• Србија спада међу малобројне земље у којима је проруско расположење карактеристично за већину становништва. Ми уопште не треба да примењујемо према Србији никакву силу, ни меку, ни тврду. Сила је у свакој варијанти принуда. А овде је то неумесно. Уместо тога, ми обавезно треба да предочавамо Србима стварне информације о Русији, о томе шта је то права Русија, а не некакав митски невидљиви град Китеж који су измислили руски и српски русофили

Говорећи речима познатог бугарског политиколога и великог пријатеља Русије Дарине Григорове, ми Руси никада не треба наглас да говоримо за неку појаву да је то наша „мека сила“. Чим ми одређену културну појаву јавно окарактеришемо као меку силу, она то престаје да буде. Те Фонд „Руски свет“ је наша мека сила, те Фонд „Горчаков“ је наша мека сила… Ми у принципу не би требало да расуђујемо полазећи од таквих термина, јер ако се стално уз неку структуру буде лепила етикета меке силе, то ће обезвредити њен посао. О свему томе треба говорити опрезније. То није наша метода и није наш термин. Термин „софт поwер“ смислили су Американци, а ми га често користимо без размишљања. Они и сами не журе да неки фонд окарактеришу као своју меку силу. Они то раде, али не говоре наглас. И ми треба исто тако да поступамо. То је само дигресија уз текст.

Ако погледамо шта се дешава са руским присуством у културном и јавном животу Србије у последње две-три године, видећемо да су учињени веома крупни кораци. Мислим на изузетно успешне медијске пројекте као што је Руссиа Беyонд Тхе Хеадлинес, који има преко 250.000 читалаца на сајту рускарец.ру и у додацима у Недељнику и Геополитици, а пре тога у Политици. То је такође и „Спутник“, мада код њих сада не иде све глатко као што би требало. То је и „Русский экспресс“, који је за нешто више од годину дана свога постојања успео да организује светску премијеру филма Никите Михалкова „Сунчаница“ у Београду и да помогне у организацији доношења Благодатног Огња у Србију.

То је веома добро. То су догађаји који су одјекнули и у целом Београду и у целој Србији. У Београду одавно није било тако крупних културних догађаја у вези са Русијом. Сада је „Русский экспресс“ организовао долазак у Србију Јевгенија Примакова млађег са његовом „руском хуманистичком мисијом“, и по свему судећи, то је такође добра и перспективна идеја. Треба поменути и Фонд „Горчаков“ који даје стипендије српским студентима и организује им путовања у Руску Федерацију, а такође организује научне конференције и семинаре у Србији, као што је на пример „Балкански дијалог“. Треба поменути и наш Руски институт за стратешка истраживања (РИСИ) и научне конференције које организујемо, симпозијуме младих политиколога у Русији, затим дечји камп „Лемнос“ у Грчкој, који посећују деца из Србије, а такође међународни дечји камп „Српског кода“ и „Наше Србије“, у који одлазе деца из Русије, Крима, Придњестровља и Донбаса, у чију организацију смо се однедавно и ми укључили, и заједно са партнерима подигли ту причу на нови ниво.

Фото: СРБИН. ИНФО

Сетимо се такође и споменика Николају II у Београду, који је подигнут захваљујући руским структурама „Фонд историјске перспективе“ и „Руско војноисторијско друштво“. Нешто мањи споменик Николају II је РИСИ подигао у Бањалуци. Иначе, РИСИ је за наредну годину планирао неколико међународних научних конференција у Београду, Новом Саду и Бањалуци, као и програм за рестаурацију руских гробаља у Србији и издавачке програме. Да ли се тако нешто могло и замислити пре две или три године? Наравно да није. То је очигледан напредак у руско-српским односима који се одиграо на наше очи.

Стално разговарам о томе са српским колегама и они потврдно климају главом као да се слажу, али после извесног времена поново почињу стару причу која је већ свима досадила, тј. питају зашто смо ми тако мало присутни у Србији и зашто ништа не предузимамо ради очувања и јачања веза између наших народа. Кажу: „Зашто сте ви тако мало присутни у српским медијима?“ Питам их да ли су видели одличан материјал у Недељнику, где руски стручњаци са својих позиција коментаришу рехабилитацију Драже Михаиловића. „Е, па то нисмо видели.“ Можда би било добро да пре него што почнете да нас критикујете, одете на интернет, на сајт „Руска реч“ или „Спутник“ и погледате шта ми радимо? Наравно да све то није довољно, али ми се нећемо ни зауставити на овоме што је постигнуто, ми планирамо да идемо даље. Нажалост, принуђен сам да упутим прекор нашим српским колегама и партнерима. Ми смо већ доста дуго присутни у друштвеном животу Србије, али Срби то засада често не примећују. Можда ми и сами нешто погрешно радимо, а можда српски русофили имају неку погрешну перцепцију и никако не могу да је преиспитају.

Откуд потичу стереотипи попут оних да је Русија „одбацила“ Србију и да је „сваки пут издала Србију“?

Стицајем околности деведесете године су за Србију биле веома тешке. У то време је и ситуација у Русији била компликована, тако да тада једноставно никоме није ни било до Србије, колико год то грубо звучало. Са друге стране, руководство Руске Федерације могло је да предузме бар минималне напоре како би олакшало положај Срба. Али тадашње руководство Министарства спољних послова уопште није марило за Србе. Руске власти су се тада бавиле искључиво добијањем западних кредита и инвестиција, и најважнији су били добри односи са Америком и Немачком. То веома личи на оно што се сада дешава у Србији. Наравно, за Србе је такав став Русије био тежак ударац. Када им је била крајње неопходна наша помоћ, наша пажња и наше учешће, можда чак и у најтежем тренутку њихове историје, Русија није била способна да им помогне.

То је, наравно, оставило одређеног трага у односима између двеју земаља. Али са друге стране, корен тих стереотипа је дубљи. Реч је о извесној идеализованој представи коју Срби имају о Русији и која се често распада у сусрету са стварношћу.

Српско русофилство има мало заједничког са стварном Русијом и са стварним Русима. То је некаква укупност идеолошких концепција и система вредности која је више везана за породично предање, које се преноси са колена на колено, него стварно знање о данашњој Русији. Најватренији русофили које сам имао прилике да сретнем у Србији никада нису били у Руској Федерацији, многи од њих не знају руски језик и суде о Русији по серији „Кнегиња Анастасија“. За њих је русофилство, пре свега, одбацивање западних вредности и симбол традиционалистичког и конзервативног система вредности, а Русија је за њих оличење таквог схватања. Међу њима се често не може приметити истинско познавање Русије, њене културе, њене стварности, нити процеса који се дешавају у Русији и уопште живота руског народа.

'Српско русофилство има мало заједничког са стварном Русијом и са стварним Русима. То је некаква укупност идеолошких концепција и система вредности која је више везана за породично предање, које се преноси са колена на колено, него стварно знање о данашњој Русији'

Душан Ковачевић се у своме делу „Била једном једна земља“ подсмева идеализованој представи коју Срби имају о Русима. Један лик каже да је прави Рус „висок два метра, огроман је, сви зуби су му гвоздени. Ево доћи ће Руси на Балкан и фашисти су осуђени, немају никакве шансе“. То је апсолутно идеализована представа о Русији и Русима, која са стварношћу нема никакве везе. Када Србин, који је васпитан у русофилском духу и научен да воли Русију, а заправо не зна ништа о њој, дође у Руску Федерацију на привремени рад, он по правилу доживљава културни шок.

То што он овде види нимало не личи на оно на шта је навикао од детињства. Он очекује да је Русија иста као Србија, само много већа. Уместо тога, он види хладну северну земљу где у огромној Москви, као у Вавилону, живе људи измучени лошом климом, стално некуда журе и нимало их није брига за њега, јадника. Нико од њих га не сматра својим братом и не дочекује га раширених руку. Не каже: „О, драги наш Србине, како ти се радујемо.“ Нико му се не радује. Никога није брига за њега.

'Србин очекује да је Русија иста као Србија, само много већа. Уместо тога, он види хладну северну земљу где у огромној Москви, као у Вавилону, живе људи измучени лошом климом, стално некуда журе и нимало их није брига за њега, јадника. Нико од њих га не сматра својим братом и не дочекује га раширених руку. Не каже: "О, драги наш Србине, како ти се радујемо." Нико му се не радује. Никога није брига за њега'

Познајем неколико Срба код којих је први долазак у Руску Федерацију изазвао запрепашћење, шок, одбојност и неразумевање: „Није ваљда то она Русија о којој су ме отац и деда учили да је треба волети.“ Затим се однос у извесној мери промени када такав човек сретне Рускињу, заљуби се и почне да живи са њом. Тада све дође на своје место. То је врло типичан случај. Конкретан пример је српски блогер, музичар, модни креатор и политиколог (по образовању) Саша Протић Прота. Он у свом блогу пише: „Најбоље што постоји у Русији су људи, нарочито жене. Власти, политичари, идеолози, бизнис и све остало у Русији је потпуно труло. Зато не очекујте ништа добро од руских власти, него гледајте видео-клип групе ‘Сребро’.“ Одмах му на блог долазе људи који пишу: „Како смеш да тако говориш, издајниче. Ти уопште ниси Србин ако тако пишеш!“ И једно и друго су, наравно, крајности.

Србија заиста спада међу малобројне земље у којима је проруско расположење карактеристично за већину становништва. Ми уопште не треба да примењујемо према Србији никакву силу, ни меку, ни тврду. Сила је у свакој варијанти принуда. А овде је то неумесно. Уместо тога, ми обавезно треба да предочавамо Србима стварне информације о Русији, о томе шта је то права Русија, а не некакав митски невидљиви град Китеж који су измислили руски и српски русофили. Тако би се избегла ситуација културног шока када проруски настројени Србин дође у Русију, разочара се, изгуби се, и у неком смислу постаје чак и антируски настројен. И на томе се већ ради. Можда Срби не разумеју у потпуности оно што ми радимо, јер се код нас у руско-српску сарадњу укључила нова генерација људи, старости од 30 до 45 година, који нису везани за друштва совјетско-југословенског пријатељства. Управо ти људи данас дефинишу тематику тих односа.

У Србији, међутим, ми често наилазимо на људе који у званичним друштвима пријатељства седе већ по 40 година. У најбољем случају то је Ивана Жигон, изузетна и лепа жена, која пева о Косову, земљи славних витезова Лазара и Милоша, итд. Она такође даје велики допринос руско-српским односима. Захваљујући њој су многи у Русији схватили шта за Србе значи Косово. То је добро и важно, али њена структура је такође у дискурсу старих друштава совјетско-југословенског пријатељства.

Ивана Жигон са „Божурима“ на Митровданским свечаностима у Сечњу (Фото: Слободна Херцеговина)

Руски „пријатељи Србије“ долазе у Београд и поклањају својим српским колегама балалајку (то се стварно догодило!), а ови долазе у Москву и поклањају руским пријатељима српске гусле (иако су оне у ствари црногорске). С таквим „пријатељством“ треба већ једном завршити. Од тих балалајки никоме није ни вруће, ни хладно. Ово није сурова критика, него констатација чињенице. Ко и како треба да ради са српском омладином, која је од детињства интегрисана у нове светске технолошке, информационе и интелектуалне процесе, у интернет, друштвене мреже, и која уз то жели да сазна много новог о Русији и заинтересована је за нашу земљу? Ко би могао да представља омладину у Србији која живи у новом информационом веку? Немам одговор на то питање, и не видим такве људе. Они постоје, али нису истакнути у јавности онолико колико би требало.

Што се тиче подршке језика, и ту смо још увек у оквирима друштва совјетско-југословенског пријатељства. Тиме се бави МАПРЯЛ – међународна асоцијација предавача руског језика, која свакако много чини и активна је по целом свету. И Фонд „Руски свет“ („Русский мир“), такође тесно сарађује са овом организацијом. Али она је олд фасхионед. Она је остала у преинформационој, предигиталној епохи. Нама није потребан аналогни руски свет, него дигитални и ултрасавремени, 3Д и 4Д. Ту је неопходно апдејтовање система. Нажалост, не може се рећи да се битно обнављају кадрови, методика и инструменти.

Умногоме се треба угледати на то како Запад ради на Балкану. Њихов приступ се састоји у томе да у малој Србији паралелно могу да раде десетине, ако не и стотине свакојаких друштвених организација, а све оне раде једно исто, само различитим методама. То нису ствари које искључују једна другу, оне функционишу паралелно. И што више буде у Србији руских друштвених организација, утолико ће бити боље.

Са друге стране, руске друштвено-хуманистичке структуре које покушавају да дођу у Србију наилазе на одређено супротстављање српских власти. То је нарочито постало очигледно сада, када се решава питање куповине телевизије Б92 (и то је јавна тајна). Нама стално наши српски партнери и пријатељи говоре да је потребна Руссиа Тодаy на српском. Телевизија је оно што заиста утиче на људе. Наводно, штампа и интернет се читају мало, а телевизију сви гледају.
Нећу открити ништа ново ако кажем да су за куповину Студија Б биле заинтересоване три руске компаније. Нећемо говорити о којим компанијама се ради, то је комерцијална тајна. Углавном, три велике компаније биле су заиста озбиљно заинтересоване. Међутим, за руске купце одмах су биле створене допунске препреке. Испоставило се да није тако једноставно пребродити велики број додатних и неочекиваних бирократских зачкољица.

На крају, по свему судећи, телевизију купују они којима је то било једноставније да учине. Треба схватити да у Србији постоји супротстављање руском присуству на веома високом нивоу, и поред великог броја русофила у земљи.

Извор: Недељник / Никита Бондарев – Руски институт за стратешка истраживања