У склопу циклуса Велики рат и књижевност 4. октобра 2017. године у Студентском културном центру у Београду представљени су радови историчара др Милана Мицића који описују српски добровољачки покрет у Русији током Првог свјетског рата, борбу српских добровољаца на фронту у Добруџи 1916, њихово извлачење из Русије и долазак на Солунски фронт 1918. Српски добровољци 1914–1918, животи, сећања је документарна проза о српским добровољцима настала на темељу казивања потомака.
Уредник програма СКЦ-а Весна Капор је др Милана Мицића представила као историчара чија су дјела пуна „литерарних наноса”.
– Својим постојаним и дугогодишњим радом др Мицић је забиљежио приче потомака из различитих дијелова некадашње Аустроугарске монархије у којима су живјели Срби, а из којих се види да је мотив српских добровољаца била наталожена жеља за слободом и јединством – рекла је Весна Капор.
Отписана генерација
У свом излагању др Мицић је нагласио да су српски добровољци из Првог свјетског рата у многим ситуацијама били потпуно отписана категорија људи и да представљају типичан примјер генерације која је била „жртва историјских збивања“.
– Као држављани Аустроугарске из Босне и Херцеговине, Лике, Бање, Кордуна, Славоније, Далмације, Баната, Бачке, Барање, Срема, Боке Которске опредијелили су се у Првом свjетском рату да се боре на страни српске и црногорске војске. У перцепцији своје државе они су били велеиздајници и у случају да буду заробљени чекао их је пријеки суд. Били су кажњавани вјешањем. Њихове породице су биле интерниране у логоре широм Аустроугарске. Имовина им је била конфискована. Значи, то су били људи који су унапријед били осуђени на смрт – рекао је др Мицић и подсјетио на мит о непокорености Срба који и данас живе у Румунији.
Весна Капор, др Милан Мицић и др Миљан Милкић
– Мит је настао као посљедица учешћа бораца прве српске добровољачке дивизије у Добруџи. Они би у безизлазним ситуацијама извршили самоубиство. То су чинили да би заштитили своје породице и на тај начин спријечили репресију од стране Аустроугарских власти – рекао је др Мицић који се осврнуо и на добровољце који су у Првом свјетском рату дошли из Русије.
– Ријеч је о Србима који су се као аустроугарски војници предавали Русима у борбама на Галицији. Били су то тзв. „лаки заробљеници”. Они нису жељели да се боре против Руса, а потом су били расијани као ратни заробљеници на широком простору од Кијева, па све до Ташкента и Бухаре у Узбекистану. Тамо су радили најтеже физичке послове на спахијским имањима, на сјечи шуме и у рудницима – рекао је др Мицић и напоменуо да је и Русија као и друге земље зараћене у Другом свјетском рату сматрала да рат неће потрајати дуго.
Љубавне приче за холивудски сценарио
Аутор је напоменуо да је рат донио невјероватне љубавне приче из којих су настали и бројни бракови српских добровољаца са руским дјевојкама.
– Личанин из банатског Руског Села Илија Новаковић заљубио се у Рускињу из Одесе која се звала Теодора Тукчук. Он је учествовао у борбама на Добруџи у којима је био рањаван, потом га је ратни вихор одвео на Сибир, а потом и на Солунски фронт. Љубав је побиједила све препреке, па се овај војник у јеку грађанског рата вратио по своју дјевојку у Одесу. Живјели су потом у Руском Селу, а он је умро од туберкулозе. Знајући да му се ближи крај завјетовао је свог најбољег друга Раду Свилара да се ожени његовом женом и да је на тај начин заштити – испричао је др Милан Мицић, не кријући чуђење што се нико од филмских стваралаца до сада није досјетио да направи документарну или играну серију инспирисану судбинама српских добровољаца у Првом свјетском рату.
– Постоји податак да има чак 20.000 писама који су били веома емотивно написани и упућени српском посланству у Петрограду као српској војној мисији. Већ 1915. године добрововољци су почели да буду транспортовани Дунавом до Србије и већ тада је пристигло око 3.500 људи. Тај број био би и већи, али је уласком Бугарске у рат спријечен транспорт Дунавом – рекао је др Мицић и додао да су добровољци из Русије од 1915. године ушли у елитни одред српске добровољачке војске мајора Војина Поповића, званог Војвода Вук.
Комунизам дијели очеве и синове
Др Милан Мицић је рекао да му је као основа послужило његово село Војвода Степа у коме је живјело 397 добровољачких породица, док је у седам околних колонија рачунајући и Војвода Степу било је најмање насељено око 1.500 добровољачких породица. Аутор је рекао да није имао прилику да разговара са добровољцима, док генерација њихових синова није записивала, а ни много слушала своје очеве. Мицић је навео да је у четири добровољачке колоније било настањено 778 добровољаца. Он је разговарао са 471 потомком и добио податке за 220 људи.
– Нажалост, многи потомци о својим прецима готово да ништа не знају. Главни разлог због кога је дошло до менталног прекида очева и синова настао је због идеолошких промјена које су настале 1946. године.
Само четири дана након свог доласка, у првом јуришу на Букову главу код Власинског језера масовно су изгинули. Др Мицић је истакао да су српски и руски официри са доста неповјерења и подозривости посматрали ове добровољце због чињенице да је ријеч о бившим аустроугарским војницима.
Побједници који су осуђени на повлачење
– Српски добровољци и официри који су дошли са Крфа покушавају да се интегришу унутар српске добровољачке дивизије у једну цјелину. Дивизија је била потпуно специфична јер се састојала од људи чији су командни кадар чинила 132 официра која су дошла са Крфа, као и дио нижег командног кадра који је био састављен од добровољаца Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха. Већину војске чинили су Срби који су потицали из ових крајева. Дивизија је била састављена по руском устројству формирана, добровољци су прошли аустроугарску војну обуку која се битно разликовала од српске војне обуке – рекао је др Мицић, напомињући да је додатна мука била што је руска влада оптерећена својим проблемима само дјелимично опремила добровољце ратном опремом, што су они прихватили као израз неповјерења према њима као бившим аустроугарским војницима.
Награда Браћа Мицић
Весна Капор је истакла да су дјела др Милана Мицића била веома примијећена у књижевним круговима и да су завриједила награде.
– За мене је највеће признање што сам од Књижевне заједнице Крајина добио Награду Браћа Мицић – рекао је аутор и захвалио присутним представницима Николи Корици и Милану Пађену.
– Уочи борбе у Добруџи добровољци су добили само 150 метака и старе пушке, „малихерке” аустроугарске, које су биле врло лоше. Добили су муницију која није била одговарајућа. У борбама са елитним бугарским пуковима из треће армије они су ишли на нож, ишли су на бајонет да би дошли до бољег бугарског наоружања. Њихова трагедија је у томе што су они добијали бојеве против Бугара и Турака, али су били приморани да се непрекидно повлаче. Наиме, руске и румунске трупе биле су веома слабе, Бугари су их побјеђивали, па је српска добровољачка војска упркос војним побједама морала да буде у стању повлачења, што је деморалисало саме борце – рекао је др Мицић, који се потом осврнуо и на раздоре унутар саме дивизије изазване српско-хрватским сукобима.
Весна Капор
Југословенска идеја осуђена на пропаст
– Југословенска идеја која је прокламована Нишком декларацијом 1914. године тражила је да се у рововима у Добруџи, као и касније на Солунском фронту нађу и хрватске и словеначке масе. У првој српској добровољачкој дивизији искључиво су били Срби и мањи број Хрвата, Словенаца и Чеха. Пошто се ова дивизија показала изузетно добро у борбама на Добруџи, извршена је насилна мобилизација Хрвата, Срба и Словенаца, њих око 20.000 – истакао је др Мицић и оцијенио да се тада јасно видио однос према југословенској идеји у масама.
– Октобра и новембра 1916. године дошло је до хрватске побуне, па су присилно мобилисани хрватски војници масовно одбили да приступе добровољцима. Дошло је и до оружаних сукоба, пале су и мртве главе и показало се да југословенска идеја суштински не постоји – закључио је др Мицић и додао да је добровољачки покрет у Русији био у стању хроничне кризе.
Три мотива добровољаца
Др Мицић се трудио да његова књига прати судбину малог, обичног човјека, српског добровољца, сељака који је био једва писмен и који је у том времену бурних радикалних великих ломова, згуснуте историје коју је донео Први свјетски рат био често препуштен сам себи. Аутор је објаснио који су били мотиви добровољаца, па је као први разлог навео да је српско становништво у очима Аустроугарске носило колективну кривицу Сарајевског атентата. Други разлог је била српска национална идеја, односно жеља да се сви Срби уједине у једну државну цјелину. За вријеме рата појавила се и југословенска идеја, чији су носиоци у првој добровољачкој српској дивизији били малобројни Хрвати и Словенци, који су били официри.
– Нагрижени хрватско-српским сукобима, као и бољшевичким издајама, правде, слободе, једнакости довели су до тога да око 13.000 војника напусти српски добровољачки корпус и да се касније прикључи бољшевицима или једноставно да лутају бескрајном Русијом у вртлогу револуције – закључио је Мицић.
На ауторов рад се осврнуо рецензент књиге потпуковник др Миљан Милкић.
– Чињеница да о догађајима аутор непристрасно и објективно представља посебну вриједност књиге. Јасно писан, добро структуиран, овај рукопис нуди нове садржаје, како академској заједници, тако и заљубљеницима у војну и друштвену историју – рекао је Милкић, који је оцијенио да је аутор нашао праву мјеру користећи свједочанства која су врло често непотпуна и врло субјективна.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: ТРЕБИЊЕ, 19. АВГУСТ 2018 ГОДИНЕ: Промоција књиге "Американци - српски добровољци из САД (1914-1918)."