Нигдје не овоме бијелом и окрсном свијету не можеш чути причу као то можеш у Херцеговини за било којом трпезом.

Тамо ти се, болан зна ко прича и шта прича. Нема траљезгања, тупљења и пресипања из шупљег у празно.

Поготово ако за трпезом сједи старији човјек од угледа, који у својим годинама одише мудрошћу, оном сељачком али поткованом трњем живота. Њега сви слушају, нема ти живог роба који се смије убацити или прекидати причу.

Не нако’ је нека аветиња, а ми такве у кућу не примамо. Тај разговор или наравоученије траје некад и сатима, али се нико не буни и не преврће очима јер има шта чути. Па кад он почне сви наћуле уши, да се мува не чује и слушају, упијају и памте. А то ни мало није лако, ономе ко памети нема.

Одма после њега прича неки шаљивџија, по природи добар човјек, јер лажове такође не примамо у кућу. Он нам прича такве анегдоте да ниједно позориште нема бољу публику а ни представу. А како то он дочара да сваком иду сузе на очи.

Тако он почиње своју причу;“ Умро неком чојеку отац у сред фебруара у Изгорима подно Волујака. Цича зиме, студен се у кости увукла али се чојек мора сахранити. Окупили се сељани и пођекоји чојек који је пјешке могао изаћи из Гацка. Тако један од њих, приликом изјављивања саучешћа пита домаћина; Богати, је ли ти жива мајка? Велио овај, јес Богами. А на то ће он њему; Е прими и за њу саучешће, ја ти се ође не мислим двапут вртати!“

Све животно и истинито, дочарано гестовима тог шаљивџије. Онда на ред дође онај средњовјечни човјек, који полако улази у причу са питањем:“Богати, пријатељу умрије ли Крстиња Игњатова?“ Тад почиње врзино коло.

Преберу се, прекантају, преброје и повежу сви живи и мртви, са све родбинским везама од Косова па до данас. Не можеш остати не фасциниран колико се људи добро сјећају и познају. А тога овдје нема, овдје ђе се ђедово име не изусћује сем на гробљу, а пранђедово се не зна, јер јелте далека је то прошлост…

А за трпезом шта чујеш да те мили Бог сачува. Овдје се не зна ни ко прича ни шта прича. Реда ни културе, таман ко у појати, мада и тамо свако зна своје мјесто. Сједиш тако и слушаш и не преостаје ти ништа друго но да се искључиш и климаш главом. Климају и они, мисле да им одобраваш. А ти си у мислима тамо негдје у Херцеговини, управо за трпезом, домаћин гледа у плеће и свима показује :“Гле моја чељади, ево још један велики снијег у марту.“

ЗАТО СВАКА ТРПЕЗА НИЈЕ ТРПЕЗА, НИТИ СВАКА ПРИЧА ЗА СВАКОГА.