• Један од знаменитих људи трбињског краја с почетка двадесетог века био је и адвокат др Владо Андрић.

Владо Андрић је рођен у Требињу 1882. године. Био је син Соке, сестре по мајци Јована Дучића. Дучићева мајка Јованка из свог првог брака са Шћепаном Глоговцем имала је сина Риста и ћерку Соку. У свом тестаменту Јован Дучић поред осталог помиње и своју сестру Соку. Уз велику помоћ мостарског трговца свог ујака Риста Глоговца Владо се школовао у Мостару и Сарајеву. По завршетку гимназије одлази у Праг где је завршио право, а затим и докторат.

Др Владо Андрић се после студија почео бавити адвокатуром заступајући поред осталог интересе српског народа за време окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Као један од образованијих Срба 1912. године изабран је у Босанско-херцеговачки сабор као један од представника Срба. Сабор је био саветодавно тело током Аустроугарске окупације које је имало право надзора над управом, законодавством  и контролом свих судских предмета који су везни за Босну и Херцеговину. Но, и поред тих наводних права и надзора последња реч била је реч цара Фрнца Јозефа.

Одмах после сарајевског атентана на надвојводу Франца Фердинанда почела су хапшења припадника омладинских националних организација. Циљ Аустроугарске био је да пребаци одговорност за избијање рата на српске националне организације и да им зада коначан ударац, како организацијама тако и њиховим представницима. Власт је желела да светској јавности докаже да су Србија и њена пропаганда и  утицај у Босни и Херцеговини криви за избијање рата.

У ратном вихору Првог светског рата др Андрић је заступао и бранио Србе, а и друге сународнике, у монтираним велеиздајничким судским процесима под сумњом да су радили на остваривању српског уједињења, подривања државних институција и ремећења реда и мира.  Судски процеси су називани велеиздајничким јер је власт сматрала да су оптужени извршили тешке злочине као велеиздајници према монархији којој припадају.

У Окружном суду у Травнику у јуну 1915. године вођен је судски поступак пред аустроугарским судијама и члановима судског већа против тридесетиједног оптуженог члана Српско-хрватске националистичке омладине због наводних злочина и ремећења јавног реда и мира. Судска истрага започета је још 21. јула 1914. у Сарајеву. Оптужене по службеној дужности бранили су Др Владо Андрић и др Данило Димовић. Адвокати одбране успели су да суд ослободи 13 оптужених. Осталима је изречена пресуда затвора у трајању од две године до неколико месеци па све до 14 дана. Уз уложену жалбу на изречене пресуде адвокати оптужених су успели да се смање казне за 11 осуђених.

„Велеиздајници“ осуђени на смрт (Википедиа)

У велеиздајничком судском процесу вођеном у Бањалуци од 3.11.1915. до 22.4.1916. године где су Аустроугари подигли оптужницу против 156 српских културних, политичких и јавних радника, свештеника, занатлија, трговаца и сељака на челу са Васиљем Грђићем. Васиљ је био професор историје и географије у Гацку, посланик у Босанском сабору и секретар друштва „Просвјета„. Био је то један од највећих таквих процеса вођених у Босни и Херцеговини за време Првог светског рата.

Поступак је покренут против чланова и присталица српских културних и патриотских удружења „Народне одбране„, „Сокола„, „Побратима„ и „Просвјете„ као и других. И у овом процесу др Андрић се заједно са адвокатом др Данилом Димовићем и судским саветником Јосипом Соуклом трудио да обори оптужницу коју су заступали Немац Виљем Кениг и Хрват Жига Пинтер пред главним судијом др Коломаном фон Милецем кога су поставиле бечке власти. Оптужница је теретила похапшене за злочиначко роварење, поткопавање темеља државног поретка и подстрекивање омладине на велеиздајничка дела, на издвајање Босне и Херцеговине из састава Аустроугарске.

Тужиоци су за све оптужене сем три малолетна лица тражили смртне казне.

Др Владо Андрић и његове колеге адвокати успели су да докажу невиност за 56 оптужених, 84 је осуђено на временске казне, а 16 на смрт вешањем. Васиљ Грђић је био међу осуђенима на смрт вешањем. Међу осуђеним на временске казне био је и др Владимир Ћоровић, тадашњи управник Библиотеке  Земаљског музеја у Сарајеву, секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета„ и сарадник „Босанске виле„, осуђен на осам година робије. Српски историчар и књижевник Перо Слијепчевић записао је да је завршна реч адвоката одбране трајала три дана.

Заузимањем Краљевине Србије и некадашњег посланика у Сабору Босне и Херцеговине адвоката Николе Стојановића, који се за време рата налазио у емиграцији, предузете су мере како би биле укинуте изречене смртне казне. Уз помоћ шпанског краља Алфонса XIII,  папе Бенедикта XV, Међународне парламентарне уније, Лиге швајцарских жена и других светских државника смртне казне су осуђеницима замењене на временске казне. Владимиру Ћоровићу казна је знатно смањена па је из зеничког затвора изашао пре краја рата.Чим се завршио  Први светски рат сви осуђеници су били ослобођени.

У току јула 1917. године кад је словеначки конзервативни политичар и језуит др Антон Корошец покренуо иницијативу  да се Бечу упути интерпелација о незаконитом и неуставном стању и другим проблемима у Босни и Херцеговини са предлогом о успостављању сабора у Бечу и Загребу неколико српских политичара међу којима је био и др Владо Андрић били су спремни за разговоре, али им судбина њихових пријатеља и сународника заточених у разним казаматима није дала за право да ступе у преговоре па до њих није ни дошло.

Својим преданим радом др Владо Андрић је после Првог светског рата постао члан управе Земаљске банке за Босну и Херцеговину, члан управе Српске централне привредне банке у Сарајеву и председник рударског друштва Босне и Херцеговине.

Милош Црњански је записао 1925. године да др Владо Андрић ради на томе да се по Босни и Херцеговини обнове гусларска удружења и да помаже да се прошири и надзида зграда код Алипашиног Моста где се окупљају гуслари и одржавају такмичења како би гусле поново заузеле видно место у култури српког народа.

Др Андрић је био и министар за аграрну реформу у влади председника Веље Вукићевића у Краљевини Југославији, а затим и министар пољопривреде до 6. јануара 1929. године.

Његов рад и углед довели су до тога да га је краљ Александар Карађорђевић 1932. године именовао за сенатора. Сенат Краљевине Југославије био је Горњи дом, а Народна скупштина Краљевине Југославије Доњи дом.

Те исте 1932. године, изненада, путујући  од Сарајева ка Ужицу др Владо Андрић је преминуо у возу. Тако се завршио живот још једног Требињца који је оставио трага у животу и историји Срба Босне и Херцеговине.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић