• Пред читаоцима СХ је необјављени текст историчара др Немање Девића, који је упутио дневном листу Danas, као реакцију на разговор са карикатуристом Предрагом Кораксићем Кораксом објављен у овом листу 17. фебруара 2022. године.

  

  Снимак екрана www.danas.rs

У листу Danas средином фебруара објављен је текст „Коракс: Може споменик Дражи Михаиловићу, али са камом у устима“. О вредносним судовима аутора не вреди расправљати – сам наслов говори довољно о њима. У годинама које би, поготово са вишедеценијским јавним радом и уметничким искуством Предрага Кораксића, требало да му донесу и мудрост која би када се говори о Србији 1941‒1945. рекла јасно „не“ новим поделама, наш цењени карикатуриста се одлучује на другачији пут и даље учествује у свом личном грађанском рату.

НЕ МОГУ СЕ ПОРОДИЧНЕ УСПОМЕНЕ ПРИХВАТАТИ КАО НЕУПИТНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Погибија оца 1941. траума је која је по свему судећи оптеретила живот Предрага Кораксића, као и многе деце чији су родитељи гинули и убијани како током ослободилачке борбе, тако и током грађанског рата. На све три стране српско-српског судара. Па ипак, судбине породица Кораксић, Јанкетић и још неколицине, што због стварне трагедије, што због касније јавне експонираности њихових потомака, данас се у медијима често истичу као симбол „црног терора“ – када треба покопати било какву иницијативу која би одржала сећање и на било какву жртву поражених у грађанском рату. У оба случаја, и Кораксића и Јанкетића, синови жртава износили су личне успомене, своје наративне историје, на које свакако имају пуно право. Али проблематично постаје када се породичне успомене у медијима прихвате здраво за готово као неупитне историјске чињенице. У српском искуству суочавања са тоталитарном прошлошћу нисмо нашли ниједну Беату Ниман, која би, као њена вршњакиња у Немачкој (или пак Силвија Фоти у Литванији), проговорила о својим биолошким и идеолошким прецима ван ружичастих оквира; да призна да су и они у том рату чинили злочине, и то не само у рату, него и у миру, када је окупатор протеран из земље, а „дивље чистке“ спроведене у свакој српској вароши – толико да је Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. после 65 година до сада евидентирала 211 таквих локација (!) у Србији. Тешко напредујући у једнопартијском систему, потомци српских „народних непријатеља“ ипак нису успели да постану довољно друштвено препознатљиви да би њихови јауци данас могли да одјекну у јавности као Кораксићеви. Те трауме остајали су најчешће неиспричане, или би остајале у четири зида.

ПРЕЋУТАНЕ ИСТИНЕ – НАМЈЕРА ИЛИ НЕЗНАЊЕ?

Шта се тачно десило са Кораксићевом породицом 1941, из чега карикатуриста црпи легитимитет да се изјашњава о историјским процесима које није могао детаљније да упозна? Први догађај који се наводи у тексту јесте убиство његовог оца Стојана Кораксића, на самом почетку грађанског рата у Србији. „U to vreme Draža i Tito su sarađivali, ali se baš tada desilo da je Draža prekinuo saradnju i sa Nemcima napravio „dil“. Prva akcija u kojoj su četnici zajedno sa Nemcima učestvovali u borbi protiv partizana bio je napad na školu u tom selu, koja je bila pretvorena u bolnicu, gde su bili smešteni partizanski ranjenici. Odmah su ubili sve ranjenike koji nisu mogli da se kreću. Njih 15-16 odveli su na Ravnu goru i tamo ih streljali“ – тако је у једном тексту (Пешчаник, 9. 4. 2020) Кораксић детаљније описао почетак страдања своје породице. У тексту у Данасу говори пак о 17 жртава. Истраживања историчара ипак указују на другачије чињенице: нити су у борби у селу Горња Горевница учествовали Немци, нити су припадници војно-четничких одреда на тој локацији ликвидирали неког од заробљених партизана, већ су све које су ту нашли на дан сукоба 3. новембра 1941. спровели на Равну гору. Кораксић не зна или не жели да каже да је овој акцији претходио и партизански напад на до тада заједничку болницу устаника: по истраживањима Горана Давидовића, дан раније припадници Чачанског НОП одреда преузели су контролу над болницом, где су команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Онда је уследила и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана, укључујући и учитеља Стојана Кораксића) и одвели их са собом, према Равној гори и затвору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра стрељали су их у атару овог села, што је био и један од првих злочина равногораца над заробљеним партизанима у Србији; њихов број и идентитети прецизно су утврђени још 1970-их година. Ипак, поред погрешног контекста борбе, П. Кораксић наводи погрешне податке и о броју стрељаних и околностима њихове смрти. Коначно, ово није био ни први сукоб две војске како се наводи у тексту, будући да је познато да су исти започели 1-2. новембра у зони Ужица.

КО БИ ЈОШ ПОВЈЕРОВАО У ПРИЧУ ДА СУ УСТАШЕ ЧУВАЛЕ ПАРТИЗАНСКУ ПОРОДИЦУ ОД ПИЈАНИХ ЧЕТНИКА?

Остале околности прогона породице које Кораксић износи у Данасу чак и осредњим познаваоцима прилика у окупираној Србији делују као научна фантастика: „Moju majku, mlađeg brata i mene, četnici su osudili na klanje. Mi smo to saznali i pobegli smo. Četiri godine smo bežali od njih. Pošto mi je majka bila Hrvatica, pobegli smo u Zemun i tu smo se prijavili da smo kaobajagi Hrvati.“ Ма колико злочина било забележено у одмаздама над припадницима и присталицама партизанског покрета у Србији у зиму 1941/1942, није познат нити један случај да се осмогодишња деца осуђују на „клање“. Да ли Кораксић има заиста толико криву представу о прошлости или само настоји да себе накнадно глорификује, није до краја јасно. Међутим, као посебно срамна остаје његова констатација да је живот у НДХ 1941-1944. био безбрижнији за Србе него у окупираној Србији. Може ли то ико да замисли у Србији 2022, поготово када има у виду да се радило о породици погинулог партизана? Занимљиво је да Кораксић у једном другом интервјуу истиче да се скривао у породици која се презивала Павелић?! Но, „зла четничка рука“ протегла се ако поклонимо поверење овим тврдњама и на НДХ и залеђе Београда, па је на основу њихове наводне потернице реаговао Гестапо и ухапсио Кораксићеву мајку. „Bila je tamo (у притвору – Н. Д.) 10 dana, trebalo je da dođe jedan četnik da je identifikuje ali nije jer se verovatno napio“ – и тако се породица спасила.

ЗАБОРАВЉЕНИ ПАРТИЗАНСКИ ЗЛОЧИНИ

„On dodaje da tačno zna ko su bili koljaši i kako su izgledali, te kakve su masakre u njegovom selu uradili“, тако се у Данасу приводи крају Кораксићева исповест. На основу горе изнетог, можемо само да замислимо како би тај опис изгледао. Наравно, није му познат нити један злочин покрета чије наслеђе баштини, нити саосећа са његовим жртвама. И у томе је основни проблем идеолошких синова комуниста: они злочине у грађанском рату у Србији 1941-1944. посматрају мимо хронологије, деконтекстуализовано и једнострано, као да нису били увезани нити да су утицали једни на друге, без покушаја да се установе њихови узроци и поводи.

Насилни и нечовечни поступци приписују се само једној страни – пораженима – чији је командант, генерал Михаиловић, приказан као нечастиви лично.
Хроничари НОБ-а из чачанског краја посебно су апострофирали сурова убиства учитељице и бивше партизанке Радојке Филиповић из Пријевора, која је
претходно данима мучена и злостављана, Роксанде Лишанчић из Атенице, која је усмрћена са 28 убода ножем, мајке деветоро деце Љубинке Поповић из Вапе…

И данас ником нормалном не пада на памет да тако нешто не назове злочином. Али у исто време партизани су у чачанском крају покаткад вршили ништа мање сурова убиства. Примера ради, недужне породице Петронијевић из села Балуга. Или пак у „грађанском рату у миру“, када је 1. новембра 1945. у Трнави усмрћена четворочлана породица Вујовић (рехабилитована пре неколико година). Роса, Александар, Даница и Млађен Вујовић убијени су само зато јер им се муж и отац налазио у бекству пред комунистичким властима. Тринаестогодишњи Млађен имао је у тренутку убиства исто онолико година колико Предраг Кораксић, чија је породица тада мирно живела у Земуну. Али за њега и њему сличне код политичких комесара нема саосећајности. И суза њина… ни после безмало 80 година… нема родитеља.

др Немања Девић