На нижем, западном његовом дијелу, на вршној кршевитој главици, подигнута је давно тврђава која данас показује остатке бедема на западној и сјеверној страни и зидова у сухозиду на источној страни. Унутар ове тврђаве која има правоугаону основу, лежи остатак једне зградице. Традиција тврђаву приписује староме херцегу (Стефану) и назива је Херцеговим градом.

Oво мјесто на коме лежи град, народ зове „Запости“ и данас, а најближи засеок је Подкула. Ка граду се излазило пролазом кроз шуму од кућа Гутића, а други и краћи прилаз преко кршевитих пречага, гдје и лежи плоча са натписом, је пуно тежи. Овим путем сам и ја излазио.

Ниже тврђаве, на омањем платоу, постоји плоча грубе израде са ћириличним натписом који је објављивао Марко Вего, али умногоме погрешно. Њене димензије су: 1,57 х 0,95 (Е) + 0,91 (W) х 0,33 (Е) + 0,30 (W). Овдје се пружа тачан цртеж и рјешење натписа: „Сие лежи Вукша Дмитровић. Убише ме на служби господина мога, ма освети ме Радоје Прибисалић. Би како је видито Богом и господином“.

Код Марка Вега стоји: „СНЕ ЛЕЖН ВУКШАЬ МHТРОВHЋЬ УБHШЕ МЕ NА СЛУЖБҌ ГNА МОГА МА ωСВЕТH МЕ РАДЕ ПРHБHСАЛHЋЬ… КАКО Е ВИДHТО ДОБРОМЬ И ГNОМУ“.

Види се, међутим, да је Вегов полуглас на завршетку имена покојника заправо слово „Д“ урезано као и ниже у осмом реду натписа, па је презиме заправо: Дмитровић. Име осветника је, ипак, Радоје. Послије презимена „Прибисалић“ видимо слова „Б“ и „И“, а највећа разлика је видљива у предпоследњој ријечи натписа гдје нема ни говора о ријечи: „доброму“, већ „Б(о)гом“. Коначно, последња ријеч натписа је „г(осподи)номЬ“ а не „господиному“. Овакав низ погрешки М. Вегу се сигурно поткрао усљед ослањања на одливак натписа.

Положај гроба Вукше Дмитровића може казивати о погибији на дужности чувања или одбране тврђаве на Запости.