Доктор К. jе био један од љекара старе гарде, који се крајем седамдесетих година прошлог вијека у наш град вратио из Сарајева,  са завршеним Медицинским факултетом. Специјализација из ургентне медицине, односно, хитне медицнске помоћи, запала га је преко реда, јер нико од старијих колега није хтио да је прихвати. Та специјализација је била нова и прилично недефинисана, па је доктор К. по сопственом нахођењу, без обзира што није морао, свој стаж обавио у најважнијим  здравственим установама ургентне провенијенције, у Београду, Сарајеву и Загребу.

Иако се на самом почетку прославио једном од  првих успјешних дефибрилација у условима хитне медицинске помоћи, а то је оживљавање клинички мртвог пацијента електро-шоком, они ријетки који су га се послије његовог одласка у пензију сјећали, памтили су га највише по кућним посјетама, које је са екипом обављао на позив наших суграђана, а они су телефонски број 94 врло често окретали и неоправдано.

Један од тих, који су га се  сјећали, био сам и ја. Наиме, још од дјетињства, памтим ту бурну ноћ када су доктор К. и возач, низ веома стрме и уске степенице нашег стана, са четвртог спрата спустили на носилима мог прегојазног коматозног оца. Тата је остао жив, а  мајка се комшиницама хвалила силним поклонима (рачунајући и оне у коверти) које је однијела на одјељење на коме је отац смјештен, али јој није падало на памет да почасти, макар и боцом јефтиног сока, екипу хитне медицинске помоћи. Мој најбољи друг, када сам му се пожалио на мајчину несмотреност, испричао ми је како је присуствовао инциденту на аутобуској станици, гдје је доктор К. без гађења дувао „уста  на уста“ једном пијаном ђеду, који се загушио залогајем!

Ипак, и поред свега, морам рећи да је доктор К. приватно био веома чудан човјек. Није се женио, нити га је ико икада видио у шетњи са неком дјевојком. Његови сарадници су причали, да је у току дневних и ноћних дежурстава био веома разговорљив, чак и духовит, али када би напустио његову „хитну“, преображавао се у намћора, који је веома ријетко на улици одговарао и на љубазне поздраве својих суграђана. Могао се често видјети у шетњама по градској периферији, на буреку у забитом локалу, а обавезно и свакодневно на аутобуској станици. Неки романтични суграђани, или вјероватније – суграђанке, „пустили“ су причу да  је доктора К., као студента, оставила вољена дјевојка, отпутовавши из града и да је он стално  исчекује, примајући и испраћајући аутобусе. Опсесивно је са собом, независно од временских прилика, пртио велики, црни, старомодни кишобран, а ријетки људи са којима би дијелио друштво у шетњи били су популарни градски психијатријски болесници. Нормално да је доктор К. посједовао и  аутомобил, али не нека страна, бијесна кола, попут хирурга или интерниста, већ популарну „пеглицу“, коју би ријетко извозио из гараже, најчешће да би је претјерано чистио, чак и полирао, на лијевој обали ријеке. Највише је волио да се у њој провоза по граду и околини, касно ноћу, како га нико не би видио и препознао. Раније, док су се у нашем кину спорадично приказивали и каубојски филмови, знао се ушуњати у полумрачну салу, када је представа већ почела, и сјести у прву бочну столицу, а изаћи прије самог краја, док се свијетла још нису упалила. И кад није био у смјени, већ слободан, често би купљену кифлу са паштетом и јогуртом,  у провидној кеси, носио  у „хитну“ и тамо јео.  Никада се није сазнало, да ли је истинита прича о најљепшој и најзгоднијој медицинској сестри, жени неког официра из Славоније, која је „дала“ само њему, а не неком од насртљивих гинеколога и уролога…

Од када је отишао у пензију, доктор К. се у доброј физичкој кондицији могао нешто чешће видјети и у центру града, тако да сам се тог јутра, када сам на првом платану до корзоа видио смртовницу са његовим именом, баш изненадио. Није било фотографије, нити је писало да се ради о љекару, само гола читуља са именом и подацима о сахрани. Пошто није имао уже породице, у обавезној рубрици на дну, писало је само – ожалошћена породица. Одлучио сам да одем на саучешће и да се поклоним пред лијесом  тога чудног човјека, који ме је задужио.

У току приласка нашој градској мртвачници, видио сам дугачак дупли ред људи, који је вијугао према унутрашњости средње, највеће капеле. Скоро да сам се на неки тужан начин и обрадовао том достојанственом гесту мојих суграђана, да старом доктору К. одају посљедњи поздрав. Стао сам у ред и полако напредовао, обузет сјетним мислима…

Када сам пришао улазу у капелу, застао сам потпуно затечен. Унутра, око раскошног ковчега са сребрним оковима, затрпаног букетима цвијећа, било је много уплакане родбине. Двоје од бола скрханих родитеља сједили су у углу, подбухлих лица, док је на првом мјесту у високим штиклама поносно стајала покојникова много млађа супруга, висока и згодна  плавуша, у црном чипкастом комплету. Са дубоким деколтеом. Лице јој је било заклоњено великим сунчаним наочарима, а око ње се ширио жестоки мирис „опијума“. Млади мушкарци, обријаних глава и безизразног лица били су у скупим тамним одијелима. Свакако, и са црним краватама и  наочарима, те великим златним крстовима на ланцима, преко груди. Одмах сам схватио да ови људи нису ни у каквом сродству са „мојим“ покојником. Наиме,  прије него сам ушао, успио сам да видим смртовницу са сликом страдалог (читај, погинулог у револверашком обрачуну) „снажног момка са асфалта“.  Поред осталих порока, био је и пасионирани коцкар, а од када је у једној партији покера добио баснословну суму, повукавши „флеш“, прозван је тим надимком.

Било је касно и непристојно да одустанем, па сам расијано изјавио саучешће Флешовој многобројној родбини и збуњен изишао вани. Тек тада сам видио да су отворена врата и сусједне, мање капеле. Унутра, покрај скромног сандука од грубог дрвета, без украсних окова и цвијећа, стајала су само двојица непознатих старијих људи, по изгледу и гардероби – очито са села. Од понеког суграђанина, који би свратио, гануто су примали саучешће.

Пришао сам сандуку и поклонио се…

Драган Р. Ковач