• “Сељаци стоје окупљени испод планине и резигнирано гледају на брег са кога сваког тренутка може да слети смрт. Новица Бјелица и његова породица леже у болници у Стоцу. Стање жене је безнадежно. Изгледа да је услед потреса и страховитог призора пореметила памећу. Дјеца и отац, по мишљењу љекара, остаће живи, мада осакаћени…” Овако је у фебруару 1927. из зељотреса који је погодио Херцеговину, рапортирао своме листу репортер Предраг Милојевић. Три године потом, у једној сумрачној њемачкој дворани исти репортер интервјуисао је Адолфа Хитлера, вођу тада минорне странке, препознавши у њему човјека опасних намјера, иако су га други новинари у широком луку заобилазили…О томе се послије пуно причало, писало…А шта је то по чему би ми Херцеговци требало да памтимо Милојевић?

  

  ФОТО: ljubinje.forumsr.com

Када је у фебруару 1927. јак земљотрес погодио херцеговачке градове Столац и Љубиње, „Политика“ је на лице мјеста одмах упутила свог најбољег репортера Предрага Милојевића. А он у рапорту од 16. фебруара извјештава:

„Да трагедија ових брђана није одвише тешка, могло би се чак рећи да је срећа што је земљотрес закачио најкршевитији део Херцеговине, јер да се овај јак земљотрес десио у неком питомијем крају наше државе, у Србији на пример, или у Хрватској или Војводини, штета би била несравњено већа. Обилазећи села око Стоца и Љубиња, где је земљотрес био најјачи, ја сам се распитивао код ових кршних, кошчатих сељана: да ли су много пострадали, и већином сам добивао један, исти, дирљив одговор: „Чељад смо спасли, господине, а друго ништа нисмо ни имали, хвала богу!“

У селима је порушено доста кућа, земљотрес је оборио кровове и на више места је чак и срушио камените рупе. Брђани су из тих рyпа прешли на друге, прекрстили две греде над њима, покрили сеном и сламом и сад опет имају „куће“.

Промена коју је овде земљотрес учинио јесте изгледа та што се камење и стење са једног брега преселило на други брег. Сељаци ми причају да је било ужасно гледати како се велике стене откидају и сурвавају с брегова, јер потрес је, иако је трајао једва неколико секунада, био толико снажан, да су се стене, померене из свог лежишта, сурвавале два сата после земљотреса. Сигурно да је посматрати тај призор било и величанствено колико и страшно. Али, сада утисак није никакав и свуда је остао крш. Само што су стене и каменови узајамно променили своја места.“

„У малим среским варошицама Стоцу и Љубињу“, наставља Милојевић, „земотрес је већ починио већу штету. Грађани су имали своје лепе куће изграђене у камену или од печених цигаља. Оне су махом све оштећене и да би се оправиле треба много пара, које, наравно, овај оголели свет овде нема. Кад сам из Мостара стигао аутомобилом у Столац, цела варошица је била на ногама. Узбуђени грађани су стајали пред средским начелством, тражећи од власти прибежиште пред бесом природе. Причали су ми да се јутрос осетио нов потрес. Мостарска сеизмолошка станица није ништа забележила и вероватно да је тај јутрошњи потрес створила уобразиља уплашених грађана, или је било довољно да само један Сточанин каже како је осетио да му се тло љуља под ногама, па да одмах сви поверују да су осетили исто и да почну да слуте нову катастрофу.

Земљотреси су доста чести у овоме крају, али овако јак ни најстарији људи не памте. У варошици је била настала ужасна паника. Тргнути у рано јутро из сна, становници су онако у гаћама и кошуљама излетели из својих кућа док су се таванице рушиле. Али ни на улицама није било много пријатније. Столац се налази у долини, ужлебљен међу кршевите брегове. Ти брегови били су толико заљуљани да је ситније камење са њих падало, што се у варошици престрашеним граћанима чинило као да пада с неба. Неколико Сточана рањено је тим камењем, али за чудо њиедан није тешко повређен. У Стоцу ниједна кућа није разрушена, али су многе попуцале и скоро у свима су срушене таванице.

Један потрес оборио је на земљу коња и јахача. Коњ се дигао и побегао, а старац је остао на земљи све док се прво узбуђење није стишало и грађани га подигли јер се био угрувао.

Много више је страдало Љубиње, удаљено 19 километара, северо-источно од Стоца. У Љубињу ниједна кућа није остала читава. Има седам срушених. Интересантно је да је до пола срушена и једна турска кула направљена од дебелог и тврдог камења. У тој кули становао је срески кадија са породицом, али су срећним случајем остали неповређени. Уопште у овој тешкој несрећи срећа је била наклоњена грађанима. Тако се, на пример, кров и цео горњи спрат кафане Трмића срушио у приземље и затрпао кафеxију, његову жену и њихова два детета, а кад су их комшије извукле испод рушевина били су само мало угрувани тако да лекарску помоћ нису ни тражили. Од варошица, Љубиње је у овом делу Херцеговине било најближе епицентру и ту је земљотрес био најјачи. А како је потрес овде изгледао грађани уопште не умеју да испричају. Само дигну руке увис и хукћу. Један стари муслиман, који је на коњу носио млеко у варош и затекао се на улици кад се земља затресла, каже да је видео како се дрвеће превијало до земље и како су муње севале.

Основна школа у Љубињу сва се распрсла и накривила тако да сваког часа може да се сруши. Све ђачке клупе испретуране су и поломљене. Под са првог спрата срушио се у приземље. Да се земљотрес догодио три сата доцније, када је школа пуна ђака, жртава би било невероватно много. Скоро свака трећа кућа је остала без крова.

Време срећом није много хладно, као што је то обичај у ово доба године, иначе би се грађани смрзавали на хладноћи.

Ни среско начелство није прошло много боље. Начелник отправља дужност у ходнику у коме је импровизовао канцеларију, јер су све канцеларије пуне цигаља и поломљеног намештаја. Куће су све одреда испуцале и довољно је да дође какав нови мали потрес, најмањи потрес, па да се сравне са земљом.

На 10 километара северно од Стоца налази се под самим падинама планине село Берковићи. Као што су већ први извештаји јавили, једна стена одлетела је у кућу сељака Новице Бјелице, смрвила два његова детета, а његову жену и још четворо деце тешко повредила. Као већина ових сеоских кућа, и кућа Бјелице се налази у рупи. Сад скоро половину те рупе испуњава камен упрскан дечјом крвљу.

Брат Новице Бјелице, Стеван Стево Бјелица, чија је кућа одмах до братовљеве, показује велико камење растурено по заравни испод куће и каже да је све то од једне велике стене, која се са овога брега откинула и у котрљању се раздробила у више делова. То је довело до трагедије његовог брата, јер да је стена остала цела, она би прешла преко рупе која је била кућа Новице Бјелице, као што је једна стена прешла преко Стеванове куће, а друга преко кућа њихових суседа који су сад сви живи, само мало повређени гредама које су велике стене здробиле пролезећи преко њихових малих рупчастих кућа. Постоји опасност да и друге стене које су померене из свог лежишта сурвају се на село. Сељаци стоје окупљени испод планине и резигнирано гледају у брег са кога сваког тренутка може да слети смрт. Новица и његова породица леже у болници у Стоцу. Стање жене је безнадежно. Изгледа да је услед потреса и страховитог призора пореметила памећу. Деца и отац, по мишљењу лекара, остаће живи мада осакаћени.

Земљотрес је изазвао многе чудне појаве. Тако је бујна река Брегава која тече кроз Столац, после потреса изгубила много воде, те сада личи на обични поточић. Речица Суваја (треба Сухавић, примједба Ж. Ј.) код села Берковића одмах после земљотреса пресахла је и сад је њено корито суво.

Најинтересантнији је случај са понорницом Вријеком која је извирала из једне јаме на око 30 километара од Стоца, а има своје право врело у Гацком (Гатачком) пољу. Пред земљотрес извирала је из те јаме бујна вода, али одмах после потреса речице Вријеке нестало је са површине. Двадесет и четири часа доцније опет се појавила, али сад не више из јаме из које је раније извирала већ из једне нове, три километра навише од старе, а која је у истом речном кориту. Овде се прича да се између Стоца и Љубиња раздвојио један брег и створио велики понор. Аутомобилом је било немогуће стићи у тај ланац стрмих брегова покривених кречњаком, али многи сељаци причају да то није тачно, већ да се тамо једна велика стена раздвојила.“

Херцеговачки свједоци ових збивања одавно су помрли, а млађи нараштаји све до сад нису ни знали да о том земљотресу у новинским архивима постоји једно овакво живо репортерско свједочење. Поготово нису знали да оно потиче од врсног новинског писца, писца који ће три године потом југословенској читалачкој публици први представити Адолфа Хитлера, вођу наоко минорне њемачке странке, из које ће се изродити нешто најстрашније што је до тада цијели свијет доживио..

Данашња прича о давном дану
А ШТА ЈЕ, У СТВАРИ, БИЛО ПОД ОРЛОВЦЕМ?

А шта је, у ствари, било у Берковићима, који су, успут, двадесетак километара удаљени од Стоца? Фатална стијена јесте унесрећила Бјелице, али не Новичину породицу, него породицу Новичиног брата Стевана.

Наиме, Стевану Бјелици је том приликом погинула супруга Јока (рођена Беловић) и њихово двоје дејце. Њих троје били су и једине жртве овог земљотреса, а страдали су, како је у репортажи и описано, када се на њихову кућу у селу Поткубашу са брда Кубаш, још прецизније са локације Греда или Орловац, отиснула огромна стијена, која се јурећи низастрану распадала и чији је један дио био фаталан за мајку и двоје дјеце…

Од исте те огромне стијене били су повријеђени и Стеванови родитељи – Саво и Илинка – али су преживјели без болничке помоћи.

Саво и Илинка су имали три сина и три кћери: Новицу, Стевана и Марка, те Божицу, Јовану и Стану. Зашто вам ово причамо? Зато што и ова кратка биљешка има помало необичан завршетак. Послије породичне трагедије Стеван Бјелица се поново оженио, довео је Даринку Кису из љубињског села Крушевице – те са њом изродио сина Милана и кћери Босу и Софију… Софију су, нажалост, у августу 1943. убили Нијемци… А тај Милан, који и сада живи у Поткубашу – и који нас је снабдио овим подацима – има два сина (Ранка и Саву) и четири унука… Од та четири унука, два су вам, сасвим сигурно веома добро позната, ако и мало пратите спорт – јер то су садашњи врсни одбојкаши (Ранкови синови) – Новица и Горан Бјелица!!!

Новица сада интернационалну одбојкашку каријеру гради у Италији, а Горан у Русији.

Што се пак тиче Поткубаша из кога вуку коријене и они од својих предака знају да се још од земљотреса 1927. више ником не дозвољава да сијече шуму на оној релацији од Орловца до села, да се нешто слично и трагично, као оне далеке године, не би поновило!

Мање је вјероватно да знају за анегдоту везану за братственика Јована Бјелицу, званог Шуле. Питали, веле, неки Дабрани Шулу одакле си, а он им одговори: „Ја сам ти, брате, из једног села гдје зими сунце не грије, а љети мјесец не излази!“

– Е, мора да си баш из далека свијета! – закључише.

– Па, да видите, баш и нијесам – рече Шуле, остављајући их збуњене.

Милан Бјелица из Поткубаша у вези са оним давним земљотресом прича и још нешто несвакидашње:

– Послије оне трагедије и полома што су Бјелицама направиле обрушене стијене са Орловца, Саво Бјелица, који је у оно вријеме био хргудски кнез у срезу Столац, отишао је у Столац и казао: „Ми смо Бјелице довољно јака фамилија да нам новчана и материјална помоћ неће бити потребне за обнову“. Тако да нису добили никакву помоћ од државе, иако је држава давала помоћ у таквим случајевима…

Пише: Жарко Јањић
Извор: Општина Берковићи