– Господине К,  гдје сте били до сада? –  рекла ми је  млада и одважна докторка у служби хитне медицинске помоћи – Шум који имате на срцу је такав, да бих га, чини ми се, чула и да слушалицу ставим на Ваше кољено!

Даље је све ишло по аутоматизму. Преглед код кардиолога и дијагноза узнапредовале стенозе ушћа аорте, или српски речено, отвор на лијевој комори срца кроз који крв излази у највећи крвни суд, аорту, сужен је на свега један центиметар квадратни, док су нормалне вриједности биле три до пет пута веће! Због тога сам имао проблеме при напору и ходу узастрану.

Послије дијагностичке и административне припреме у нашем Граду, освануо сам у четвртак у Метрополи,  на познатој Клиници за кардиоваскуларну хирургију. Прошавши успјешно кроз пријемну процедуру, обрео сам се у трокреветној болесничкој соби као једини пацијент. Главна медицинска сестра, која је са породицом у мом Граду увијек правила паузу при повратку са мора, ми се скептично обратила:

– Господине К, вероватно сте већ обавештени, иако сте примљени због стенозе ушћа аорте, да према протоколу прије операције морате урадити и коронарографију. Кад се већ отвара грудни кош и ради захват на отвореном срцу, добро је видети и стање коронарних крвних судова, чије сужење је узрок срчане ангине или чак инфаркта. Нажалост, куд баш да дођете у четвртак? Ако Вам данас не ураде ту претрагу, а видим нисте заказани, сутра нећете бити оперисани. Због епидемије, лежеће пацијенте не радимо суботом и недељом, већ само хитне случајеве које довезу кола хитне медицинске помоћи!

– Ја сам дошао када ми је заказано и срећан сам што сам уопште успио да уђем на Вашу клинику. Шта ћу, читаћу преко викенда… и гледати телевизију.

Главна медицинска сестра се удаљила уз саучеснички поглед, који је ипак обећавао нешто више од љубазно саопштених информација. И био сам у праву. Послије само пола сата је тријумфално банула у моју болесничку собу и са врата повикала:

– Господине К, обуците ову нашу пиџаму, идете одмах на коронарографију. Успела сам да Вас убацим,  и ја њима доле на дијагностици знам бити од помоћи.

Још нисам био завршио са пресвлачењем, у просторију су ушли млади медицински  техничар и његова колегиница и у колицима ме извезли у ходник.

Када су се  покретна врата од лифта отворила, панично сам се сјетио:

– Заборавио сам књигу! Молим Вас, вратите ме назад у собу!

– Какву књигу, човече, о чему причате!? Закаснићемо доле, ионако Вас је главна сестра једва убацила!

Нисам могао да им саопштим да сам у збирку пјесама, коју сам објавио прије рата, ставио коверту са 100 евра, желећи наградити доктора који ће ми урадити важну дијагностичку претрагу. Мој познаник, љекар из Града, ми је прије поласка онако успут  рекао да су ти специјалисти у другом плану и да их нико не чашћава, а раде изузетно важан посао за укупан успјех операције. Тада сам одлучио да будем галантан.

Сала у коју су ме довезли је била сва у сивом,  без прозора, испуњена медицинским апаратима. Међу њима је доминирао софистицирани лежај са наткриљеним оптичким инструментима на лучном држачу. Врло брзо ми је пришао човјек мојих година, продуховљенох изгледа, слика и прилика бившег талијанског премијера Романа Продија.

– Господине К, ја сам професор Раде Б., урадићемо Вам коронарографију! Одмах да Вам кажем, да је тај налаз код пацијената са стенозом ушћа аорте – најчешће уредан, али морамо и то да обавимо!

– Хвала Вам професоре, што сте ме примили преко реда… Ево, ја понио моју збирку пјесама да Вам поклоним, двије пјесме су и награђене…

– Ооо, сјајно! Обожавам поезију! Баш Вам хвала – узвикнуо је професор искрено обрадован и отворио књигу, изложивши погледу бијелу коверту која се у њој налазила.

Упитно ме је погледао, тако да сам у моменту одлучио да шалом ријешим помало неугодну ситуацију:

– Професоре, код нас у Херцеговини кажу, без кафе и ракије, ништа од посла!… Па ето, ја ставио да попијете…

– Господине К! – узвикнуо је професор згрануто, уперивши пријетећи кажипрст према мени – Ово ћу Вам касније вратити… и то јавно!

Бацио је књигу на сто и љутито се удаљио.

Мало је рећи да сам био пренеражен:

„Мајко моја, шта ме снађе!?  Шта би овоме професору!? Ја не желим да га поткупим, немам разлога, хтио сам само да га частим!… Глупи провинцијски обичај! Чуј, јавно ће ми вратити коверту! Шта значи то „јавно“!? Да ће окупити особље, коме је очито шеф, и пред свима ме компромитовати и понизити! Ух, нестаје ми ваздуха! Мало је што ме сутра  чека операција на отвореном срцу, него још и овај проблем! Само ми је још и то требало! Са друге стране, не могу да кажем да ме професор није импресионирао својом принципијелношћу. Па, Метропола је ово, кажу да љекари, поготово професори, отимају од пацијената, а камоли да не узимају понуђено! Какав кошмар!“.

– Господине К, молим Вас да се скинете и легнете на овај сто! Пазите главу, ово изнад Вас су камере! – позвао ме је огроман медицински техничар сједе косе везане у реп и  моржовских бркова, сличан лику са рибљих конзерви „Ева“.

Урадио сам што је од мене тражено и одлучио да морам са професором рашчистити ствар. Када ми је пришао, скупио сам храброст и  обратио му се:

– Професоре! Морам нешто да Вам кажем…

– Реците! – суво је узвратио он и не погледавши ме.

– Слушајте… – почео сам ја – … Ви сте годину или двије старији или млађи од мене, ту смо негдје. И немојте се љутити, ја никада у животу нисам чуо за Вас, а за неке професоре са Ваше клинике, богами, и јесам! Но, ако сте професор у овој установи, очито да су Ваше референце изузетне. Нажалост, Ви ме нисте разумјели…  Мој малопређашњи поступак нема никакве везе са Вама лично!

– Молим!?

– Да, баш никакве везе. Ја сам одлучио, још када сам полазио из Града, да од свег срца  частим љекара или љекарку који ће за моју добробит и срећу моје породице   урадити нада мном важну медицинску интервенцију! И ето, потрефило се, сасвим случајно, да сам набасао баш на Вас…

– Добро, добро… – прекинуо ме је професор, сада већ са блажим изразом лица, а смио бих се заклети и да сам у углу његових усна видио нешто слично осмијеху…

Послије петнаесетак минута, пришао ми је и пријатељски ме ухватио за руку:

– Господине К, нажалост, нисам био у праву… Ваша лева коронарна артерија је сужена на три места, на једном и више од 90%! Сада је стеноза ушћа аорте у другом плану, мораће Вам поред ње решити и овај проблем за који до сада нисмо знали. Но, шта је – ту је, хирурзи ће ставити два или три бајпаса… налазите се на добром месту и у правим рукама! Желим Вам срећу… на крају, све ће то бити у реду…

Док сам га пренеражено слушао, у његовој руци се одједном створила моја збирка пјесама. Скоро свечаним гласом је изјавио:

– Господине К, много Вам хвала на поклону, на књизи коју ћу неизоставно прочитати… Него… заборавили сте у њој нешто, неко Ваше писмо, шта ли је, па га узмите!…

Док су ме медицински техничари возили у колицима, гужвао сам у рукама враћени ми коверат. Трудио сам се да се не примијети – како плачем!

При повратку у собу, на првом кревету затекао сам „цимера“. Куртоазно смо се упознали. Радило се о неком грађевинском техничару мојих година, из Метрополе. Испало је да су и њему прије мене радили исту дијагностичку претрагу и да смо се, по свој прилици, мимоишли у лифтовима.

– Ко ти је радио коронарографију? – упитао сам га знатижељно.

– Онај Јевреј – одговорио је спремно.

– Који Јевреј? – узвратио сам ја заинтересовано.

– Па, онај професор… Раде Б.

– Како Јевреј, човјече, то није јеврејско име!

– Ма Јевреј је сигурно. Мој пашеног га познаје. Код њих то са именима иде преко мајке, која је очито Српкиња!

Морам признати да сам био збуњен, па сам приупитао:

– Извини, да ли си га можда… частио? Онако, за кафу…

– Не пада ми на памет! – одговорио је мој новопечени цимер – Ма, они су пуни ко брод!

– Да… – одговорио сам ја расијано, а онда значајно закључио – Могуће да професор  не би ни примио понуђену… част? Можда би и одбио?

– Ха, ха, ха… Ти то озбиљно мислиш!? Е, моја провинцијска наивчино! Јевреј је то, човече, узео би тај и са мртвог коња потковицу, а камоли не би паре!

Драган Р. Ковач