• Народ живи док живи култура којој припада. Када престане живљење културе којој припада, нестаје и тај народ. Немањићка култура била је аристократска култура. Цареви, витезови, дипломате, законописци, дворјани, пјесници, књижевници, сликари, златари, зидари, ратари, војници, свештеници и монаси стварали су најпознатију и највећу културу свога времена. Данас смо ту културу изгубили, осрамотили и заборавили. Она нестаје у наслагама времена. Са њом ће нестати њени ствараоци и њихови насљедници. Нестаћемо ми.

  

  Фреска породице цара Душана, Високи Дечани — јавно власништво

Основни узроци су дисконтинуитет елите, идеологије XIX и XX вијека и археолошка недосљедност.

Османски помор Душановог царства прекинуо је континуитет немањићке културе, у којем спахија, чак и ако је Србин, више није читао Душанов законик нити је одрастао пред портретима предака. Оно што је преживјело у народу јесте епска народна поезија, која је немањићке дворове преселила у пјесме, док су царске грађевине и материјална култура прекривене заборавом.

Идеологија српског корпуса XIX вијека, приликом стварања националног идентитета, сачувала је духовни дио културе везан за Цркву, уз занемаривање других дијелова духовне и материјалне културе. Цивилни дио културе, који је био бисер свога времена, запостављен је, што је значајно допринијело забораву. Двадесети вијек био је вијек заборава и забрана. Немањићи су забрањивани и прогоњени — забрањивани у нашим душама и прогоњени са наших огњишта. Развијала се идеологија наказе и пропасти.

Археолози су, нажалост, допринијели забораву царских дворова. Откопавали су искључиво остатке цркава, док су градска насеља препуштана прекопавању и уништавању, нарочито модерном градњом. Данас нико нема сазнања шта се крије испод центара наших старих градова, јер никада нису извршена систематска ископавања цивилних четврти. Трагови царске културе затрпани су савременом градњом. Посебан проблем представљају градови који више нису у оквиру граница сужене Србије.

Немањићка култура није испарила — њен камен налази се у џамијама, вилајетима, хамамима и механама. Цивилна форма је жртвована јер није имала достојну институцију која би је сачувала, открила и спасила од заборава. Божија благодат је то што је њена духовна и естетска компонента сачувана у црквама. Црква је једини достојан чувар континуитета немањићке културе.

Шта да се ради? Како да се сачувамо од заборава? Како да се сачувамо од пропасти?

Морамо покренути истраживања на локалитетима који и данас садрже остатке немањићке културе, као што су Ново Брдо, Борач на Кршу, Кључ, Видошки град, Вјенчац и други остаци царских градова у Травунији и Неретвљанској области, Зети и Рашкој, који су доступни српском народу. Неопходно је покренути ископавања на озбиљан начин — не само „лопата и четкица“, већ као комплексан процес заснован на синхронизацији науке, државе, домаћих и међународних институција.

Откриће свјетовног дијела немањићке културе централно је питање нашег идентитета и опстанка.

Кораци ка открићу свјетовне културе Немањића

1. Промјена обрасца истраживања од „конзервације“ ка „откопавању“
Садашњи институционални принцип је претежно конзерваторски, са циљем заштите онога што је изнад земље. Потребно је планирати систематска ископавања унутрашњости градова, уз сондирање простора гдје су се налазиле палате. Откопали смо десетине римских царских палата, а нисмо покушали да откопамо ниједну царску палату Немањића.
У праксу је неопходно увести недеструктивне методе и користити GPR радаре и LIDAR снимање из ваздуха.

2. Формирање мултидисциплинарних тимова
Дворове цара Душана не може истраживати само археолог. Морају бити укључени архитекте, палеоботаничари, зооархеолози и историчари умјетности. То омогућава израду 3D модела објеката на основу фрагмената камена; анализом остатака хране сазнаје се шта се јело, а проучавањем стакла и керамике откривају се трговачке везе кроз вријеме.

3. Проширење основе финансирања кроз културни туризам
Државни буџет је ограничен, те је неопходно пронаћи додатне изворе финансирања кроз међународне фондове, јавно-приватна партнерства, фондације и посебне донаторе. Брендирани пројекти, попут „Путева српских краљева“, могу пронаћи донаторе којима је стало до спасавања немањићке културе.

4. Дигитална реконструкција
Визуелно је постало главни покретач уласка у проширену стварност. Дигитално реконструисана палата у којој Душан Силни потписује свој законик привукла би пажњу посјетилаца и допринијела обезбјеђивању средстава за реална истраживања.

5. Преумљење и институционално достојанство
Преумљење појединаца и институционално достојанство предуслови су овог процеса. САНУ и Археолошки институт морају се изборити да поједини локалитети буду проглашени пројектима од националног значаја. Цјелокупно друштво мора развити свијест о значају ових локалитета као трајних ресурса. Одговоран однос према немањићкој култури темељ је нашег идентитета.

Реконструкција двора Немањића индикатор је наше свијести, везе са коријенима и достојанства, као и завјет светих предака. Да ли су потомци Душана Силног и Уроша Нејаког достојни да омогуће дигитално снимање локалитета LIDAR технологијом и израду дигиталних и физичких реконструкција царских дворана?

Локалитети градова Немањића вриједе више од десетина хотела, али нам недостаје визија да ову средњовјековну баштину претворимо у културно-туристички ресурс. Морамо постати свјесни да смо баштиници европске културне баштине првог реда.

Заштити и обнови црквено-манастирске средњовјековне културе неопходно је додати и систематско истраживање цивилне архитектуре и свјетовног живота. Само тако можемо схватити да нисмо насљедници празног простора, већ народ који је стварао културу упоредиву са најразвијенијим европским друштвима прије ренесансе.

Престанимо са крпљењем остатака који вире из земље. Извршимо систематска ископавања престоница наших краљева. Откривање дворова Немањића није само научни задатак, већ чин националног самопоштовања. Скидањем слојева земље са наших палата, скидамо и слојеве заблуда о сопственој прошлости.

Док Европа слави своје средњовјековне дворце, у Србији влада тишина о свјетовној прошлости. Народ који је изградио Студеницу, Грачаницу, Раваницу и Дечане умио је да изгради и дворове — али смо дозволили да они буду заборављени. То је гријех и брисање коријена.

Херцеговачки свјетионици су властелински дворови Немањића као дио материјалне културе: двор кнеза Мирослава у Стону, Благај — Стјепан-град, двор у Полицама, Вјенчац, Кључ код Гацка, Видошки град изнад Стоца. То су темељи херцеговачке историјске вертикале.

Српска Црква је сачувала задужбине Немањића. Манастири Завала, Тврдош, Добричево, Струјићи — Црква Свете Варваре — свједоче духовни континуитет.

Драгутинов До у Гатачком пољу крије истину о унутрашњим сукобима династије Немањића. То је археолошки парк на отвореном који заслужује систематско истраживање комбинацијом LIDAR-а и металдетекције.

Краљица Јелена Анжујска — Требињска, једна од најпросвећенијих жена српског средњег вијека, управљала је Зетом и Требињем, а њен двор у Полицама свједочи цивилизацијску зрелост тог доба.

Однос према насљеђу Немањића није однос према прошлости, већ однос према будућности. Ако ми заборавимо Немањиће — будућност ће заборавити нас.

Жарко Бумбић