• Пјешачим планинама и пољима, гледам градове, упоређујем искуства нашег народа, причам са људима, људи ми причају… Но када се вратим мојој „првој земљи“, увијек откријем нешто ново и врло вриједно што она чува. Било ми је пред очима, а дуго га нисам видио.

Поручују свеци да човјек Бога не види само зато што му је Господ исувише близу. Ту је уз њега, стоји и милује га! Као мајка када те утопли док спаваш. Као очни капци које око не може да види, а они га чувају. Баш тако је и са стварима које су нам душевно најближе.

Нема много градова, барем на јадранском приобаљу словенског југа, који су очували саздање античког полиса. Градови нашег поднебља настали су из грчког полиса. Има свакако данас много градова, али сви они немају ону стару схему по којој би се и могли тако назвати. Заборавили су „космогонију“ из које су рођени.

Сваки полис, самоуправна заједница уједињена у потреби, настао је управо из потребе сељана (наглашавам сељана – прави израз за неког ко живи на селу) за лакшим животом, богатијом размјеном добара и снажнијом заштитом имовине и породице. А онда се та скупина увећала и требало је нову заједницу уредити и уређено стање сачувати, усавршити. Полис је бирао божанство у чију славу је склапан савез заједнице и под чију заштиту је приношена општа судбина. Храм богу је зидан на узвисини, истакнутом мјесту, одакле је било могуће сагледати сву околину, ка чему су сви грађани могли подићи и ослонити поглед. Тако је настао Акропољ – град на висини, небески град.

Подно Акропоља су се низале породичне настамбе градећи улице, а тамо гдје су се двије велике улице укрштале била је – Агора. Трг, чвориште сваке заједнице, ка чему се све слива и одакле се све растиче. Око Агоре су биле зграде градске управе, Скупштине слободних грађана, гимназиони, купатила и остали објекти јавних потреба. То је био град.
И још једно правило остало је од тада. Није важно колико град има становника, увијек су важнији његови квалитативни домети у области културе, услова становања, привређивања и политике. Овце се броје, људи се поштују, а граду се диви.

Код Срба један од ријетких градова са уређењем полиса је Требиње. То је стари град са богатим стамбеним и културним насљеђем. И само име града настало је од старосрпског коријена треб – мјесто гдје је жртвеник тј. олтар, храм. А тамо гдје је храм ту је и град. Вријеме је разарала, но град је опстао до данас. Са свим узусима који то потврђују. У средишту Требиња је Акропољ, око кога се његово тијело развило и обгрлило га. На врху бријега гдје Град призива Бога, саграђен је храм Благовјештења. Олтар у славу благе вијести од Архангела Гаврила да ће пречиста Марија родити Свето Дијете. Иначе, ту се у средњем вијеку налазио храм Св. Архангела Михаила, небеског војводе, задужбина светог српског краља Милутина. У храму благе вијести налази се гроб порфирног српског пјесника Јована Дучића. Ако је Његош, највећи српски поета, први који му може приступити трону и држати Јеванђеље је Јован Дучић. Његош је владар, Дучић је књаз. У том јединству духовног сакрамента и пјесничког ловора саздан је требињски Акропољ.
А доле под њим је град. Баш као и сви антички полиси.

Низови домова граде уличице, које се сливају у улице, а оне у двије градске артерије, Преображенску и краља Петра Првог, које се стичу у Агору. Трг Слободе. Трг једне од најскупљих српских ријечи и идеја.
На требињској агори уздиже се прекрасни споменик српском војнику ослободиоцу. То је Дучићев поклон граду и народу. Опет то је један од најљепших споменика слободи. Арханђео Михаило одсјеца мачем змијску главу лажи и ропства. То усјековање се извршава на херцеговачком камену уздигнутом на складном античком стубу. И ето га град.

Нема много српских градова који имају Акропољ. Зато је Требиње наш одважни град од давнина, стара столица српских хумских кнежева и потоња престоница Јелене Анжујске Немањић, краљице Србије, Хума, Дукље, Албаније, Далмације и приморских области.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина

НАПОМЕНА: Овај текст први пут је публикован на порталу СХ 27. октобра 2016. године