• Горда ли је земља која је изродила дух такав, једнако господствен и у љубави плах према роду своме!

Непокорно загледан у звоник Богородице Љевишке украј Метохије и када она би помунарена, и када се у њој петком клањала џума, молитве стиховима он је писао, вјерујући да мора осванути дан који ће започети литургијом српског васкрсења пред њеним олтаром. И дочекао га је.

Ако је ико убрзао ослобођење Косова и Метохије 1912., то су пред милошћу Божијом срца налик Алексином. Био је то дар за вјеру која је исповједана стихом, молитвом, животом.
Није било срећнијег раба међу Србима у Захумљу, који је више дрхтао поносом и трепетом од Шантића када му јавише глас који се већ Херцеговином пронио – „Српски краљевски коњички одреди умарширали су у Призрен!“

Чуо је звук коњских поткивки док звоне уз калдрму старе престонице, журећи Светим Архангелима на Бистрици!

Да ли је српска херцеговачка ношња икада имала такву љепоту склада са ликом и духом испод ње, ко онда када је носио млади Шантић?! Заврата, једина капа у свијету што знацима памти море косовске крви, бијеше тада на глави која ће славно опјевати витешки жртвеник под Газиместаном.

А сва та тежина старих идеала не превари његово срце лаком омразом. Не подјели га од нашег народа што је исповједао неке друге светиње и клањао се новом далеком средишту. Поштовао их је, помагао и позивао да се не расипају слиједећи туђе интересе.

Бог га је гледао на великим искушењима. Болест, самоћа и сиромаштво. Но није посустао у достојанству овај племић духа.
Био је већ добро болестан и није могао ван собе, сем до прозора да погледа улицу и мост, када је српска војска умарширала у Мостар. Тражио је да га подигну да види како корачају млади побједници са шајкачама.

Војвода Степа Степановић пуним је кораком газио на челу ешалона, а када видје на окну потпуно сједу косу и старачко пјесниково лице заустави се нагло! Командовао је свечанo постројавање под Алексиним прозором. Војници се под конац окренуше лицем ка пјеснику и салутирањем поздравише га.
Старачка рука се затегну у мишици и махну том младом класју које се указало на лијевој обали Неретве.
Било је то оно што је чекао цијели вијек. Умро је 2. фебруара 1924. у 6 и 25.

ГОРАН ЛУЧИЋ/СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА