• Срби у Дубровнику били су изложени нападима хрватских сепаратиста и пре стварања Бановине Хрватске. Српски лист „Дубровник” пренео jе из „Самоуправе” од 31. jула 1937. чланак под називом „Немили догађаjи у Дубровнику” у коме се истиче : „Послиjе прославе Мачековог имендана и послиjе jедног харангираjућег говора … проф. Мишетића, … дошло jе у ноћи до немилих демонстрациjа и разбиjање излога.

Јовановић, Баћовић, Плећаш и Враголов у Каиру

Страдале су само оне радње, коjе нису извjесиле племенску заставу и коjе не сматраjу имендан г. Мачека — „државним празником”. Г. Мишетић jе приjетио како ће се пролити крв и споменуо jе Србе … Судећи по свему извjесна господа jавни и таjни провокатори желе да се опет понови 1914 година. Али нека не забораве, да послиjе 1914 долази 1918” (1) У писму бану Зетске бановине из Херцег Новог од 24 августа 1937.истиче се : „  … у Дубровнику … за полупаних 14 радња, које не извјесише заставе на рођендан господина Мачека. Управо оних дана, кад су погане руке у Дубровнику дигле да скрнаве лик Великог Краља Петра Ослободиоца … “. (2)

У листу „Дубровник” у чланку „Његуjмо вjерску сношљивост” истиче се : „Нека становита клика лакрдиjаша и лармаџиjа код нас у Дубровнику, искоришћуjе сваку прилику да искаже своj пркос и одвратност против сваке пристоjности, реда, складности и поштовања друштвених обичаjа, да тим покаже своjе заостаjање у култури, своjу неуглађену ћуд, необуздан карактер. Отпорни према свему што jе отмено и племенито, jер сами оскудиjеваjу племенитим осjећањима, ти људи траже како ће да покажу своj инстинкт рушења, мизерност духа и ограничење ума. Може се рећи да никаква свечаност, била религиозна, политичка, народна или ма коjа друга, не може да прође, а да jе они не зачине провокациjама и излиjевима мржње против свакога ко се с њима не слаже. Ми смо више пута забиљежили понеку њихову бравуру : ономадне о католичком Божићу и новоj години, данас о православном Божићу, а сутра ће избити опет неко изненађење. … Стари jе обићаj у Дубровнику гдjе има и католичког и православног свиjета, да се поштуjу узаjамно сви велики празници, и да се, у име тога, трговачке радње држе затворене за циjело вриjеме празника. Данас jе требало да се одустане од тога лиjепог … обичаjа, па да се наjљепши вjерски и народни празник профанише и истакне разлика између католичког и православног елемента и помути братска слога и поштовање коjе међу нама влада. Зато су два три коловође те мафиjе хтjели да утjечу и на саме власти, па су обигравали около католичких трговаца у главноj улици Краља Петра Великог и улици Краљице Мариjе, наговараjући их да отворе своjе радње као и у обичне дане, и за то дрско своjе предузеће, они су били тако смиони, да су узалуд тражили подршке и у цркви, гдjе се чуjе само риjеч молитве, братске љубави, … а не мржње и неприjатељства. Јер само са таквим осjећањима може да буде сношљив оваj наш заjеднички живот коjи нам jе усуд досудио и кога се не можемо ни за чиjу љубав риjешити, jер нико не може да живи изван своjе коже. Међутим са задовољством истичемо да jе мафиjа … пропала, jер су трговачке радње биле затворене, како смо и ишчекивали. … Само било би вриjеме да напусте овакве и сличне покушаjе и жеље да освjежаваjу своjе старе, предратне навике, … па ако им се дослиjе све кроз прсте гледало и пуштало да буне народ своjим … илузиjама, то треба да престане.” (3)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и  додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима свих оних које су сматрали противницима независне Хрватске. Српски лист „Дубровник” наставио је  борбу против хрватске хајке на све српско и југословенско. Уредник листа Кристо Доминковић био је члан  сокола и борац против Аустрије и њених верних слугу клерикалаца. У листу „Дубровнику“ се истицало : „објављује такове написе, који индиректно подстичу неодговорне елементе да протузаконито посижу за сокол. имовином, па тиме сами сеју неред и незаконитост,”. У соколском дому у Жупи дубровачкој у коме су становали привремено позвани у војску по писању листа „Дубровник“: „неки зликовци намјестише једну топовску чауру напуњену екразитом, заливену цементом и провиђењу са упаљачем, фитиљом. Срећом да су војници, који су ту у Соколском дому, открили тај атентат и осујетили га, али до сада, колико знамо, нијесу пронађени зликовци.“ (4) Колики је био утицај католичког свештенства повезаног са хрватским сепаратистима може се видети из следећег случаја. У часопису „Братство“ гласнику Соколске жупе Осијек, од 15. новембра 1939. изашао је чланак „Свећеник терориста“ у коме се истиче да је у излогу једне дубровачке књижаре била изложена карта Краљевине Југославије са прегледом вероисповести, према званичној статистици из 1931. Један свештеник, који није био из Дубровника, затражио је од намештеника књижаре да се карта из излога уклони, јер ће у противном излог бити разбијен. Часопис је констатовао да је карта уклоњена а свећеник је остао читав. (5)

У листу „Дубровник” истакнуто је : „Најновији развој прилика … метнуо је  Дубровник у веома неприродан географски положај, који га је довео у везу са оним крајевима, са којима никада није имао, ама баш ништа, заједничког. Дошавши у такав положај, он је сада изложен немилим, безразложним а често до невјероватности тешким ударцима који без милости погађају, без разлике имена, све родољубне елементе у њему. У тако тешким приликама морамо да водимо борбу и да узимљемо у заштиту национални елеменат у  Дубровнику, којему се супроставља  повампирени дух из 1914 године.” (6)  Један грађанин обратио се писмом редакцији листа  „Дубровник” поводом споразума. У писму је истикао : „ … Ко мисли да је споразумом између Срба и Хрвата  Бановина Хрватска  створена зато да се прогоне Срби из ње или обратно, да се из српских крајева пребацују Хрвати у  Бановину Хрватску, … А овако се наопако, нажалост, схватило стварање  Бановине Хрватске у извјесним круговима у нашем Граду и срезу дубровачком.  … на  одборским састанцима смишљено и прорачунато доносе одлуке о проскрибовању једног или другог грађанина, ни крива ни дужна,   … биједне раднике, који су часно и поштено код Опћине дубровачке, не чујући се ни живима, радили по 15-20 па чак и 30 година, свили овдје и своје гнијездо, имају бројне фамилије, тјерају с рада само зато што су припадници православне или муслиманске вјероисповести … да се макну из Дубровника сви просвјетни радници који су савјесно, часно и поштено у духу постојећих законских прописа … радили и омладину, узданицу народа, васпитавали исправно у духу државног и народног јединства и вјерске трпељивости … Они могу имати у души каква хоће, па ако хоћете и љевичарска увјерења, али има граница до којих они могу испољавати своја увјерења, … да се дјеца основне школе не шаљу у школу само зато, јер је учитељица Југославенка ? … води акција да се  отпусте из службе или премјесте чиновници уопће, … Имају ли, најзад, права да говоре и осуђују друге они, који су цркву претварали у политичку позорницу, с које су вријеђали осјећаје својих вјерника, због чега је долазило до тужаба  по  суду. Ја бих  могао још много сличних  чињеница да наведем, али, мислим, да су и ово неколико њих довољне  да прикажу право стање ствари у нашем Граду и дубровачком срезу !”.

Приликом обележавања годишњице ослобођења Дубровника 13. новембра 1939. Одбор дубровачких  националних и културних удружења упутио је проглас : „Дубровчани, Заслугом „одговорних” и  „неодговорних” већ више од два деценија ставља се у искушење ваша вјера у највеће и неприкосновене светиње Отачбине, традиције и идејне вредности на којима су ваши очеви изградили словински култ – огледало душе старог културног и слободног Дубровника. Али као што ни силна ћесарска власт у пришлости, ни црне побожне жеље које су јој неограничено служиле, нијесу успјевале да у вама убију Вјеру и достојанство слободних грађана – тако ни савремене невоље неће успјети да вас „асимилирају” по жељама, које су вам увјек биле туђе. Ви сте кроз дугу предратну и поратну хисторију више пута јасно показали, да знате остати господари своје воље; … и задржати достојанствен став према свакому и према свакој сувишној повици и претњи. Дајући свакоме своје … ви сте двадесет година редом, на 13 новембра, јавно манифестовали признање и захвалност Белим Орловима, синовима мале предкумановске Србије, за све што су дали за наш стари словински идеал, остављајући кости по крвавим клисурама читавог Балкана. “Дубровчани, Претставници свих дубровачких  културних и  националних установа, који вам упућују ову поруку, позивљу вас, да и ове године поновите манифестацију поштења и достојанства. У границама онога што вам је данас допуштено, одужите се борцима у које смо вјеровали и у које данас вјерујемо, јер су били велики у прегарању и умирању за слободу и јединство нашега народа. Није важно хоће ли та наша манифестација проћи кроз градске улице. Довољно је да прође кроз наше душе и да нико више не буде у сумњи да смо уз сва искушења и понижења остали вјерни идеалима најјачих и најсветлијих имена у хисторији старог и слободног Словинског Дубровника. ..”.(7)

На подстицај из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акције” у циљу „бескомпромисног одржавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства”. (8)

Два  отпуштена  радника  који  су  покушали  да се   врате  на  посао изјавили  су  новинару  „Дубровника” : „Ми  смо  такође  били  враћени, али  су  нас  шефови  у  радионици  одмах  формално  избацили  и  саопћили  Градском  Поглаварству  да  је  тако -„закључила организација”.“ Чланови „Грађанске Заштите” , међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање заштите и полиције. Лист је коментарисао да су рације : „доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни”(9).

Клерикално-мачековски лист ,,Народна Свијест” донео је вест да су одлуком бана Шубашића стављени на расположење министру просвете из учитељске школе Новак Буквић и Марко Бошковић, из реалне гимназије Нада Вујић, Викторија Кренајс, Олга Бијелић и др. Мато Николић. Лист ,,Дубровник” приметио је поводом одлуке бана  : „Сва четири наставника су Срби. (10)

На чланак из „Народне Свијести” о масонерији „Хрвати и масонерија” одговорили су сарајевска „Југословенска Пошта” и „Дубровник”. Реаговање листа „Народна Свијест” боље од свега  илуструје прилике у Бановини Хрватској. У листу „Народна Свијест” истакли су :  „ те стари исхлапљели  и склерозни  „Дубровник” (још је жив ?), орган посљедних Мохиканаца, „старе гарде” и т. зв. „Срба-католика”. Сами факат, да су се јавила та двојица најбоље потврђује, да смо имали право. Не дај Боже, да нас „Дубровник” и „Југ. Пошта” похвале или се с нама сложе, јер би то значило да смо учинили нешто што је против опстанка и живота хрватскога народа. Они сада нијесу у могућности, да узму у обрану српско-југославенске масоне, своје послодавце и пријатеље, па немоћно гмижу попут пригњећег црва и показују трзајем задње ( и још краткотрајне) знакове живота”. Лист „Народна Свијест” у истом броју преноси и коментар поводом свог чланка из дневника „Хрватска стража” : „Овом гласилу шачице великосрпских генерала без војске око „Дубровника”.” (11) И у наредном 33 броју „Народна Свијест” наставила је полемику : „Склерозни „Дубровник” … За нас је сада најважније, да можемо недвобено – и на темељу властитог њиховог признања – утврдити, да “Дубровник” брани масонерију, њен рад у овом државном склопу, те да на тој обрани масонерије и данас досљедно и упорно устраје.” Писац чланка под шифром Ф. оборио се и на Антуна Фабриса поводом изласка „Изабраних чланака Антуна Фабриса” које је сакупио др. Хенрик Барић. Истакао је: „Дубровник” се толико поноси с тим Антуном Фабрисом и сада (г. 1940) издаје у Београду у посебној књизи његове протухрватске и протукатоличке чланке. Вајда ради протухрватског и протукатоличког стајалишта овога ренегата и вјерског индиферентисте сматра, да је он ,,пригушио атавизам”, да се аклиматизирао и постао складан”. (12)

Загребачки  лист „Обзор” пренео је вест „Дубровника” да је из  Дубровника иселило преко 1.000 „нашег православног елемента”. Лист „Дубровник” истакао је : „али „Обзор” није употпунио ту нашу тврдњу, није навео узрок зашто су се ти људи иселили, па ако наша тврдња не одговара истини, да нас прекори, а ако је тачна, да осуди оне који су виновници овога несносног стања у Дубровнику.“(13)

Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д.„Слога”, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу  ослобођења  свог  града  13 новембар 1940.  Лист  „Дубровник”  је  констатовао  да  док  су  српска  и  југословенска  друштва  истакла  државне  заставе  „као  преставници  истинског  и  правог  Дубровника – Опћина  и  хрватска  удружења  тог  дана  давали  су  изглед  потпуно  једнак  свим   XIII новембра  у  бившој  Аустрији.” (14)

Наутичар Шарић је у року од 4 дана избачен из школе само зато јер је покушао да спречи јавно уништавање комеморативног плаката изданог пригодом годишњице смрти краља Александра. (15) Секретар Соколског друштва Дубровник Катја Перишић премештена је у Столац. Лист „Дубровник“ коментарисао је да су непријатељи узимали на нишан најбоље и најактивније националне раднике. (16)

Репрезентативне просторије  Соколског друштва у Дубровнику налазиле су се у Спонзи. У Спонзи су соколи организовали своје прославе, предавања и манифестације. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије које су биле власништво општине. О отказу је писао  лист „Дубровник”. Лист „Соколски гласник” пренео је 2 августа 1940. сажето приказ текста о отказу просторија Соколском друштву  у Дубровнику из листа „Дубровник” под називом „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”.(17)

Соколи су тврдили да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Суд је дао за право општини, а Окружни суд је ту пресуду потврдио. Дубровачки соколи су се жалили на Сто седморице у Загребу, који је одбацио раније пресуде, и одлучио да општина нема права тражити од сокола да напусти просторије. Одлука Стола седморице изазвала је велико задовољство не само у редовима сокола у Дубровнику, него и код свих трезвених Хрвата и Срба, који су сматрали да се аутономне и остале власти, не смеју поводити за уличним букачима, “већ да се имају држати реда и закона, и тражити елементе који спајају све грађане, без разлике, у данашњим временима”. Загребачка штампа бележила је одлуку Стола седморице без коментара. Љубљанско “Јутро” писало је да је та одлука “изазвала врло пријатан утисак, јер није била никаква тајна, да је отказивање просторија, са стране дубровачке општине, представљало партизански акт, без икакве потребе”. “Југословенска пошта” из Сарајева истакла је “… да се суд знао издићи високо изнад партијског диктата, и њу су поздравили сви добромислећи дубровачки грађани”. Почетком 1941. одржано је ново рочиште по тужби дубровачке општине. Општина је тврдила да да су јој просторије потребне за њене уреде, и за то да их поправи. Претрес је био одгођен за 9 април 1941, да би био прочитан елаборат техничког одсека општине о тим просторијама.   (18)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Лист „Дубровник“ писао је о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(19)   По подацима из књиге „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, на подручју дубровачке општине после успоставе Бановине Хрватске обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга. (20)

По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу. (21) Дубровник је бомбардован 6. априла 1941. Град је бранила противавионска батерија на Монтовјерни. Велики број добровољаца пријављивао се али их војска није примила. После расула војске фрањевац отац Тома Томашић са групом домагојаца разоружавао је на градским вратима од Пила војнике који су ишли својим кућама. Оружје је преносио у усташке центре. Прве немачке моторциклисте 17. априла 1941. дочекао је ХСС–овски председник општине, адвокат Др. Јосип Баљкас и изјавио им да је доживио најсрећнији дан у животу. Народна заштита ХСС и редарствена станица у Дубровнику ставиле су се на располагање НДХ. Заштитари, наоружани и у цивилним оделима, учествовали су у спровођењу усташког терора. У Дубровнику су бивши аустријски официри обновили домобранство. (22)

У све српске и јеврејске установе и радње у Дубровнику постављени су усташки комесари, са највећим овлашћењима. Усташе су конфисковале „Вилу Банац“ Боже Банца. У стан Јаше Милославића, дописника листа „Време“, у улици „Између палача“ број 4 упале су усташе 5.маја 1941. и после зверског мучења, стрељале га. Карабињери су ухапсили 8 виђених националиста (са списка од 22 лица). Чували су их Италијани у хотелу Белведере, на Плочама, а испитивали су их гестаповци. Доцније су их Италијани пребацили у Сплит, држали их неко време у затвору, а затим у конфинацији, уз полицијску контролу. После преузимања цивилне власти усташе су терорисале дубровчане јуна, јула и августа 1941. . Организатор терора био је усташки логорник професор Младен Каштелан, виђени члан Домагоја.  У околини Сарајева  убијен је 16.јуна 1941. Бранко Хопе, члан Соколског друштва Дубровник. Кулминација усташког терора у Дубровнику била је  крајем јула и почетком августа. У хотелу Централ  и у манастиру Св. Марије усташе су уредиле нове просторије за ухапшене (23). У Дубровнику усташе од 17 априла хапсе Србе појединачно, а током јуна, јула и августа масовно. Ухапшени Срби спроведени су 26 јуна у Сарајево, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева транспортују у логор Даница. После осам дана упућени су у логор Јадовно. У Дубровнику већи број Срба похапшен је од 27 јула до 5 августа. У ноћи 3 августа ухапшени су Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија. Ухапшени су затворени у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра одвезли су их аутобусом у Мостар. Заједно са другим ухапшеним Србима, жељезницом у сточним вагонима, преко Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. У „Изјави Милке Тошовић о  хапшењу Срба у Дубровнику током јула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима” датој комесаријату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. наводи се :  „ 28.јуна 1941. г ушла је у Дубровник  хрватска војска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике. Почетком месеца јула 1941. ухапшени су по усташама : Митровић Бошко, српско-православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двојица су православне вере а потоња тројица римокатоличке. … 1.августа 1941. ухапшени су по усташама : Тошовић Јово, књижар, ја, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, један поморски капетан из Цавтата, којему не знам име, те још неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, којима не знам име. Сви ми ухапшени 1.августа стрпани смо у један камион са везаним  рукама на леђима и спроведени у Мостар. … а потом смо сви отпремљени у Госпић.“ Милка Тошовић видела је како испребијане људе искрцавају из камиона. Бачени су у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У јами код села Трстено 4.10.1941.  нађени су лешеви 13 особа (24). Међу првим  жртвама усташког терора били су чиновници Трговачко-индустријалне банке у  Дубровнику (бивша Српска банка). Усташе су ухапсиле све чланове управног одбора и чиновнике до којих су могли да дођу. Од  директора до чистача. Ухапшени су Јово Бравачић, Стијепо Мурати, Никша Рачета, Душан Траживук, Драгиња Вукшић, Миљенко Лазаревић и Спасо Ромовић. Сви су везани  поведени 7. јула у Загреб. Саву Миљановића, члана управног одбора банке, усташе су из воза бациле у Неретву, у којој се удавио. Ухапшени су сем Стијепа Мурати и Никше Рачете, били преклани 5.августа у Максимиру.  Усташе су 4. августа похапсили 46 Срба, Јевреја и других њима непоћудних особа,  у намјери да их упуте у логоре. Италијани су то спречили, а 7.септембра преузели су сву власт у Дубровнику.  По налогу Италијана извјестан број дубровачких усташа кољача напустио је Дубровник (25). Из Извештаја Обавештајног одељења Друге армије од 4.јуна 1941. : „У Дубровнику су Срби и Црногорци опоменути да се у року од три дана врате у места одакле су родом . Интервенцијом наших војних власти ублажена је ова непромишљена мера” (26).

Након усташких покоља велики број Срба избегао је у Боку Которску из Херцеговине и Конавала. Италијани су   велики број избеглица пребацили војним камионима у Боку где су нашли уточиште. У Дубровнику су доласком на власт усташа почели прогони Срба и Јевреја. Срби католици су у знак солидарности напуштали град са њима. Марин Кобасица напустио је Дубровник у знак протеста због терора усташких власти. (27) Савез сокола  је забрањен, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву : ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све  ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (28)

Усташки прогони нису сломили Србе католике.  По изјави Николе Милованчева, поморски капетан Нико Бауле био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у логору Јасеновац.

Преко 70 католичких породица из Дубровника и околине дошло је до манастира у Требињској шуми 1941. и примило православну веру. У Дубровнику је  деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада је у својим редовима имала преко осамдесет студената. Угледни фрањевачки проповједник отац Маријан Блажић отворено је величао четнике са проповиједаонице Мале браће, пред дупке пуном црквом вјерника. Део грађана приближио се партизанима (старешина Сокола на Корчули др. Јуре Арнерић, судија Јозо Лујак, …) (29) По изјави Тамаре Лујак њен деда Јосип Лујак био је ухапшен и мучен у тврђави Ловријенац. Пошто је био заливан хладном водом добио је упалу плућа и због тога пуштен да се лечи у болници. Умро је 1943.

Соколски знак Јосипа Лујка

Септембра 1944. Војислав Лукачевић је са четничким снагама опколио Немце у Требињу. Планирано је да четници нападну Немце на простору Требиње, Дубровник, Бока, како би се омогућило искрцавање Енглеза. Четници су опколили Немце у Требињу, пресекавши везу између Требиња и Дубровника. Из Дубровника усташка Црна легија и Немци  су покушавали да пробију блокаду. Усташе које су надирале од Радован ждријела натеране су на повлачење. Сазнавши да четници нападају Требиње, комунисти су кренули на Билећу. Због напада партизана на Билећу четници су морали да се повуку. Четницима су се при повлачењу придружили дубровачки четници Ивана Свилокоса.(30) Каква је била усташка власт у Дубровнику најбоље може да покаже случај Недјељка Матковића. Ухапшен је у рацији у Дубровнику и спроведен у усташки логор на Босанки. У логору је био џелат католички свештеник који је направио себи каиш од језика својих жртава и носио га. Недјељко је у логору провео неколико дана плетући жицу. У логор је доведена трудна жена, а затвореници постројени. Усташа је пред затвореницима одсекао обе сисе жени, а затим је подигао и почео са њом плесати. Недјељко није могао то да гледа и скочио је на усташу и почео ланцима да га дави. Злочинац је два дана био у коми, а кад се пробудио само је рекао да оставе Недјељка њему. Кад се опоравио мучио је Недјељка. После мучења Недјељко је убијен 2. априла 1944. (31)

И пре стварања Бановине Хрватске Срби у Дубровнику били су изложени нападима хрватских сепаратиста. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима свих оних које су сматрали противницима њихове независне Хрватске.  Настојали су да соколима одузму њихове домове и да онемогуће њихов рад. Лист „Дубровник” наставио је да брани Србе и Југословене пред хајком ХСС. Морао је да брани и масоне. Реаговање листа „Народна Свијест” на одбрану масона од стране „Дубровника” боље од свега  илуструје прилике у Бановини Хрватској. За Бановине Хрватске лист „Дубровник” штампан је у Бокешкој штампарији у Котору, па је на заглављу  листа носио Котор-Дубровник. Национална друштва у Дубровнику збила су редове, помагала једна другом и основала Савјет дубровачких културних и националних установа. Савјет је наставио да организује прославе упркос сметњама и забранама власти ХСС у Бановини Хрватској.  Све  што се дешавало у Бановини Хрватској било је увод у оно што се дешавало у НДХ.  Усташки прогони нису сломили Србе католике.  У Дубровнику је  деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини. Четници су покушали 1944. да избију на море и омугуће Енглезима да се искрцају. У томе нису успели.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. „Одjеци с Плаце дубровачке”, „Дубровник“, Дубровник, 7 Август 1937, бр. 28, стр. 2;

2. Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 11;

3. „Његуjмо вjерску сношљивост”, „Дубровник“, Дубровник, 14 jануара 1939, бр. 2, стр. 4;

4. „Хајка на соколске домове“, „Дубровник“, Дубровник, 4. новембра 1939, бр. 44, стр. 3;

5. „Свећеник терориста“, „Братство“, Соколска жупа Осијек, 15 новембра 1939, бр. 11, стр. 221;

6. „Нашим поштованим претплатницима и пријатељима”, ,,Дубровник”, Дубровник, 30 децембра 1939, бр. 52, стр. 4;

7. Један добронамеран грађанин, „Свима на уважење”, „Дубровник”, Дубровник, 14 октобра 1939, бр.41, стр.2,3; „Проглас на Дубровчане”, „Дубровник”, Дубровник, 25 новембра 1939, бр.47, стр. 4;

8. „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, стр. 1051;

9. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре …”, „Дубровник”, Дубровник 3 фебруара 1940, бр. 5, стр.2-3; „Дубровник у новој бановини”, ,,Дубровник”, Дубровник, 20. априла 1940, бр. 16, стр. 4;

10. „Градске вијести”, „Народна Свијест”, Дубровник, 24 Српња 1940, бр. 30, стр.3; „Стављени  на  расположење”, „Дубровник”, Дубровник, августа 1940, бр. 31;

11. „Одјек нашег чланка о масонерији”: Ф. ,,Југосл. Пошта” и ,,Дубровник”, бране масонерију”, ,,Загребачка штампа о нашем чланку”, ,,Народна Свијест”, Дубровник, 7 Коловоза 1940, бр. 32, стр. 1;

12. Ф. „Истина о ,,Дубровнику”, „Народна Свијест”, Дубровник, 14 Коловоза 1940, бр. 33, стр. 1; “ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса“,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;

13. „Једно објашњење”, „Дубровник”, 12 октобра 1940, бр.40, Бокешка штампарија, Котор-Дубровник, стр. 3;

14. „Кроз град и предграђе”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, новембра 1940, бр.45, стр.3 – 4;

15. „Примјери вриједни упоређења“, „Дубровник“, Котор–Дубровник, 9 јануара 1940, бр. 1, стр. 3;

16. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре … “, „Дубровник“, Дубровник, 3 фебруара 1940, бр. 5, стр. 2;

17. „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”, „Соколски гласник”,  Београд, 2 август 1940, бр. 31, стр. 2;

18. „Соколском друштву Дубровник признато је његово право!”, „Соколски гласник”,  Београд, 13 децембар 1940,  бр. 50, стр. 2; „Дубровачка општина и соколско друштво”, „Соколски гласник”,  Београд, 28 март 1941,  бр. 13, стр 7;                                                                                                            

19. „Мозаик данашњице”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, бр. 49,  стр. 3-4;

20. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941-1945)” „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1050;                                                                                                                         

21. Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;

22. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 7–12, 19, 20, 37, 42, 50, 133;

23. Мато Јакшић, „Дубровник 1941”, стр.37-40, 60, 66, 75, 76, 98; Миле Недељковић, „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, стр.52, Београд, 2009

24. Др. Ђуро Затезало, „Јадовно : комплекс усташких логора 1941 књ. I”,стр. 296-298; „Јадовно зборник докумената књига II”,  стр. 735, 814,  Београд 2007;

25. Мато Јакшић, Исто, стр.80,97,98;

26. Коста Николић, „Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941-1943”, Београд 2009, стр.48;

27. Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 23, 24;

28. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат НезависнеДржаве Хрватске”, друго допуњено издање, Београд, 2011, стр. 31;

29. Фикрета Јелић-Бутић, „Четници у Хрватској 1941-1945”, стр.169, 236, 237, Загреб, 1986; Милослав Самарџић, Исто, стр. 102 ; Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, стр. 129,1.036, 1.037, Крагујевац, 2008; Мато Јакшић, Исто, стр.24,146;

30. Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 156, 157, 158;

31. Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 147;