсутни из резервата четири године – више немају статус Индијанаца.
Премијер Трудо је 2018. признао „културни геноцид“ над индијанским народом, али је избегао помињање убијања деце.
Многи угледни појединци су јавно критиковали рад државно-црквене комисије, нарочито када је 2015. саопштила налазе да је у минулих 120 година извршен „културни геноцид“ над Индијанцима, али не и ко је за то одговоран.
У католичким школама током свих тих година умрло је око 3.200 индијанске деце, углавном од заразних болести, а до 2021. званична процена се попела на 6.000 умрлих малишана. У црквеним интернатима, већина деце била је изложена физичком, сексуалном и психолошком насиљу, о чему сведоче преживели.
„Званична статистика каже да је смртност у школама била испод један одсто, а преживели и књиге које нису уништене, тврде да се најмање 50 одсто малих Индијанаца није вратило са школовања. Могуће, да је више од 60.000 деце усмрћено. УН смо пријавили 29 масовних гробница деце у неколико десетина школа као и гробнице читавих села скривене под ледом Канаде“ – истиче Кевин Анет, некадашњи протестантски свештеник, теолог и писац из Канаде који је још давне 1994. први јавно оптужио Канаду, Католичку цркву и британску круну за геноцид над Индијанцима.
Према истраживању из 2011. у Канади има око 3.100 резервата у којима су смештени Индијанци. Права и слободе ‘првог народа’ уређени су Индијанским актом који је донет 1876. од стране парламента Канаде. Канадској савезној влади дата су искључива овлашћења да доноси Законе у вези са „Индијанцима и земљом резервисаном за њих.“
Тужне слике из бројних Индијанских школа су шокирале и обишле свет… а званичници најављују нова ‘открића’ припремајући становнике Канаде на оно што ће тек уследити.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
