• На првим страницама Библије, у четвртој глави Књиге постања, наилазимо на узнемирујућу приповест. Почетак људске историје обележен је братоубиством.

Адолф фон Хилдебранд, Каин и Авељ, 1890.

Фабула приповести је, заправо, врло једноставна. Упркос Божијем упозорењу, Каин убија рођеног брата из љубоморе и завршава у изгнанству. Међутим, однос између три лика који се помињу у приповести, Бога, Каина и Авеља, је више него сложен. Гледано из перспективе заступљености у тексту, Каину је посвећено највише пажње, чак више него самом Богу. Морамо поставити питање: зашто је главном негативцу посвећено толико пажње?

На самом почетку читалац се најчешће идентификује са Авељем као невином жртвом. То је логично, с обзиром да људи имају настројење да себе често виде као жртву. У сећање навиру сцене када је према нама самима неправедно поступано. Авељ у очима читаоца постаје јунак, симбол сваке невине крви. Каин постаје опште познати, ноторни зликовац који брата убија из чисте агресије и љубоморе, симбол зла, убица и онај у кога се упире прстом. У том смислу и оци Цркве виде у Авељу типолошки праобраз Христове смрти – невине крви која се пролива због издаје ближњег, као и крви будућих хришћанских мученика, док у Каину види типолошки праобраз прогонитеља праведника и коначно убица самога Христа.

Међутим, ако добро погледамо текст Постања 4, видећемо да о Авељу не знамо скоро ништа, његов лик је веома слабо обрађен. Знамо само да је принео жртву од стоке, а не као Каин од плодова земље. Исто тако, можемо само претпоставити да није пружао брату никакав отпор у тренутку његове агресије, али ни то не знамо поуздано. Није нам понуђен нити какав разговор између Бога и Авеља. Извлачимо закључак да он игра пасивну, скоро нему улогу у приповести, од 17 стихова само у стиху 2 и 4 се помиње да он нешто чини, касније се само још два пута помиње његово име. Бог се као главни лик помиње у укупно 7 стихова, саветује Каина како да избегне грех, али га не спречава да то учини. Коначно, Каин се од 17 стихова ове приповести у 8 појављује као главни лик. Чак више него сам Бог. Акценат приповести је, стога, на Каину. Да бисмо добили одговор зашто је Каину братоубици посвећено толико пажње, морамо дубље размотрити саме стихове приповести.

Окидач за Каинов чин било је Божије примање Авељеве жртве, али нам остаје загонетка зашто није примљена Каинова. На ово питање многу су покушавали да дају одговор. Историјско-критичка егзегеза је овде често видела Каина као симбол Хананаца који су земљорадници, а Авеља пастира као симбол Израиљаца који су сточари. У том смислу фаворизација Авеља који је пастир је логична из перспективе библијског писца који је и сам Јеврејин. Међутим, оваква тумачења, иако у историјском аспекту можда тачна, одвлаче пажњу са суштинске поруке текста.

У отачким тумачењима, рецимо код Св. Јефрема Сирина, наводи се да је Каин принео жртву некако немарно и незаинтересовано, рекло би се оно што се задесило, за разлику од Авеља који је с љубављу и благодарношћу принео од првина својих стада, дакле, од најбољег што има. Зато му је Бог, по св. Оцима, примио жртву. Међутим, овакво тумачење базира се на различитим изразима за жртве коју су преводиоци Септуагинте унели како би показали зашто је фаворизована Авељева, а не Каинова жртва. Међутим, у самом јеврејском тексту, уопште нема разлике међу терминима, него стоји иста реч. То значи да није реч о валидности жртве.

И Каинова и Авељева жртва су валидне, али прихватање Авељеве жртве од стране Бога је тест за Каина, као што је дрво живота добра и зла било тест за Адама и Еву. Пошто је Бог прихватио Авељеву жртву, Каин је требало да се са братом радује и да прихвати да има брата који је „ближи“ Богу, чак и када не зна зашто га Бог фаворизује. Он је требало да схвати да Авељ има специфичан дар, да не можемо сви да имамо све и да то није разлог за срдњу, већ за радост. Само у блиској заједници са братом, и Каин би имао „бенефита“ од Авељевог талента. Ни Каин није био без „дара“: он је био старији и Авељ је њему ионако био послушан као старијем брату. Као што је добро одрађен тест одолевања дрвету познања у случају Адама и Еве требало да води ка дрвету живота, тако је у случају Каина прихватање Авељеве жртве требало да води јачању њихове братске заједнице и међусобном прихватању њихове различитости.

Следећи стихови се врло лепо уклапају у овакав концепт. Каин не уме да прихвати да је брат у нечему бољи од њега и не жели да прихвати да је Бог фаворизовао његову жртву. То што не зна разлог додатно потпирује његову мржњу. Лице му се мења, гнев искривљује његове црте лица. Иако му зна помисли, Бог га опрезно пита: „Што се срдиш?“ и даље наставља тиме што га подсећа да је он старији брат, да је његов дар да буде чувар брата, а да му брат буде послушан. Такође, упозорава га, ако добро чини, остаће мио, односно прихваћен, а ако не, грех „стоји пред вратима“.

Каин остаје глув за све Божије речи. Његова љубомора прелази у потпуну агресију која се физички испољава, он зове брата у поље и тамо га убија. Упркос томе што Бог зна да је Авељ убијен, он Каину поново прилази опрезно и очински и пита га: Каине, где ти је брат Авељ? (У овом питању одјекује и питање упућено првом човеку: Адаме где си?). Он одговара: „Зар сам ја чувар брата свога?“ Каин, дакле, на Божије питање одговара питањем и то оним реторичким и управо у овом његовом одговору лежи сва трагедија ове приповести: он и јесте чувар свог брата. Библијски писац нам открива један сурови реализам послепадног човечанства: опасност потиче не од неког „споља“, већ од рођеног брата, од онога који је требало да нам буде чувар.

Други трагичан моменат Каиновог одговора јесте његово потпуно неразумевање размере злочина који је учинио. Тек под Божијом претњом о изгнанству он се „каје“ и тражи да добије знак како га потоњи потомци Адама и Еве (синови Ситови) не би тражили и убили у крвној освети за брата Авеља. Бог му и тада излази у сусрет и даје му тај знак како би од њега сви устукнули. Само изгнанство у свет где нема људи (с обзиром да је земља тад слабо насељена) биће му казна у којој ће у самоћи да промишља о сопственом неделу.

На крају, долазимо до одговора на питање постављено на почетку: зашто је Каину посвећено толико много пажње? Разлог је: да бисмо лакше препознали Каина у себи. Сваки пут када видимо како је наш брат успешан – купио је ауто или стан, има већу блискост са оцем од нас, има бројнију породицу или лепшу жену – не треба да се пунимо завишћу као Каин, јер сада знамо где то води, него да се радујемо. Исто тако, сваки пут када видимо колегу који је напредовао на послу и када смо мислили да баш ми заслужујемо то место па се срдимо, не препознајемо ли Каина у себи? Чак иако прва помисао о зависти делује бенингно, као нека свима позната и неопажена аутоматска људска реакција, Библија јасно показује да она то није, то је корен онога што је Каин учинио. Каину је посвећено толико пажње управо да би нам јасно скицирао генезу проблема.

Прича о Каину је поука како да прихватимо туђе успехе. То је једно од најважнијих, али и најтежих животних искустава. На крају овог текста, дубоко промисливши о сопственим искуствима на ову тему, остаје да се дубоко запитамо: Каине, где ти је брат?

Ненад Божовић / Теологија.нет