• У листу „Дубровник“ јануара 1913. Људевит Вуличевић објавио је: „Не, народ не гине под ниједном влашћу док се држи својијех обичаја, док му повјест побуђује и племени срце. Народ не гине док говори, док мисли и осјећа материнскијем језиком. Српски сине, чувај свој матерински језик, и на Балкану биће слободе.“ (1)

Расправа о српском књижевном језику представља централни догађај српске културне повести модерног доба. Српски народ досељењем на Балкан нашао се на размеђу између запада тада оличеног у Римокатоличкој цркви и истока оличеног у Источном римском царству са његовом православном црквом. Обе су тежиле да покрштавањем обезбеде свој претежни политички утицај. Они који су прихватили православну цркву прихватили су и црквенословенски језик. То је био језик богослужења и књижевности. Насупрот њима повеље и други документи писани су мање или више тадашњим српским народним језиком. Ту су спадала владарска писма, повеље манастирима, писма властеле. Писање протокола канцеларија имало је у свом развитку континуитет. Писани споменици предавани су са покољења на покољење и са њима старији облици језика млађим поколењима. (2) Најзначајнији српски правни споменик Душанов законик писан је на старосрпском језику. (3)

То је утицало и на суседне области. Филип де Диверсис у Опису славнога града Дубровника написао је о томе : „ … Али пошто у сусједству тога града владају славенски господари који пишу уговоре, повластице, споразуме и погодбе с дубровачким господарима ћирилицом, потребно је да Дубровник има и канцелара или писара који је подједнако изучио талијански и словенско писмо.” О самом називу ћириличног писма : „писар Лука П Примојевић тражио је од сената допуштење за отварање штампарије која би штампала и “српским писменима” 1514. (4)

Током освајања Балкана Турци су прихватили између осталих и српски као језик дипломатске преписке. Ако ти самог себе не поштујеш ни други те неће поштовати.
За време отоманске власти православна црква трудила се да сачува оно што је остало од српских државних традиција. Претворила је средњовековни сабор у представничко тело, уводећи ниже свештенство и народне представнике. Књижевност је настављена по манастирима. Православни Срби под турском влашћу отварали су своје штампарије. О томе : „Срби православне вере су већ 1493. у Црној Гори, у Србији и Босни имали своје штампарије, у којима су штампали углавном књиге религиозног садржаја. Које су биле популарне и међу босанцима католичке вере.”(5)

После Хабсбуршких освајања Срби су настојали да се прилагоде новој сили. Царским привилегијама Србима је у Хабсбуршкој монархији гарантована слобода вероисповести и црквена управа, упркос бројним притисцима на спровођењу Уније. Остале су црквене општине и црквено-народни сабори. Црква је добила право да оснива српске школе. Преко школа се ширио руски просветни и културни утицај. Са школама постепено прихваћен је рускословенски језик. (6)

Део је већ живео на територији коју је освојила Аустрија а део је у сеобама прешао из Старе Србије. Масе српског народа пребегле су из Србије у Угарску 1690. и касније поново 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине, Славоније и јужне Мађарске. Срби су дошли са рукописним књигама (србуље). Наставили су рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине. Српска књижевност била је тада писана на српској редакцији црквенословенског. Истакнути писци тог доба били су Гаврил Венцловић и Ђорђе Бранковић. (7)

Срби су настојали да одрже континуитет свог византијског наслеђа у сасвим друкчијој средини. Венцловић је писао у рукописним књигама духовног и црквеног садржаја у српској редакцији црквенословенског и народним у проповедима и књигама за народ. (8)

Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика а популарна на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику било је штампано 1885. (9)

У Славено-српском магазину први пут је истакнуто начело да се књиге морају писати народним језиком. (10)

У Магазину се први пут међу Србима развија мисао световне културе за све сталеже и потреба писања народним језиком. Била је то прва српска књига штампана грађанским а не црквеним словима. Касније је Доситеј продро са том идејом и био оснивач новог књижевног и духовног живота. (11)

Хабсбурзи су сматрали да је за њих руски утицај на Србе опасан. Српска средина одбила је уз много напора 1779. тежње Хабзбурговаца да се уведе народни језик ради одвајања од руског утицаја. (12)

Захарија Орфелин је тражио увођење народног језика, али без много успеха. Покушај да се још једном чвршће веже за Русију и развој српског књижевног језика ослони на руске изворе и узоре наишао је отпоре и пропао је чим су му се одупрели Доситеј и његови ученици Јован Мушкатировић и Емануило Јанковић. (13)

Емануил Јанковић је писао скоро потпуно чистим српским народним језиком, устао против кабинетског русизовања савремених књижевника и почео реформу црквенословенског правописа. (14)

Док је црква настојала да одржи руску редакцију црквенословенског језика, грађански слој је тежио да се пише што више разумљивим народним језиком. Насупрот развоју у Аустрији у Отоманској империји култура српског народа остала је на нивоу усменог народног стваралаштва. (15)

У областима под турском влашћу ретки манастири обучавали су мали број деце у писању. После слома Првог српског устанка Вук Караџић стигао је у Беч. У Бечу је дошао у контакт са Копитарем. Словенски романтичари били су уверени да Фихтеова идеја о народном духу садржи у народном стваралаштву и фолклору. (16) То је била полазна основа схватања Копитара и Вука у сукобу са славеносрпским списатељима.

Митрополит Стеван Стратимировић је намеравао да у Сремским Карловцима око 1805. оснује научно друштво Карловачки круг. Бавило се историјом, језиком и старинама. Покушали су да очисте српски језик од турских речи. Били су аматери, без стручне спреме, па се друштво брзо угасило. Лукијан Мушицки је око 1820. намеравао да оснује филолошко друштво Сербскоје Језикоиспитатељноје Содружество”. Прилике су биле тада такве да је за Србе било неопходно организовање заједничког рада. Од 1810 до 1825 године развио се књижевни живот. У Бечу су од 1813 до 1822. излазиле „Новине Српске” Димитрија Давидовића. У Новом Саду је од 1810 радила гимназија. Образовани прегаоци су жалили просветну заосталост српског народа. Због Вукове полемике са противницима „Новине Српске” су изгубиле претплатнике и 1822. престале да излазе. Прегаоци у Новом Саду тежили су да оснују један књижевни лист. Њиховим залагањем излази у Пешти Сербска Летопис 1825. Магарашевић је уређивао летопис, а издавао новосадски књижар Константин Каулици. Каулиције је објавио у септембру 1825. како га обуставља до пролећа 1826. Пештански издавач Миловук је тежио да се настави излажење Летописа. Повезао се са Хаџићем и добио Летопис под условима који су важили за Каулиција. Хаџић је написао Основ, којим је према одлуци цара Франца I из 1812. да Срби могу основати фонд за штампање добрих књига, створио патриотско предузеће. Основано је прво српско књижевно друштво са Хаџићем као председником. Настављено је излажење Летописа. Хаџић је истакао да „треба да нас одушевљава, дух народољубља;” У вези правописа Магарашевић није хтео да се замери ни једној страни, па је у почетку оставио писцима на вољу. Искључио је из свог листа полемике. Митрополит Стратимировић секвестровао му је прву свеску Летописа зато што је у њему штампао календар српски. (17)

Душанов законик објављен је у додацима Рајићеве историје а превео га је на немачки Енгел 1801. Матичино издање Душановог законика изашло је у Летопису 1828. (18)

Српски књижевници око Милована Видаковића писали су на српском језику са по њима оплемењеним старим словенским облицима и речима. У основи је било домаће наречје уз произвољну мешавину руске редакције црквенословенског и српског језика. (19)

Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквено словенски. Остали тадашњи српски књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. (20)

Црква је била за црквенословенски језик. Када су српски делегати одлазили у Праг 1848. патријарх Рајачић тражио је од њих да препоруче Шафарику, Палацком и Ханки увођење старословенског језика као књижевног језика за све Словене. (21)

Копитар је заједно са Вуком радио на одвајању Срба од Русије преко језика. Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана, а слуге од господара”.(22)

С.Р. Димитријевић је за Вука истакао : „Он је фанатички веровао да је њему намењена мисија да извојује духовно ослобођење нашега народа, и та му је мисао постала највећи животни идеал, за чије је остварење дао све своје моћи, целог себе. Бистар и истрајан, са ретком енергијом и грубом безобзирношћу када је то било потребно у борби коју је морао да води са својим моћним противницима,” (23)

Вук Караџић одбацио је раније књижевности на народном језику и узео за основу тадашњи чист народни језик са села. Радећи свој речник није се хтео користити богатим материјалом старијих речника. (24)

Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је ипак словенске речи које су му биле потребне, посебно за превод Новог Завета. (25)

Био је и против тога да се измишљају нове речи. Осујетио је покушај Стерије да се у Друштву српске словесности ради на стварању научне терминологије. По њему требало је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа”. За Вука почетак српске књижевности падао је у његово време одбацујући чак и Доситеја. Унутар српског народа водила се борба аустрославизма који су предводили Копитар и Миклошић са православним црквеним круговима. (26)

Јован Стејић је сматрао да народ може имати свој језик, али књижевност без књижевника не може имати. Вук је тврдио да писци кваре народни језик. Стејић је истицао да писци изображавају језик. Да је било много оних који су кварили језик али мало онаквих као Доситеј, Рајић, Мушицки, Давидовић. Али су код других народа после полузналица и мањих духова могли да се појаве велики писци. Дотадашњи српски писци на челу са Доситејем су увидели да стари црквени није за књижевност простог народа. Зато су почели писати живим народним језиком. Али како тај језик није био за књижевне потребе, то су се трудили да га обогате. Речи су узимали из старог “славенског” језика, или су их сами правили, па их мешали и тако добијали српски књижевни језик. (27)

Последњи Вуков противник Јевстатије Михајловић је истицао да прости људи немају појмове који им нису потребни. (28)

Јаков Игњатовић у свом чланку „Поглед на књижество” истакао традиције које треба наставити у српској књижевности којима је утро пут „геније народа” чији родослов почиње од Доситеја.(29)

Као пример из руске књижевности на коју се угледа српска књижевност могу се навести схватања Достојевског. Достојевски је сматрао да богат и гибак језик помаже и мишљењу да постане богатије и гипкије. Наводио је пример да један француски брица у Петрограду боље може да се изрази него Рус који је имао париску гувернанту. (30)

Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (31)

Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках” 1844. Написао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио „Споменици Српски” I књигу 1858, II књигу 1862. старим словима. (32) Издани документи су били значајни и за познавање старог језика и стила. (33) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (34)

Валтазар Богишић се насупрот у то доба доминантним вуковцима, није задовољио тиме да тражи правне изразе само у чистом народном језику него и у правним споменицима из прошлости. Проучавао је старе законике као што су Душанов законик, Грбаљски, Пољички …. . Истакао је да се „изрази вјековима утврђују, а у нас се о томе тек почело мислити да тако речем с јучерашњег дана”. (35)

Српски културни центар пренет је из Пеште у Нови Сад. На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињена Омладина Српска. Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе. (36)

Иако су писци као Његош и Стерија настављали књижевну традицију без икаквог прекида, Вуковци су као већи католици од папе спровели своју тежњу да сведу језик књижевности на чист народни говор. Победом вукових присталица дошло је до одбацивања српске књижевне традиције везане за цркву и раније књижевности. Већина славеносрпских књижевника била је дуго времена заборављена. И Стеријина дела делила су њихову судбину. Од Стеријиних дела једино су били извођени његови позоришни комади од трупе Николе Ђурковића и дилетантских дружина Лазе Прапорчетовића и Ђорђа Малетића. (37)

У време победе вуковаца деловао је писац Јаков Игњатовић. Књижевнику Јакову Игњатовићу нико од његових противника није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова.(38)

Игњатовић је устао против класицизма и дилетантског, школског подражавања старих и туђих књижевности. Тражио да књижевност буде истинско огледало друштва и народа чијим језиком се писало. После смрти је нагло почео да пада у заборав, не само из политичких разлога, већ и због често несварљивог стила. Скерлић га је вратио на заслужено место. (39)

Лаза Костић се приликом превођења искључиво служио Вуковим речником. Спроводио је доктринарну примену Вуковог речника у превођењу.
У српској књижевности појавила се критика слепог повођења за Вуковим схватањима. Антун Креспи, Србин католик, био је дубровачки преводилац Шекспира. Креспи се није ослањао на Вуков речник, што је у то доба било доминантно. Објављивао је своје преводеШекспира у „Срђу”. Сматрао је да је једна анонимна критика изашла из пера Лазе Костића, јер су ставови били слични Костићевим јавно изношеним ставовима. Одговорио је 1906. бранећи своје преводе. Богдан Поповић је критиковао Костића 1907. Између осталог критиковао је Костићево превођење уз помоћ лексике потврђене у Вуковом речнику. Замерао је Костићу да пише чистим вуковим језиком говор јунака племените крви без обзира на оригинал.(40)

Јован Скерлић је 1907. истакао да је филолошка школа била кобна за развој књижевног језика. По њему књижевни нараштај готово је давао за право Вуковим противницима који су истицали да књижевни језик стварају књижевници, а не филолози. (41)

У чланку у „Календар-Алманах Просвета за 1925” за Бранка Радичевића истицало се : „Ма да примитиван и оскудан, у изразу, без много много нијанса, без обима мотива и једне више животне филозофије, без много чега што данас има наша лирика, Радичевић је имао дивног замаха, непосредности и чистог песничког нерва”. (42)

У српској јавности су владали Пашићеви радикали који су се демагошки позивали на све сеоско. Касније су се Титови комунисти позивали на радни народ. Истицали су да се Вук борио против племића и богатијих слојева друштва. Кроз тај период појављивали су се гласови да треба имати разумевања за ставове вукових противника. Али није долазило до њихове рехабилитације и штампања. Све до Меше Селимовића. Он је сматрао да уз вуковску језичку струју, била и друга погоднија за изражавање мисли, и апстракција. По њему носиоци те друге струје били су Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. Издавачи у Титовој Југославији нису хтели да му издају дело са таквим закључцима иако је имао уговор са њима. Његов рад издала је Матица српска.(43)

Књижевност једног народа је део његове културе. Генерације књижевника које долазе полазе од дела својих претходника и даље их развијају. Срби су у средњем веку користили два језика : српску редакцију црквенословенског и старосрпски језик. Док је први би језик цркве и књижевности, други је био језик дипломатије, закона и повеља. Са османским освајањем дошло је до нестанка старе државе, али су Срби а посебно црква настојали да одрже своје традиције. На територији Хабсбуршке Монархије Срби су се нашли у средини другачије цивилизације. Наставили су да пишу на српскословенском као књижевном језику и на српском у беседама и говорима. Настојали су да очувају своје традиције, прилагођавајући се средини. У томе су се ослањали на руску помоћ у књигама и учитељима. Тако је полако улазила у тадашњу српску књижевност руска редакција црквенословенског језика. Док је црква тежила увођењу тог језика, грађанска класа на челу са Доситејом тежила је увођењу народног језика. Под утицајем Копитара и уз његову помоћ Вук је настојао свим силама да српски књижевни језик сведе на чист народни говор са села, одбацивши све дотадашње традиције. Главни Копитарев циљ било је потискивање руског утицаја преко језика. Победом вукове струје писци славеносрпске књижевности више нису штампани. Иако су ставови вуковаца били одбачени почетком 20 века тада је само Стерија враћен у српску књижевност.

Један од вукових критичара Јован Стејић је на Вукове нападе на књижевнике да кваре језик, одговарао да народ може имати језик, али да књижевници стварају књижевност. Тако је било код других народа. Да ранији слабији писци чине основу на којој каснији бољи писци граде свој језик и књижевност. Бољи писци били су у то доба Стерија и Његош.

И поред Стерије и Његоша, као и поред дубровачке књижевности коју су објављивали Срби католици српски језик био је сведен на чист сеоски језик. Вук је био заслужан за штампање народних умотворина, али је у својим критикама на њима једино засновао српски језик. Када је покушао да преведе Нови завет морао је да користи и славенске речи. Радио је исто што и писци који су по њему кварили језик. Његови наследници били су већи католици од папе. Наставили су да чисте српски језик од словенских речи. Текстови писаца „славен-серпштине” нису више били штампани. Нису били ни истраживани и штампани рукописни радови Гаврила Стефановића Венцловића, као што су то радили Хрвати са својим издањима Старих хрватских писаца. Далеко од очију далеко од срца. Гледао сам једну емисију на телевизији. Приказан је спомен парк у Украјини са споменицима из времена царске Русије и СССР. Жена која је говорила о споменицима напоменула је да су Руси називали украјински језик „сељачким језиком”. Противнци вукове реформе називали су његов језик говедарским. Оба језика развијала су се уз подршку Хабсбуршке Монархије у борби против руског утицаја, на њеној територији. Затим су се ширили даље. Верни поданици Монархије тежили су да словенске језике сведу на сељачке језике као што је био словеначки, док је њима требала да влада као недостижни узор немачка и остале западне културе. Зато је Монархија потпомагала увођење вуковог српског језика код свих штокаваца под њеном влашћу. Иако се Доситеј трудио да донесе нова сазнања из развијеније Западне Европе, писао за све њих на српском језику спајајући га са традицијом словенског књижевног језика. Истовремено појавила се руска књижевност, која је са својим писцима достигла светско признање. Сматрам да је руским писцима помогло да се боље изразе у својим делима и „плетеније словес” црквенославенског језика, који је био вековима развијан као књижевни језик. Нису почели од чистог народног језика са села. Српска књижевност у 19 веку имала је могућност да користи наслеђе црквенословенског језика, српске књижевности XVIII века, старосрпског језика у издањима из дубровачког архива, законицима, повељама и народних умотворина (песме, пословице, …). Победом вукових присталица српска књижевност се ограничила само на усмену народну књижевност као једини узор. Тај узор представљао је романтичарски „народни дух” и осиромашење српске књижевности. Ученици који су долазили углавном са села били су без познавања раније књижевне традиције изложени у туђим центрима утицају савремена културе према којој су се осећали у подређеном положају. Књижевност се могла заснивати на митовима и бајкама, али историја није могла. После Рајића Срби нису имали дуго времена истакнутог историчара. Странци су им писали историју. Почевши од Ранкеа коме је Вук дао податке, па од Калаја до Јиречека. Тек са победом Руварца над романтичарем Пантом Срећковићем почиње заснивање критичке историографије у српском народу. У Београду је био развијен београдски стил. После комунистичког освајања власти дела њихових противника нису се могла штампати све до увођења вишестраначја деведесетих година 20 века. То је било ново осиромашење српске књижевности. Део словенских речи као и старе речи пре Вука су се ипак одржале у савременом српском језику захваљујући Његошу, Стерији и старој дубровачкој књижевности коју су издавали Срби католици из Дубровника, али утисак културне подређености према културнијем Западу је остао у српском народу. То је био крајни резултат борбе вукових присталица и њихових наследника за српски језик и књижевност.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Библиотека српских писаца Никола Томазео, Људевит Вуличевић“, „Народна просвета“, Београд, 1929, стр. 455;
2. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 316, 317;
3. Раде Михаљчић, „Поговор”, „Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354”, Београд, 1993, стр. 72;
4. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 147, 149;
5. P. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, str. 95, 103;
6. Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја против Вука”, Београд, 2022, стр. 63;
7. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 141;
8. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
9. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 125;
10. Тих. Остојић, „Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића”, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 89;
11. Р. Грујић, „Карловачка митрополија”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 255;
12. Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 263;
13. Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр.20;
14. В. Петровић, „Емануил Јанковић”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига I, Загреб, стр. 124;
15. Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја против Вука”, Београд, 2022, стр.59;
16. Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр. 23;
17. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд 1927, стр. 142 -147;
18. Никола Радојчић, „Душанов законик”, Научна издања Матице српске, књига III, 1950, стр. 10, 26;
19. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
20. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 152;
21. М. Паулова, „Чехословачко-југословенске везе”, Станоје Станојевић, „Народна Енциклопедија СХС”, Том IV, Загреб, 1929, стр. 951;
22. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;
23. С.Р. Димитријевић, „Вук Караџић”, „Календар Братство за годину 1938”, издање српскоправославног братства св. Саве у Сарајеву, штампарија друштва Просвете, Сарајево 1937, стр. 11;
24. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 321;
25. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 152;
26. Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 263, 268;
27. Јован Стејић, „Језикокословне приметбе на Предговор Г. Вука Стеф. Караџића к преводу Новог Завета.”, Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја Против Вука”, Београд, 2022, стр.442, 443;
28. Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја против Вука”, Београд, 2022, стр. 485;
29. Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр. 34;
30. Др. Милица Богдановић, Загреб, „Један од знакова нашег боловања, једно од средстава нашег оздрављења”, „Календар-Алманах Просвета за 1925”, Сарајево, стр. 135;
31. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
32. Б. Петровић, „Пуцић Медо кнез”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига III, Загреб, 1928, стр. 609;
33. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 290;
34. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
35. Милош Д. Луковић, „Богишићев законик”, Београд, 2009, стр. 192;
36. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 292, 293;
37. Проф. Никола Трајковић, „Народно позориште у Београду”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1.XII. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 457;
38. Момчило Иванић у Јаков Игњатовић, „Милан Наранџић”, Српска књижевна задруга, 60 61, Београд, 1900, стр. XLIV, XLV;
39. В.Петровић, „Јаша Игњатовић”, Станоје Станојевић, „Народна Енциклопедија СХС”, Том II, Загреб, стр. 13, 14;
40. Јана С. Петровић, „Једна заборављена карика у полемикама око Костићевих превода : Антун Креспи – дубровачки преводилац Шекспира и критичар Лазе Костића”, Братство XXVII, Друштво Свети Сава, Београд 2023, стр. 87, 93, 94, 99;
41. Јован Скерлић, „Филолошки догматичари и књижевни језик”, Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја против Вука”, Београд, 2022, стр.511, 512;
42. -Б.Ј.- „Стогодишњица Бранка Радичевића”, „Календар-Алманах Просвета за 1925”, Штампарија „Обод”, Сарајево, стр. 202;
43. Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 272;