Деда Стеве Тодоровића прешао је  из Требиња у Херцеговини са своја два сина  у Београд 1806. Када је видео једног свог доброг пријатеља како умире у мукама, набијен  на колац преминуо је од срца. Стевин отац Јован ступио је у редове српске војске под Карађорђем и борио се против Турака до 1813. У Делиградском шанцу  био је тешко рањен. (1)  Пребацио се преко Саве, у Бежанију. Прешао је у Нови Сад. Оженио се са Јеленом, која је рођена у Белом Потоку, а одрасла у Земуну. У Новом Саду родио се Стева Тодоровић 13. марта 1832. Основну школу и гимназију учио је у Сегедину. (2)

Стева Тодоровић

Од 1839. до 1846. похађао је у Сегедину основну школу и пет разреда гимназије. У Српској основној школи коју је издржавала Српска црквена општина, усвојио је стил писања по Вуковом правопису од учитеља ђакона Димитрија Поповића. Утицај учитеља, који је био брат од стрица Ђуре Даничића и Вуков присталица, на Стеву био је огроман. Огроман утицај имао је Кодер. Млади гимназијалац је био одушевљен вештинама гимнастике и мачевања. (3)

Ђорђе Марковић Кодер, један од првих српских гимнастичара, предавао је 1846. у гимназији у Сегедину гимнастику и мачевање Стеви Тодоровићу. (4)

Отац га је одвео у Беч 1846. и уписао у лицеј. Стева је током револуције 1848. ступио у ђачку легију у Бечу, која је тада бројала 36.000 омладинаца. Кад је Стеви 1849. умро отац, стриц је хтео да га упути на пиварски занат. Стева је био заинтересован за сликање, па је стриц одустао од пиварског заната и одвео га у Беч на Сликарску Академију. Поред Академије Стева је учио и приватно код професора Валдмилера. (5)

Студирао је у Бечу филозофију, а затим сликарство у сликарским школама у Бечу, Минхену, Диселдорфу. (6)  

Његов друг Корнелије Станковић, са којим је становао, подучавао га је певању. Током усавршавања у Минхену могао је да упозна систем немачке турнерске гимнастике, као и организацију и методику рада у приватним заводима за вежбање. Док је студирао у Бечу, водио је разговоре у круговима српске омладине, о „култури која недостаје нашем народу”, „васпитном значају уметности, телесног вежбања, музике, песме и позоришта” као и о националним задацима младе српске интелигенције „која ће се жртвовати због будућих нараштаја”. (7)

Наставио је да учи за сликара код чувеног професора Рала, у чијој је школи остао до 1855. Вратио се са својих студија у Нови Сад 1855, где се упознао са гимназијским професорима Ђорђем Натошевићем, Јованом Ђорђевићем и Гавриловићем. (8)

Са њима је радио на друштвеној и школској гимнастици у Новом Саду од 1853 до 1857. Натошевић је 1857. постављен за надзорника школа у Српској Војводини те се преселио у Темишвар. (9)

Стева Тодоровић је 1857. прешао из Новог Сада у Београд као национални прегалац. Сматрао је „да се имају очекивати прави поборници који се имају жртвовати и приуготовити пут будућим нараштајима.“ Сва своја залагања истакао је речима : „Да буде од ползе народу“. У Београду основао је Сликарску школу у којој је ученике учио и певању и телесним вежбама. (10)

У Аутобиографији Стева је записао : „Прионуо сам одмах да поред сликарства разгранам свој рад и на остале преке потребе, а нарочито одмах да заведем хармонично певање и телесно вежбање као основу здравог тела и здравог духа. Али је много ваљало предузети да се поправи занемарено домаће васпитање.” (11)

Уз то био је и глумац, певач, сликар кулиса, правио је калпаке, одела, сабље, вежбао хорове, оснивао певачка друштва, … . За њега гимнастичка друштва су служила идеји ослобођења. Израдио је 26 иконостаса у црквама и око 500 портрета и композиција. Ударио је темељ физичком васпитању у Србији. (12)

Стева Тодоровић је 1860. приредио изложбу слика дајући у исто време на њој и јавни час гимнастичких вежби и хорског певања. Оженио се 1864. ћерком Матије Бана Полексијом. (13)

Уз сликарство школа је обухватала певање, свирање мачевање, телесно васпитање и приређивање позоришних представа. Његов завод помагао је кнез Михаило. Школа је трајала до одласка Стеве Тодоровића 1864. у Италију. (14)

Прва вежбаоница је била у магазама Саве Спахије, који је бесплатно ставио својке локале  на услугу омладини. Тодоровић је био доцент лицеја и међу прве поборнике своје идеје убројао је Чеду Мијатовића и Љубу Каљевића.(15)

Друштво је на Ускрс 1860. приредило за кнеза и публику Јавни час. Кнез Михајло је био одушевљен радом друштва и 1861. саградио привремену вежбаоницу и набавио справе за гимнастику. (16)

Обезбедио је Стеви Тодоровићу плату и стан са малом салом за вежбање опремљеном справама за гимнастику (1861), а следеће године кнез је подигао летње вежбалиште. (17)

На сајту  на Интернету „Прво Београдско певачко друштво“ може се видети о заслугама прегаоца Стеве Тодоровића. Прво Београдско певачко друштво је  изабрало 1856. Стеву Тодоровића, заједно са његовим пријатељем Корнелијем Станковићем, за почасног члана друштва. Двојица уметника понудила су Првом Београдском певачком друштву идеју о изграђивању националне уметности. Следеће године Стева Тодоровић је започео свој дугогодишњи рад у друштву, као члан, бележник, секретар и председник. Када је 1863. Корнелије Станковић постао диригент друштва, Тодоровић је међу члановима свог гимнастичког завода имао многе младе певаче, припремљене за прихватање Станковићевих обрада српских народних и црквених песама.

Др. Владан Ђорђевић био је један од гимнастичара који су деловали у дружини Стевана Тодоровића. Студирајући  1863-1869. медицину  у  Бечу увидео  је  колико  је  допринео  Немачкој  Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). (18)

Кад се вратио у Србију био је покретач Уједињене омладине српске, оснивач Српског лекарског друштва 1872. и учествовао је у оснивању Српског друштва Црвеног крста 1876. (19)

Планирао је да створи средишње друштво у Београду, које је требало да постане школа за учитеље гимнастике, који су после требали да оснивају окружне и среске гимнастичке дружине. Охрабрен оснивањем Српског лекарског друштва и  Српског друштва Црвеног крста написао је писмо о важности гимнастике за будућа поколења, а нарочито за војску. Писмо је у послао у неколико стотина примерака на све виђене људе, позивајући их на збор код „Српске круне” на Калемегдану.(20)

По повратку са медицинских студија добио је дужност начелника Санитетског одељења. Сматрао  је  да  треба  и  у  Србији  отпочети  са  систематским  телесним  вежбањем. Предложио је министру Милутину Гарашанину да се организује гимнастичко друштво. Припремајући  оснивање  гимнастичког друштва  у Београду, упутио  је  писма  учитељима  гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и  Ферду Михоковићу  са  питањем  дали  су  спремни  да  добровољно  раде  у  друштву  ако  буде  основано. После  пристанка, сазвао  је  20. 12. 1881. збор  угледних  грађана  у  сали „Српске  круне“ код Калемегдана. Збор  је  одржан  под председништвом  Стевана Тодоровића, а  у  првом  реду  седеле  су  један  крај  другог  вође  либерала, напредњака  и  радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић После говора  Владана  Ђорђевића о потреби телесног вежбања дошло је до расправе. Многи су били противни, верујући да је телесно вежбање страног порекла и да га не треба усвајати.  То мишљење побили су књижевници Милорад П. Шапћанин и др Лаза Костић. (21).

Др. Владан Ђорђевић  одржао је предавање и уверио их о потреби гимнастике. (22)

На  наредном  збору  одржаном  на  истом  месту 26.12.1881. усвојена  су  правила (Уредба) Београдског друштва за  гимнастику  и борење. По правилима  друштво се  старало  да  ради  на  развитку  и  унапређивању  телесне  снаге  и  здравља  својих  чланова; да  оснива  нова  друштва  која  би  поред  гимнастике  ширила  свест  народне  заједнице; да  обрати  пажњу  на  народне  игре  уводећи  их  у  своје  вежбе;  и  да  о  свом  трошку  спрема  учитеље  гимнастике (23).

На  скупштини  одржаној 3.1.1882.  изабрана  је  управа друштва. У  управу  су  изабрани Стеван Тодоровић  и Лаза Костић, један од оснивача Српског соколског друштва  у Новом  Саду 1874. Редовна  вежбања  почела  су  17.1.1882. у  сутерену  зграде  Црвеног крста. Од  гимнастичких  справа  друштво  је  користило  вратило, разбој, коња, јарца, конопац  за  пењање,  неколико  ђулади  за  вежбање и десетак палица. Код  Делијске чесме јула 1882. друштво  је приредило Јавни  час мачевања. Др. Владан  Ђорђевић и друштво приређивали су академије и концерте у Народном  позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно здравље“. Исте  1882. основано  је  Шабачко  друштво  за  гимнастику  и  борење  а  потом  основана  су  друштва  у  Смедереву (1885), Зајечару (1890)  и  Крагујевцу. (24)

На скупштини 10 марта 1891. дошло је до свађе око положаја вође друштва, јер је решено да се вође награђују новчано. Због свађа др Владан Ђорђевић  напустио је  председничко место у друштву и само друштво. (25)

На  предлог  Војислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаној  7. априла 1891.  прихватило  је  свесловенску  соколску  идеју  и променило  назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“. Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стојановићем   иступио  је  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво „Душан  Силни“. Друштво је сматрало да наставља традиције Београдског друштва за  гимнастику  и  борење  и  радило  је  по  његовим   начелима. По  правилима  друштву  је  био  циљ  да  негује  и  развија  витештво, међу  својим  члановима  и  у  народу  српском : оснивањем  друштвене  вежбаонице; приређивањем  јавних  предавања  о  корисном  утицају  витештва  на  здравље, снагу, дух и  тело  човеково; издавањем  свога листа  и  ступањем  у  везу  са  другим  друштвима, која  постоје  у  овим  и  другим  државама. (26)

Од 1891. и узимања назива  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“ Стева Тодоровић је био у непосредној вези са соколима, све до смрти. (27)

Средином 1908. посредовањем чешког старешине Шајнера започети су преговори о уједињењу сокола и душановаца. Након почетног одбијања душановаца средином 1910. дошло је до уједињења. На заједничкој скупштини изгласана су правила новог савеза. Ипак је још било душановачког противљења. Главна скупштина савеза одржана је 1911. уз мању душановачку опозицију. (28)

На челo Савеза соколских друштава „Душан Силни” изабран је Стева Тодоровић. (29) Током рата прешао је Албанију. (30)

За време Првог светског рата био је у Риму и ту створио Соко-друштво омладинаца, који су студирали на универзитету. (31)

После ослобођења и уједињења одржан је у Новом Саду Видовдански сабор 1919. На њему су се соколски савези ујединили. Стева Тодоровић је учествовао у раду сабора као делегат београдског соколског друштва.  (32)

Анте Брозовић га је упознао за време загребачких соколских слетова. Сматрао је да са смрћу брата Стеве нестало једног од људи, који су спадали у камен темељце на згради обновљене српске културе. Истакао је : „Име брата Стеве ће блистати уз славна имена, која обележавају оно доба напредка српске културе, када је … снажно кренуо напријед на свима пољима.”

Стева Тодоровић је преминуо 22 маја 1925. Спровод је кренуо од његове куће до Саборне цркве, где је одржано опело. Са покојником се у име академије опростио Богдан Поповић, а соколи су изнели саркофаг из цркве. У црквеној порти говорио је брат Рибар нагласивши заслуге покојникове за Соколство.  Спровод је са војном музиком кренуо на гробље. Пред колима је био почасни одред сокола, а са обе стране кола ишли су соколи и соколице. (33)

Прегаоци су прелазили из Аустрије у Србију. Један од таквих прегалаца био Стева Тодоровић. Основао је Сликарску школу у Београду  и учио је своје ученике да сликају, певају и гимнастику. Његов завод помагао је кнез Михаило. Школа је трајала до одласка Стеве Тодоровића 1864. у Италију. На иницијативу његовог некадашњег ученика др. Владана Ђорђевића основано је 1882. Београдско друштво за гимнастику и борење. У управу друштва изабрани је Стеван Тодоровић. Друштво се поделило на соколе и душановце. Они су се спојили поново у Савез соколских друштава Душан Силни. На челу Савеза био је Стева Тодоровић. Кад је умро са њим се у име академије опростио  Богдан Поповић а у име сокола Иван Рибар. Живот Стеве Тодоровића је пример српског прегаоца који се посветио целог свог живота напретку српског народа. Његово дело наставили су његови ученици др. Владан  Ђорђевић,  … .

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. А. Брозовић, „Брат Стево Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 105, 106;

2. Душан. М. Богуновић, „Брат Стева Тодоровић”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар, фебруар, март 1927, бр, 1, 2 и 3, стр. 19;

3. Владан Вукашиновић,„Стеван Тодоровић, живот и дело вежбача, уметника, просветитеља и зачетника организованог спорта у Србији”, „Око Соколово”, Београд, јубиларни број, 2022, стр. 21;

4. Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, Београд, октобар 1925, бр. 8, стр.115;

5. Душан. М. Богуновић, „Брат Стева Тодоровић”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар, фебруар, март 1927, бр, 1, 2 и 3, стр. 19;

6. А. Брозовић, „Брат Стево Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 105, 106;

7. Владан Вукашиновић,„Стеван Тодоровић, живот и дело вежбача, уметника, просветитеља и зачетника организованог спорта у Србији”, „Око Соколово”, Београд, јубиларни број, 2022, стр.22;

8. Душан М. Богуновић, „Брат Стева Тодоровић”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар, фебруар, март 1927, бр, 1, 2 и 3, стр. 19;

9. Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, Београд, октобар 1925, бр. 8, стр.115;

10. М.Т. „О Стеви Тодоровићу“, „Дуга“, Београд, август 1950, бр. 253, стр.5;

11. Владан Вукашиновић,„Стеван Тодоровић, живот и дело вежбача, уметника, просветитеља и зачетника организованог спорта у Србији”, „Око Соколово”, Београд, јубиларни број, 2022, стр.22,23;

12. А. Брозовић, „Брат Стево Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 105, 106;

13. М.Т. „О Стеви Тодоровићу“, „Дуга“, Београд, август 1950, бр. 253, стр.5;

14. Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, Београд, октобар 1925, бр. 8, стр.117;

15. Душан. М. Богуновић, „Брат Стева Тодоровић”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар, фебруар, март 1927, бр, 1, 2 и 3, стр. 19;

16. Саша Недељковић, „Повест српског сокола”, Растко, српска култура на интернету;

17. Владан Вукашиновић, „Гимнастика и соколство у Србији до 1941”, Београд, 2016, стр. 10;

18. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, Око Соколово, Београд, 1 новембра 1938, бр.9, стр. 213-214;

19. Проф. Стефан Илић, др. Слађана Мијатовић, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око соколово”, Београд, децембар 1995, бр. 3-4, стр. 7,8;

20. Душан М. Богуновић, „Заслужни соколски радници”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 44,45;

21. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, Око Соколово, Београд, 1 новембра 1938, бр.9, стр. 213-214;

22. Душан М. Богуновић, „Заслужни соколски радници”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 44,45;

23. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ „Српски  витез“,  Београд, 1 април 1912, бр.4, стр.90;

24. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд1892, стр. 28;

25. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око Соколово“, Београд,  1 новембра 1938, бр.9, стр. 214;

26. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд 1892,стр.28;

27. Богдан Сперњак, „Стева Тодоровић”, „Око Соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 18, 19;

28. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 76;

29. А. Брозовић, „Брат Стево Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 105, 106;

30. Загребачки Соколи. , „Брат Стева Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар 1924, бр. 1, стр. 14;

31. Богдан Сперњак, „Стева Тодоровић”, „Око Соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 19;

32. Загребачки Соколи. , „Брат Стева Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар 1924, бр. 1, стр. 14;

33. А. Брозовић, „Брат Стево Тодоровић”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1925, бр. 6, стр. 105, 106;