БОЖЈИ ЧОВЕК РАТКО ПЕЈКИН
Људи сами пишу своје приче, док су писци само дактилографи. Додуше, писци их мало дотерају, бираним речима их представе читалачкој публици и на тај начин одређене људе и догађаје отргну од заборава.
Ратко Пејкин! Ово Пејкин је добио по баби, нико жив му није знао презиме. Верујем да су му и судије за прекршаје писале позиве не по презимену него по надимку, да би лакше био пронађен. Имао сам срећу да га лично знам. И сада, после много година како се преселио тамо где све нас чека то место његов лик ми је пред очима.
Добро заш’о у седму деценију живота, са разбарушеном и никад очешљаном седом косом која је имала скоро исту боју као и некада плава, а сада сива радничка блуза која је напред имала плавкасту боју умрљању уљем, док је на погрбљеним леђима скоро била бела од сунца и кише. За панталоне му никада нисам знао да ли су фармерице или су од неког платна. Једино што се јасно видело, а то је да су прљаве. Умашћење уљем, бензином, нафтом… Руке такође. Када би их каткад баш добро опрао, нокти су га одавали. Црнило као полумесеци на врховима ноктију, никада до краја орезнаим, били су остатак прљавштине које је сапун није успео да отклони. Лице, увек необријано, али увек насмејано. Никада га нисам видо озбиљног, сем када би то вештачки учинио у својим шеретским лудоријама, а одмах потом би се опет враћало у своје првобитно стање.
Ратко је био много шире познат од малене српске паланке на југоистоку где је био рођен, живео и умро. Познавало га је и младо и старо, обичан али и угледан свет. Волео је да попије и то искључиво ракијицу. Онако омањи, мршав, за кафанским столом је увек седео са прекрштеним, скоро усуканим ногама. Није разговарао само са људима за столом где је седео, већ са целом кафаном. Волео је да шеретски добацује људима за другим столовима, а и људи, знајући му нарав, су га и сами „чачкали“.
Био је један од првих шофера у крају. Некада давно је био међу првим возачима легендарног аутопревозничког предузећа у крају. Но, волећи пусту ракијицу брзо је завршио каријеру у овом предузећу. Налазећи се увек у резерви, једном добије наређење да оде празним аутобусом да би покупио путнике из поквареног аутобуса. Али, на некој кривини он се преврне аутобусом. Аутобус се заустави у неко шибље на крову, са точковима у вис. На увиђај дође лично директор. Ратко, онако, припит, а волели су га у предузећу јер је био добар шофер а и механичар, а изнад свега добар човек тако да би му и ово оросстоли, али он, пред целом увиђајном екипом и пред представницима предузећа упита директора:
- Директоре, имате ли декаламит?
- Не. А зашто?
- Гледај као сам га лепо постаавио на леђа… Сад је згодан да му подмажем точкове.
Ову неслану шалу му директор није могао да опрости. После овога Ратко нађе негде на војном отпаду и купи амерички војни камион, кога је он звао „Доџ“. Камион произведен још пре Другог светског рата, са мало резервних делова. Често се кварио, али је Ратко са њиме радио. Возио је махом дрва са планине. Често је говорио:
– Мој Доџ не уме да вози по асфалт. Гуме му се нелагодно осећају!- А ако би мене негде видео да сам у близини, додавао би – А ни милиције нема у шуми!
Ја сам у то време био млад позорник у његовом месту. Још га нисам довољно познавао, а он, видело се у случају са директором, воли да прави неслане шале, па је тако чинио и са милицијом. Мене је посебно волео да „културно“ подбада. Ја, млад, необуздан, пун себе, хтео сам да му се на свој, милицајски начин, реванширам. Чекао сам га да ми негде „падне“ а његов ,,Доџ“ је био милина. Нема склопа који је на њему исправно.
И једног дана, пијац, народ бели свет, Једва се возила пробијају главном улицом од гужве, када видим иде Доџ… Ратко за воланом. „Е, мој си!“, помислих у себи. Онако, театрално, изађем на коловоз, строго по правилима га зауставим. Ратка, рекох, знало је и младо и старо. Нико никада није видео да Ратка милиција зауставља, а знали су да је шерет. Он заустави камион и сви у трену направе круг око нас. Као да циркус наступа! Прилазим му до кабине, строго по правилима:
- Добар дан друже.
- Добар дан.
- Дајте ми, молим вас, вашу возачку и саобраћајну.
- Изволите.
Кренем да обилазим око камиона и да гледам шта да му нађем за казну. Он у кабини, не изилази. Народ му добацује:
- Ратко готов си!
- Ратко, долијао си!
Он се онако загонетно смешка али ћути. Од силне публике поче ме хвата нервоза. Нека трема се јави у мени. Диђем иза камиона и повичем да би ме чуо:
- Ратко, дај леви жмигавац?
- Ево! – чујем га.
- Дај десни!
- Дао сам га!
Жмигавци не раде. Људи добацују:
- Хахахаха… Па шта то тражиш, то никада није радило.
Повичем:
- Ратко, притисни кочницу! – хтео сам да виддим да ли му раде штоп светла.
- Притиснута! – чујем га.
Светла не раде. Полако прилазим кабини, а народ иде за мном као по мечку на вашару. Кажем му:
- Друже… Немате жмигавце и штоп светла. Казна вам је….
Није дозволио да довршим реченицу. Када се уозбиљи, па кад, онако бесно скочи са камиона, па повиче:
- Како вас није срамота! Државни чиновник а лаже!!! Срам да вас је!
Мени бубњи у ушима. Народ се кида од смеха. Лом… Остао сам без речи. Не знам шта да му кажем. Није мени што ме онако брука, него ми мука од оног силног народа који гледа јединствену позоришну представу. И наравно, сви су на страни главног јунака – Ратка Пејкинога. Он ме хвата за мишицу руке, а мени зној тече с лица. Скидам шапку и марамицом се бришем. Он ме вуче ка задњем делу камиона.
- Хајде…! Хајде да видимо жмигавце и штоп светла!
Идем, знам да сам у праву. Није ми јасна његова реакција. Народ за нама.
Како су канате око метар и по дуже од места где се налази задња сигнализација, Ратко ми виче и вуче ме:
- Сагни се!
Збуњен, као зомби се сагох, а он упро прст у сигнализацију:
- Јел ово жмигавци и штоп светла?!
- Да… – једва одгворих.
- Лажовчино једна! Срам да је те! – не попушта Ратко – Јел има?!
- Ма… Ратко, има, али не раде – једва успех да му одговорим.
Тог момента се Ратко суправи, окрену се победоносно народу око себе,
насмеја се, па гледајући у мене, рече:
- Е, то је нешто друго…. Ти си рекао да немам! Имам, али не раде!
Циркус око нас. Народ аплаудира. Добацују… Мука и невоља. Поштено, надмудрио ме. Поштовао сам такве људе. А и да не бих погоршао ситуацију, јер је народ на његовој страни, нађем Соломонско решење и само га упозорим без казне. Али, не заборављам му. Чекам га.
Кад једно вече, Ратко је волео да свраћа у бифе „Спорт“, видим камион паркиран на коловозу, ради, а њега нема. У то време, на Доџу му се била покварила пумпа за гориво, а Ратко није могао да нађе резервну, па је поставио буре од 200 литара на крову кабине камиона, те је гориво долазило до карбуратора слободним падом. Уједно, није му радио ни анасер, па га није гасио. Паркиран камион, а неосветљен, још у погону… „Е, мој си Ратко!“, мислим се ја.
Уђем у бифе, Ратко седи са неким пријатељима за столом.
- Добро вече! – театрално им се обратим.
- Добро вече – одговрише ми.
- Чији је камион напољу? – правим се луд.
- Мој! – јавља се Ратко и онако се смешка са чекињастом брадом и ситним очима.
- Друже, камион сте оставили на коловозу необележен и неосветљен!
Када је Ратко скочио… Па кад ме опет ухвати за мишицу руке, и поче ме вући ка камиону. Сви присутнни из бифеа за нама. А Ратко:
- Младићу, како те бре није срамота, тако млад човек, а тако да лажеш! Државни си чиновник, не би смео то да радиш!
Дођосмо до камиона, кад Ратко показује руком бандеру са уличним осветљењем:
- Како није камион осветљен?! Погледај да сам га испод бандере оставио!
То је један циркус од смеха и добацивања настао. Опет ме надмудрио. Старанародна каже: Ако не можеш да га победиш – придружи му се. Тако и ја, од те вечери постадосмо јако добри пријатељи, што и овом причом то потврђујем.
Братислав Петровић, Бела Паланка, 6.фебруар 2017.