Још је грчки лекар и филозоф Хипократ направио класификацију од четири врсте (типа)  темперамента: колеричан тип (одликује се јаким и брзим реакцијама и наглим променама расположења: то је љут, бесан жучан и плах човек); сангвиничан тип (има такође брзо реаговање, али је оно много слабије него код колеричног типа: реч је о лако узбудљивој, живахној и усијаној глави); флегматичан тип (одликује се слабим и спорим реакцијама и лаганим али јаким током психичких процеса, што је својствено човеку који се тешко узбуђује, односно хладном, равнодушном и неосетљивом човеку); и меланхоличан тип (карактеришу га ретке и споре, али јаке реакције, пре свега, на оно што се односи на његову личност: то је сетан, тужан, снужден и потиштен човек).

Сличне квалификације направио је и наш народ, према реаговању појединаца на различите дражи и ситуације, формирајући, наравно, своје сопствене називе за сваки психолошки тип понаособ. О томе су својевремено писали и Јован Цвијић и Јевто Дедијер. Ти карактеристични типови личности су: „Рчине и љутице“ (то су преки људи који раде по нагону); када се те особине наглашавају и потенцирају народ такве назива „зграњама“; затим, постоје и „мирничине“ (врлинчине), који су мирне нарави, стидљиви, праведни и врло предусретљиви, а уочени су и „злослутни“ (песимисти), који виде све црно („Киша им из очију капље“). Њима се прикључују „сјакали“, чија је наглашена особина да још умеју и страховито да куну „утуцајући каменом у камен“ . Категорију „спадала“ и обешењака (који су се шалили и на свој и на туђ рачун) народ у Мостару назива „лиске“, у Попову Пољу „лерине“, а у Дубровнику „лере“. Постоји и врста људи за које се каже да „има нешто при њима“ па могу да предсказују догађаје, а када су те особине јаче изражене веле за њих да су „стувљиви“. У ову категорију спадају и „урокљиви“, они који имају „зле очи“ и  моћ да погледом некоме нанесу зло.

Снимак екрана: www.16personalities.com

Пошто је „карактер човека његов (добар или зао) дух“, како вели Хераклит  (фраг. 119), одређени типови људи именују се и следећим називима: „сршљен“ је љут, бесан, раздражљив, срдит човек,  „прзнице“ су они који су свадљиви и увек спремни на сукобљавање, или, како би народ рекао: „на кратко насађени“ (односно, „имају кратак фитиљ“); „му’анати“  су раздражљиви и  нервозни, а „табијасуси“  су они којима све  смета и никад нису задовољни). Вредан и одлучан човек је „прегибалац“, а они који су слаби у чувању достојанствености и моралних начела називани су следећим именима: ласкавци, удворице, улизице, („Увлаче се ко пртене гаће у пркно“), а ту су и љигавци и превртљивци. Назив „кркалаши“ даван је онима који су захваћени пубертетским нагоном („њуше у кркалу“). За оне који су превртљиви, неодредљиви и које је тешко дефинисати говорило се: “Нити смрди, нит мирише“, „Ни вино, ни вода“, „Ни варена, ни печена“, „Препран у хиљаду вода“. Постоје и такозване „фалџије“ (хвалисавци) са својим измишљеним и „накићеним“ казивањима, која су често била предмет подсмеха: „Фалац улито кланац“. У народу је уочен и антрополошки тип под називом „јатаган“ (оштар, смео, јуначан), а “смоло“ је био онај ко је млакоња и слабић (шмокљан), док је „ваган“, пак, сталожен, одмерен и срачунат. За оне који су наизглед поседовали смиреност и мирноћу говорено је: „Из мире ђаволи вире“, а за такве породице је казивано: „Јесу мирни, али дирнеш ли некога њиховог сви излете ко челе“.

На основу ових разноврсних својстава, настајале су и карактеристичне пословице, у којима се могу уочити и својеврсна   вредносна мерила тих својстава: „Жени се од јатагана, а удаји за вагана“, „Јуначка ђеца боса по сокаку скачу“, „Бјежанова мајка пјева, а Стојанова плаче“. Ипак, страшљивци и кукавице су, најчешће, исмевани и презирани, па је тако и настала изрека: „Ко умре од страха прде му за душу“.

Водећи непрестано борбу за своју националну слободу, наш народ је изградио и својеврсн идеал чојства и јунаштва, где чојство значи бранити другога од себе, а јунаштво бранити себе од другога. Чојству је даван примат у односу на јунаштво, што се и види из изреке: „Јунак чоеку коња води“, а чување образа, части и доброг имена вредносно је стављано изнад свега другога: „Све подај, а човјештво не дај“. Овако постављен морал значио је, на првом месту, борбу против свега што прља, унакажава и убија нашу народну душу. Успостављано је, такође, и нијансирање између јунака (јак, снажан, хитар, одважан, неустрашив) и јуначине који, поред особина својствених јунаку  поседује и топла осећања душе и срца. Типичан јунак у Горском вијенцу је Вук Мићуновић, а јуначина је Вук Мандушић, који два пута плаче (кад је чуо сестру Батрићеву како тужи, а затим и за поломљеним џефердаром).

Проф др Јово Радош