• Добротворне Задруге Српкиња биле су просветна и хуманитарна удружења српских жена у Аустро-Угарској.

Прва Задруга основана је 1867. у Новом Саду, затим у Сремској Митровици 1870, 1873. у Вел. Кикинди и Српском Бечеју, 1874. у Сегедину, 1875. у Суботици. Свима им је био заједнички задатак : организовање жена за рад на општем добру, оснивање српских виших девојачких школа и културни рад преко новина „Женски Свет“. Лист је излазио једанпут месечно у Новом Саду од 1886 до 1914. и био је прилагођен према духовним потребама мање образованих чланица. Добротворне Задруге су радиле на одржавању женских школа. Прва школа основана је 1874. у Новом Саду. Школе су биле помагане и од народно-црквених сабора. На територији Аустро-Угарске Монархије било је 1914. укупно 86 задруга, а од тога у Угарској 29, у Хрватској и Славонији 27, у Аустрији и Далмацији 4, у Босни и Херцеговини 22. У Америци је било 4 задруге. Већа друштва имала су по 200-250 чланица, а мања 20 до 80. Чланица женских задруга било је око 5.000. (1) Задруге су у свом раду сарађивале са другим српским друштвима. Управа „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба радила је на томе да своје питомце (шегрте) ожени. Чланице Добротворних Задруга Српкиња препоручивале су те шегрте и помагале им да се ожене. Управа „Привредника” заузмала се и за сиромашне и без родитеља Српкиње и намештала их у српске породице уз помоћ и под окриљем Српских женских добротворних задруга. (2) Добротворне Задруге у Хрватској радиле су у Броду на Сави, Винковцима, Вуковару, Глини, Голубинцима, Госпићу, Грачацу, Дарувару, Даљу, Добановцима, Загребу, Земуну, Инђији, Иригу, Карловцима, Лапцу Доњем, Сремској Митровици, Новој Градишки, Огулину, Осијеку, Пакрацу, Петрињи, Руми и Старој Пазови. (3) Савез Добротворних Задруга Српскиња основан је 1912. са седиштем у Загребу. (4)

Рад Задруга одвијао се у местима где су задруге основане. Добротворна Задруга Српкиња Дубровкиња основана је 1887. На челу задруге у Дубровнику била је Теодора Тона Бошковић. По жељи свог мужа Боже Бошковића, основала је заједно са Ником Бошковићем и Маријом Опуић српску женску школу у Дубровнику. Прилози су скупљани и изван Дубровника. Међу добротворима задруге били су епископ Герасим Петрановић, Аничић, Крсмановић, Катарина Јовановић, Марија Опуић, Шкуљевић, Гркавац и други. Задруга је упутила молбу православној црквеној општини у Трсту за новчану помоћ ради оснивања пансиона за српске ученице на школовању у Препарандији у Дубровнику. У молби је истакнуто да је пансион потребан за ученице из покрајине и залеђа. Ученице из Дубровника живеле су код својих родитеља. (5) Теодора Тона Бошковић оставила је својом тестаментом 1910. 4.400 круна Добротворној Задруги Српкиња Дубровкиња. (6)

Добротворна Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је Никољданску забаву 19. децембра 1911. Већи део тачака извели су ученици и ученице српске школе у Дубровнику. Српски лист „Дубровник” похвалио је учитељицу Олгу Поповић и Лесу Куртовића. (7) Добротворна задруга Сестара Српкиња у Книну основана је 1905. На скупштини изабрана је за председницу Милица Подградски, за подпредседницу Тонка Вујатовић, за тајника Јово Берић, за благајницу Марија Мандић, за часницу Вукосава Боглић. За свој рад Задруга је добијала помоћ и поклоне. Лука Дукић даровао је 7 књига Српске књижевне задруге. Чланице Задруге су децембра 1912. отвориле дечје забавиште у Книну. Учитељица је била Милева Вуксан. Добротворне задруге Српкиња деловале су и у Задру и Бенковцу. (8) Темишварска добротворна задруга источно православна Српкиња основана је 1900. Скупљала је помоћ за болесне и сиромашне, а пре свега за децу. Бавила се чувањем културе и традиције, пре свега образовањем па је помагала и друга српска друштва. (9) Добротворна Задруга Српкиња Сомборкиња приредила је у Сомбору прву српску умјетничку сликарску и вајарску изложбу у Угарској 8 маја 1910. Покровитељ изложбе био је српски патријарх Лукијан Богдановић. У чланку у листу „Дубровник” истакнуто је : „Ова изложба служиће за доказ колико смо отишли у напред и на овом врло важном културном пољу, јер ће на њој у великом броју бити изложени најбољи радови наших српских умјетника, сликара и вајара”. Изложба је била отворена две недеље. (10)

Паулина Матијевић радила је на оснивању Задруге, српске школе и интерната у Загребу. Оснивачка скупштина Задруге одржана је 3. маја 1896. За председницу је изабрана баруница Катинка Живковић, за подпредседницу Катица Јовановић, а за благајницу Јелена Поповић. Прве године Задруга је имала 89 редовних чланица и 48 помажућих. Интернат је отворен септембра 1901. (11)

За време Првог светског рата рад Добротворних Задруга Српкиња на територији Аустро-Угарске Монархије био је отежан због њихових патриотских циљева. (12) Почетком Првог светског рата 1914. власт је обуставила рад Задруге и интерната у Загребу, а пред кућом је спаљен део архиве и део намештаја у приземљу. Тек 16 априла 1918. влада је дозволила Задрузи даљи рад. Задруга је помагала децу из Босне и Херцеговине која су 1917 и 1918 доведена због глади. Задрузи су помогли прилозима Српска црквена општина, Српска банка, … .(13)

Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња била је 1916. од аустријске власти распуштена. Задруга се жалила Намесништву. Представнице задруге су покушавале доказати да је задруга само хуманитарна установа и да је у оним тешким часовима од преке потребе. Поглаварство је сматрало да “је та установа углавном за тим радила да дјецу мање имућних слојева православне вјере одгоји у српско–радикалном смислу“. У правилима задруге било је унесено да читава имовина припада православној цркви ако се Друштво растури. На основу овога је црква тражила и добила имовину задруге. Црквена управа позвала је Марицу Ј. Перовић да размотре обнову рада задруге. Позване су старе чланице на договор. На састанку једногласно су одлучиле да се задруга обнови. Именована је привремена управа која је окупила 115 чланица. Задруга се 1930. ујединила се са Друштвом “Књегиња Зорка”. (14)

После Првог светског рата око 50 друштава Добротворних Задруга Српкиња пришао је Народном Женском Савезу. (15) Део добротворних задруга Српкиња пришао је Колу Српских Сестара. Српска Женска Добротворна Задруга Сремска Митровица основана је 1895, а 1918. претворена је у Коло Српских Сестара. Добротворна Задруга Српкиња у Мостару основана је 1905, а фебруара 1919. је пришла КСС. Добротворна Задруга Српкиња Стара Пазова основана је 1904, а 1923. постала је КСС. Добротворна Задруга Српкиња Сушак основана је 1913, а 1928. постала је Коло Српских Сестара.
Добротворне Задруге Српкиња као што је задруга у Госпићу, Загребу, Петрињи, Сплиту, Пакрацу и Осијеку и Добротворна Женска Задруга у Книну, наставиле су свој рад уз сарадњу са Колом Српских Сестара. Коло српских сестара је било у вези са свим Народним женским задругама и Добротворним Задругама Српкиња. Коло Српских Сестара је у свом календару „Вардар” објављивало извештаје о раду Добротворних Задруга Српкиња у Госпићу и Осијеку, од Народних Женских Задруга у Сплиту и Шибенику и од Добротворних Женских Задруга из Загреба и Книна. (16)

У Народном женском савезу најактивније су 1920. и 1921. биле Добротворна Задруга Српкиња у Бјеловару, Српска женска добротворна задруга у Вуковару, Добротворне Задруге Српкиња у Загребу и Карловцу и Српска женска добротворна задруга у Пакрацу. Истицала се Добротворна Задруга Српкиња у Бјеловару. Имала је крајем 1920. 246 чланица. Председница је била Марта Ђ. Поповић а секретар Стефанија Бранковић. Бавила се помагањем “сиротиње српске у граду Беловару и околици”. Указивала је помоћ свима онима “који нас својим радом, борбом и жртвама својим за народно ослобођење и уједињење увелико задужише.” Задруга је у селу Брезовцу започела рад на подизању споменика добровољцима, а прикупљала је и помоћ за руске избеглице. Српска женска добротворна задруга у Вуковару имала је 156 чланице. Године 1920. помогла је одећом 38 ученика слабог материјалног стања, а двадесеторо деце из сиромашних породица је добијало редовну новчану помоћ. Задруга је слала прилоге пострадалим у Србији. Председница је била Зорка Георгијевић, а секретар Мара Узелац. Добротворна Задруга Српкиња у Карловцу основана је 1913. За време Првог светског рата није радила а 1921. имала је 150 чланова. Српска женска добротворна задруга у Осијеку под председништвом Јеле Радовановић, је у току 1922. сакупила преко 50.000 динара за изградњу Дома за напуштену женску децу, а а Добротворна Задруга Српкиња у Новој Градишки је “кроз дуги низ година с највећом ревношћу вршила … хуманитарну мисију, потпомажући сиротињу из места и околине а нарочито добру школску децу делењем одела, обуће и готовог новца, и приређујући јавна поучна предавања и забаве”. У знак признања додељено јој је 5.000 динара из Краљевог фонда као награда. Један од начина на који су се прикупљала средства за сиромашне било је организовање новогодишњих прослава, што је редовно примењивала Добротворна Задруга Српкиња у Госпићу. На челу Добротворне Задруге Српкиња у Загребу биле су Јелисавета Борота, а подпредседнице су биле Паулина Матијевић, а затим Милица Дивљак, Благајница је била Нада Прица, секретари професор Јован Грчић и после њега учитељица Олга Ђурић. У задрузи су бикле активне Јелена Ћук, Персида Ивковић, Милена Трубић, Јулка Сомборски, Меланија Велисављевић, Софија Лађевић, Олга Керниц-Пелеш, Јелена Напрта, Мара Трумић, Софија Стојановић, Катица Вурдеља и Јованка Дудуковић. Поводом прославе двадесетпетогодишњице оснивања, 12. фебруара 1922, основан је Фонд Јелене Поповић, да се из прихода фонда потпомажу младе девојке Српкиње у правцу у коме је то чинио “Привредник”. Српски девојачки интернат у Загребу био је за време рата тешко оштећен. После рата обновљена је кућа у Прерадовићевој улици и поново постала пребивалиште за 45 девојака које су долазиле на школовање из унутршњости. Интернат је 1928. проширен још једном зградом, окруженом пространим вртом. Питомице интерната похађале су углавном Прву женску реалну гимназију, Стручну школу, Трговачку школу, Трговачку академију, Женску учитељску школу, Забавишни течај и Музичку академију. Од оснивања интернат је водила Мара Велисављевић. Од 1928. дошла је нова управница Остојић.

У Добротворној Задрузи у Осијеку биле су две струје, просрпска и пројугословенска. До сукоба је дошло поводом захтева за промену правила задруге.На редовној скупштини одлучено је да се чланство у задрузи одобри и неправославним женама као и да имовина друштва не треба да се оставља цркви, већ да се формира посебан фонд за помагање сиротиње који би је преузео у случају нестанка друштва. Колу Српских Сестара пришла је Добротворна Задруга Српкиња на Сушаку 12. фебруара 1928. То је била некадашња Добротворна Задруга Српкиња на Ријеци, која је због италијанске окупације Ријеке прешла на Сушак. Било је 48 чланица, једна “подпомагајућа” и три члана утемељивача. Председница је била Зораида Јанковић. Коло је било подржано од Министарства социјалне политике са 1.000 динара, од Главног одбора са 1.000 динара и од Народног женског савеза са 3.000 динара. (17)

Добротворна Задруга Српкиња Земункиња одржала је своју скупштину 30.3.1924. у српском школском дому. Председница Јелена племенита Бенко поздравила је чланице и отворила скупштину. Задружни тајник Зора Радојчић прочитала је извештај управног одбора о раду у 1923. Задруга је као и сваке године помогла бедним и невољним, помогла је земунским сиротним старицама. Набавила је зимског топлог одела сиромашној женској школској деци. Издржавала је сиромашне ученике основне школе у Земуну. Ради прикупљања средстава одборкиње су скупљале прилоге, продавале Ђурђевдански цветак, приређивале чајанке и забаве. На изборима за 1924. поново је изабрана Јелена пл. Бенко, за подпредсеницу Даринка Ст. Поповић, за тајника Ђураковићка, за благајницу Вида Ж. Јовановић. У одбор су ушле Живићка, Лепосава Пилић, Анка М.Тошић, … .(18)

Кућа Добротворне Задруге Српкиња Земункиња освећена је 1. марта 1925. Задруга је у кући отворила Забавиште за децу без разлике у вери. Освећење је обавио прота Душан Марковић, а појали су учитељи Делић и Стојачић. Свечаности су присуствовали градски изасланици, учитељски збор са управитељем, школски надзорник, градски физикат, многе чланице Задруге и позвани гости. Председница Јелена племенита Бенко поздравила је госте, растумачила значај свечаности и изразила захвалност Министарству народног здравља, као и градском заступству на помоћи. Задруга је приредила “Чајанку” са дечјом костим-забавом. Забавиште је водила учитељица Анђелија Радовац, а на почетку је деце било 40. Малишани у Забавишту су се спремали за свој будући први разред основне школе. Забавиште се налазило у парку у Земуну. (19)
Добротворна Задруга Српкиња Земункиња приредила је на Материце 25. 12. 1927. у сали баште Београд костимирану дечију забаву, уз учешће деце из њиховог забавишта. Деца су била у костимима : српских сељака, сељанки, црнаца, пажева, пајаца и оџачара. Извела су комад у два чина “Мајчина суза”. Најзаслужнија за успех забаве била је учитељица Анђелија Радовац. (20)

Српска женска добротворна задруга у Вуковару прославила је 1. септембра 1928. четрдесетогодишњицу оснивања. На прослави су између осталих биле присутне чланице Друштва “Кнегиња Зорка”.(21) Српска женска добротворна задруга у Вуковару приредила је 18 априла 1936. у просторијама „Хрватског дома” посело. Програм је био : 1. ватрогасна музика је свирала марш „Југославија” од Урбана и „Каришик народних песама” од Седлачека ; 2. Бросилава Петровић рецитовала је „Сан милијардера”; 3. Ј. Гебауер „Квинтет за ђаке”, (2 виолине, 2 виоле и клавир) извели су Мирко Хамедер, Ђорђе Ковачевић, Фрањо Бајер, Аца Јовановић и Миленко Симић. 4. Г.Ф. Хендл „Соната за виолину и клавир бр. IV … извели су Коста Станковић и гђа Шварц. 5. В. Тмуша „Свастика” шала у 1 чину. 6. Женски нараштај Соколског друштва Вуковар извео је „Далматински шајкаш” од М. Јанковића. Чист приход од посела био је намењен сиротој школској деци за одећу и опоравак и феријалним колонијама. (22) Задруга у Вуковару захвалила се свима који су учествовали на поселу, између осталих женском нараштају Соколског друштва Вуковар, као и приложницима. (23)

Добротворна Задруга Српкиња Земункиња прославила је 1930. своју славу Малу Госпојину. За славу 1923. посетио их је патријарх Димитрије. За славу 1930. посетио их је патријарх Варнава и епископ Темишварско-великокикиндски др. Георгије Летић, као и начелник града Земуна др. Светислав Поповић, адмирал Викерсхаузер и генерал коњице Милан Вуковић. Патријарх је присуствовао сечењу славског колача у сали српског школског дома. На јектанију је одговарало Руско певачко друштво под управом хоровође Маслова. Пред одлазак патријарха задружна председница Јелена пл. Бенко му се захвалила на посети. Патријарх јој је том приликом приложио 1.000 динара за Задругу. После литургије 28. септембра 1930. одржан је свечани парастос умрлим задружним члановима и чланицама. (24)

Добротворна Женска Задруга у Книну основана је 1905. Добротворна Женска Задруга у Книну прославила је 1930. своју јубилеј 25 година рада на хумано-културно-националном пољу. Приредиле су 1932. изложбу у Книну. Имале су своје забавиште и ткалачко одељење у коме су радиле и зарађивале сељанке. Дугогодишња председница била је Вукосава Боглић а подпредседница Ана Сарић. (25) У Официрском дому у Београду новембра 1932. отворена је Соколска изложба. Изложбу је отворио краљ Александар. Одељење Поробљене Истре, Трста и Горице било је украшено далматинским народним тканинама које је послала Женска добротворна задруга у Книну с натписом : “Женска задруга у Книну поздравља Југословенске Соколе”. (26)

Добротворна задруга Српкиња у Вел. Бечкереку прославила је 50 година свог рада 23. септембра 1934. У свечаности учествовали су делегати женских друштава из читаве земље. Задруга је била под покровитељством краљице Марије. Ујутро је одржана свечана литургија, у којој је чинодејствовао епископ банатски др. Георгије Летић. Након благодарења у сали бивше жупанијске палате одржана је свечана седница. Отворена је изложба женских ручних радова, а увече концерт уз учешће Женског музичког друштва из Новог Сада. (27)

Добротворна задруга Српкиња у Белој Цркви прославила је 50 година свог рада на националном, хуманом, културном и просветном пољу 2 јуна 1935. Основана је 1885. Председница је била Анка Сретков-Костанков, секретар Боса Прванов. Били су под покровитељством краљице Марије. Програм прославе био је : 1. Свечани дочек епископа банатског др. Георгија Летића. 2. Свечано благодарење у храму Св. Петра и Павла . 3. Свечана седница у великој градској сали. Седницу је отварала председница. Секретар Боса Прванов читала је историјат Добротворне задруге Српкиња од оснивања до тог дана. После седнице било је укуцавање клинова у спомен плочу Задруге. Затим је следио свечани банкет. 5. Освећење од задруге ново преуређеног војног гробља, помен браћи херојима и умрлим сестрама задруге на православном гробљу. 6. Свечана забава са балетом била је у великој сали „Бурга” уз учешће Зорке др. Путника и Мими, капетана Драгића из Вршца и Ника Бартуловића из Београда. После програма била је игранка. (28)

После смрти краља Александра загребачка Добротворна Задруга Српкиња основала је фонд Витешког краља Александра I Ујединитеља ради уздржавања Сиротишта. Задрузи се придружило Друштво књегиње Љубице у Загребу, а за њима су се јавили многи људи са прилозима. Удружење дечјег дома Витешког краља Александра I Ујединитеља основано је 26.октобра 1934. Освећење и отварање Дечјег дома обављено је 8.марта 1936. (29)

Група од 15 шведских делегаткиња посетила је Загреб пре почетка Конгреса Међународног женског савеза у Дубровнику 1936. Посетиле су градске знаменитости, околину Загреба, Трпезу Краљице Марије, Етнографски музеј, Рокфелеров институт и Мештровићев музеј. (30) Конгрес Међународног женског савеза одржан је у Дубровнику од 28 септембра до 9 октобра 1936. Уз конгрес приређена је изложба народних рукотворина. Изложба је отворена у делу просторија Палате Спонза 28. септембра 1936. Изложбу је организовало Београдско женско друштво и Коло Српских Сестара, а учествовала су друштва : Београдско женско друштво (ручни радови са применом старих мотива из Србије и Јужне Србије); Коло Српских Сестара из Београда (узорци старих везова, стари накит, … колекција лутака у народним оделима, сцена из народних обичаја – српска слава); Цавтатска удруга; Петрињска удруга, Босанска ткаона беза и веза (босански ћилими и други предмети са босанским мотивима); Народна женска задруга – Дубровник; Државни осредњи завод из Љубљане и Мариборско женско друштво. Изложба је показала да су удружења успела да сачувају оригиналне мотиве старе народне орнаментике и оживе њихову примену не само у народу већ и за потребе савременог живота. Краљица Марија посетила је заједно са својом мајком 5. октобра 1936. изложбу женских рукотворина и књига у Дубровнику. Задруга из Книна изложила је разбој на коме су ткале ћилиме девојке обучене у народну ношњу (вунена ткања из Книна и околине, ћилиме…). (31)

Добротворна Женска Задруга из Книна послала је на изложбу две ткаље са учитељицом. Из Задруге на конгресу су учествовале председница, тајница, благајница и једна чланица управе. Посетиоцима су се допале лепоте книнских шара. Краљица Марија купила је једно парче. (32) Задруга је од свог оснивања радила на томе да би се народне ношње, ткање и везиво сачувале од пропасти, прилагодили савременој примени, и на томе да се производња повећа. Сматрали су да је народна душа изражена кроз творевине жена, и зато су хтели да је сачувају. У ткаоници су израђивале народна одела за лутке које су послате у Београд. У Дубровнику су се продавали прозводи њихове ткаонице. На позив љубљанског Друштва Свеза Господињ послали су своје производе на велесајам. Многим су се друштвима одазвале и слале народну ношњу. Поседовале су старински накит из бенковачке околине. Ткаљама су осим ткања од 1938. предавале кројење и шивење. Течај шивења рубља и одела похађало је 18 ученица 6 месеци. Одржале су изложбе пред Божић и о Ускрсним празницима. За успех изложби највише је била заслужна Вида Тарановска. Имале су 108 чланица 1938. Њихово забавиште прославило је Дечји дан и то поворком ујутро у којој су учествовале девојчице Забавишта, сељанке из ткаонице, деца из основне школе и гимназије са наставницима. Присуствовала је управа Задруге и многе чланице. После подне одржана је забава, на којој је председница прочитала чланак Југословенске Уније „Како родитељи да одгоје дјецу”. Задруга је 1938. добила 10.000 динара помоћи 1938. од Банске управе. Једна од добротворки задруге била је Милка Синобад. (33

Задругина ткаоница израђивала је ћилиме, простирке, јастуке и торбе. Учитељица Тарновска подучавала је девојчице из града кројењу, шивењу и везиву. Поред две изложбе приређена је 1939. трећа изложба на далматинском Косову на Видовдан. На молбу „Сплошног женског друштва” у Љубљани послати су ткани узорци. Љубљанско Друштво је откупило више комада. На молбу Задруге, преко Бановинске управе у Сплиту, Државни завод за унапређење индустрије и заната при Министарству трговине и индустрије, одобрио је 5.000 динара помоћи за подизање домаће кућне радиности. Задруга је добила од „Уније за заштиту деце” 2.000 динара а од задужбине „Велимиријанум” 1.000 динара. Уобичајену годишњу помоћ од Бановине и Општине те године Задруга није примила. Више задругарица похађало је болничарски течај, који је одржао срески лекар. (34)

У Суботици је одржан Четврти покрајински слет Савеза Сокола Краљевине Југославије. Слет је почео савезним такмичењима чланова и чланица 27. јуна 1936. на соколском стадиону. Тог дана у Дому Душана Радића, на Карађорђевом тргу отворена је изложба Добротворне Задруге Српкиња о народним радовима, ношњама и везовима. На отварању изложбе били су присутни потпредседник општине др. Кенђелац и председник Слетског одбора старешина жупе Нови Сад др. Игњат Павлас.(35)
У Загребу је у Соколском друштву Загреб I прослављен Дан Уједињења 1936. Том приликом соколи су организовали сађење словенских липа и откривање спомен-плоча краља Александра и председника Чехословачке Масарика. Од загребачких националних и културних друштава били су присутни : Дечји дом Витешког краља Александра … , Добротворна задруга Српкиња, “Истра” добротворно и просветно друштво, Обласни одбор Јадранске страже, Југославенски народни женски савез, Југословенско професорско друштво, Удружење ратних инвалида, Савез сокола, … . (36)

Скупштину Соколске жупе Сарајево одржану 21. марта 1937, поздравила је социјална и национална радница Јованка Шијак, у име Добротворне Задруге Српкиња, које је као прво женско друштво у Југославији прихватило Соколску Петрову Петолетку. (37) Соколска жупа Сарајево одржала је 6 марта 1938. Други сабор соколске Петрове петољетке у свом дому у Сарајеву. Уз друга друштва на сабору је присуствовала у име Задруге Српкиња Јованка Шијак. Жупа је добила писма од Просвете, Добротворне задруге Српкиња у Сарајеву, Добротворне задруге Српкиња у Новом Сарајеву, Аеро-Клуба “Наша крила”, … . (38)
У Српски девојачки интернат у Загребу било је 1938. уписано 36 ученица средњих школа и неколико студенткиња. Инцијативом управнице и госпођа приредиле су питомице у Соколском дому „Село са игранком”. (39)
Добротворна Задруга Српкиња у Суботици прославила је 20. марта 1938. 60 година свог рада. Прослава је била одржана у свечаној дворани задужбине Душана Радича, у присуству председнице Југословенског женског савеза Лепосаве Петковић, многобројних делегата женских друштава из Београда и Војводине, као и представника локалних хуманих и националних установа. (40) Добротворна Задруга Српкиња из Панчева водила је своју Женску занатску школу. Школа је била под врховним надзором министарства трговине и индустрије. Задруга је организовала радионицу банатских ћилима. (41)
У току четири године 1934. – 1938. у Југословенски женски савез ступиле су Женска добротворна задруга из Руме, Добротворна Задруга Српкиња из Новог Бечеја, … .(42) Коло Српских Сестара Стара Пазова посетило је 1940. чајанку Добротворне задруге Српкиња из Инђије. (43)

Добротворна задруга Српкиња у Сарајеву је под покровитељством кнегиње Олге подизала свој дом 1940. Председница секције била је Радмила Бракус, а председница главног одбора Јованка Шиљак. Приредили су своју лутрију за градњу дома. За награде су били одређени дарови кнегиње Олге, председника владе Драгише Цветковића, бана дринске бановине Владана Јевтића, председника општине града М. Златара и Добротворне Задруге Српкиња. Награде су биле : босанска соба, спаваћа соба, радио, машина за шивење, ћилим, бриљантни прстен, фотографски апарат, прибор за ручак, кухињски намештај, 10 слика, прибор за чај, прибор за вино, прибор за ракију, 2 свилена јоргана, прибор за црну кафу, прибор за слатко, 2 везене креветнине, столњак са 12 салвета, 100 везених јастука, 300 ручних радова у народном везу и плетиву, 100 комада књижевних дела, 100 комада посуђа у порцелану, бакру и кристалу, једно бесплатно путовање по Јадрану, једно бесплатно путовање до Охрида и једно бесплатно путовање до Бледа. Купон од 10 динара је штампала штампарија „Просвјете” у Сарајеву, а купон је имао печат Пореске управе за град Сарајево. Дан вучења био је 3 јуна 1940.

Соколско друштво Нова Градишка је заједно са Добротворном задругом Српкиња приредило 1 марта 1941. Свесловенско народно вече. Приредба је отворена кратким говором старешине др Гајског, а затим је публика певала “Ој Словени”. У „Соколском гласнику“ истакнуто је : „Простране дворане новога Соколског дома биле су препуне раздраганог света, у жарким бојама наших народних ношњи. Такво богатство народних костима није се скоро видело у Новој Градишки. Већином су биле посавске ношње, али су запажене и загорске, словеначке, херцеговачке, црногорске, србијанске и босанске ношње. … Нарочито су запажене чланице и чланови наших сеоских соколских чета у оригиналним прекрасним ношњама, па се и овом приликом мора истакнути свест и пожртвовност сеоских Сокола који су дошли из удаљених села.” Приход од приредбе премашио је своту од 13.000 динара, па иако се управа соколског друштва споразумела са Добротворном задругом Српкиња да се приход дели попола, ипак је управа Задруге уступила соколима од прихода 10.000 динара. У чланку у „Соколском гласнику“ истакнуто је : „Несебичније и племенитије гесте није ово друштво доживело још ни од једног друштва Нове Градишке.”(44)

Добротворне Задруге Српкиња биле су просветна и хуманитарна удружења српских жена у Аустро-Угарској Монархији. На челу задруга биле су припаднице најугледнијих српских породица у градовима у којима су задруге деловале. Из редова племства била је Катинка баруница Живковић и Јелена племенита Бенко. Из трговачког сталежа била је Теодора Тона Бошковић из Дубровника. Задруге су у свом раду сарађивале са Привредником, соколским и српским националним друштвима. Рад Задруга одвијао се у местима где су задруге основане. Задруге су радиле на оснивању српских девојачких интерната, да би ученице током школовања биле на окупу у својој српској средини. Током Првог светског рата аустро-угарска власт је ометала а и обуставила рад појединих друштава. После Првог светског рата око 50 друштава Добротворних Задруга Српкиња пришао је Народном Женском Савезу. Део добротворних задруга пришао је Колу Српских Сестара. Задруга у Дубровнику ујединила се са Друштвом „Књегиња Зорка”. Рад Кола и Задруга на хумано-културно-националном пољу помагала је Краљевина Југославија и бановинске власти. Задруге су биле прво под покровитељством краљице Марије, а после кнегиње Олге. После Априлског рата нашле су се на удару окупатора и усташа. После Другог светског рата чланицама Добротворних задруга Српкиња које су преживеле рат, онемогућено је да наставе рад.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :
1. Б. Миљковић, „Добротворне Задруге Српкиња“, Народна Енциклопедија СХС, књига I, стр. 615;
2. „Како постају ваљани људи сретни”, „Дубровник”, Дубровник, 3. маја 1910, бр. 33, стр. 2;
3. Василије Крестић, „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914”, Друго издање, Београд, 1992, стр. 581;
4. „Србобран, народни српски календар за годину 1913”, Српска штампарија у Загребу, стр. 38;
5. „Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311; ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 210, 342;
6. Ирена Арсић, „Јовица Перовић (1873-1942) дубровачки публициста”, Ниш, 2014, стр. 133;
7. „Никољданска забава”, „Дубровник”, Дубровник, 22. децембра 1911, бр. 51, стр. 7;
8. Др Војин Калинић, „Српска друштва у Книну до 1914. године”, „Книнска Крајина 7”, Београд, 2016, стр. 109, 110;
9. Мирјана Павловић, „Срби у Темишвару”, Београд, 2012, стр. 131;
10. „Умјетничка изложба”, „Дубровник”, Дубровник, 12. априла 1910, бр. 26, стр. 2; „Прва српска умјетничка сликарска и вајарска изложба у Сомбору”, „Дубровник”, Дубровник, 26. априла 1910, бр. 31, стр. 2;
11. „Четрдесетогодишњица рада Добротворне задруге Српкиња у Загребу”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 мај 1936, бр. 5, стр. 39,40;
12. Б.Миљковић, „Добротворне Задруге Српкиња“, Народна Енциклопедија СХС, књига I, стр. 615 ;
13. „Четрдесетогодишњица рада Добротворне задруге Српкиња у Загребу”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 мај 1936, бр. 5, стр. 39,40;
14. Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311,312; Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, Београд 1962, стр. 128;
15. Б.Миљковић, „Добротворне Задруге Српкиња“, Народна Енциклопедија СХС, књига I, стр. 615 ;
16. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, Београд, 1941, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд, 1940, стр. 49, 86, 87, 92, 97, 98;
17. Софија Божић, „Срби у Хрватској и југословенска држава 1918-1929.”, Београд, 2015, стр. 280, 282, 284;
18. Анка М.Тошић, члан упр. Одбора, „Са збора наших вредних Српкиња Земункиња”, „Српско Косово”, Скопље, 1 јуна 1924, бр. 10 и 11, стр. 11;
19. Анка М.Тошић, „Освећење Дечијег Забавишта у Земуну”, „Српско Косово”, Скопље, 19. априла 1925, бр. 8, стр. 14, 15;
20. Једна чланица, „Костимирана дечија забава”, „Српско Косово”, Скопље, 1. марта 1928. год, бр. 5, стр. 13;
21. „Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр.101;
22. Одбор, „Посело Српске жен. добротв. задруге у Вуковару“, „Борово”, Борово, 18 априла 1936, бр. 16, стр. 4;
23. „Јавна захвала”, „Борово”, Борово, 25 априла 1936, бр. 17, стр. 4;
24. Анка М.Тошић, одборкиња, „Крсна слава „Добротворне Задруге Српкиња Земункиња”, „Српско Косово”, Скопље, 15 октобра 1930. године, бр. 20, стр. 15;
25. „Изложба Добротворне Женске Задруге у Книну”, „Женски свет”, Београд, марта 1932, бр. 3, стр. 7;
26. „Њ. Вел. Краљ с Њ. Вис. Престолонаследником Петром, старешином Савеза СКЈ, отворио је Соколску изложбу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 18. новембра 1932, бр. 46, стр. 1,2,3;
27. „Прославе 50-годишњице Добротворне задруге Српкиња у Вел. Бечкереку”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 28 септембра 1934, бр. 40, стр. 4;
28. „Програм прославе 50-годишњице рада Добротворне Задруге Српкиња у Белој Цркви на националном, хуманом, културном и просветном пољу 2 јуна 1935”;
29. „Нов Дечји дом у Загребу”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 јун 1936, бр. 6,стр. 46;
30. „Путовања страних делегата по Југославији”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 децембар 1936, бр. 10, стр. 98;
31. Славка Герасимовић, „Извештај о конгресу Интернационалног женског савеза у Дубровнику“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, бр. 9, стр. 71, 72, 73, 74, 75, 76;
32. Претсједница Вукосава Боглић, тајница Марија Маргетић, „Добротворна Женска Задруга – Книн“, „Годишњи извештај о раду Главног одбора кола Српских Сестара у Београду Од 17 маја 1936 год. до 16 маја 1937 год.“, „Вардар XXVI Календар Кола Српских Сестара за просту 1938 годину“, Београд, стр. 104;
33. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, Београд, 1941, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд, 1940, стр. 8, 110;
34. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1938/1939 пословну годину”, Београд 1939, „Вардар XXVIII Календар Кола Српских Сестара за просту 1940 годину”, Београд, стр. 110, 111; Секретар Милка Синобад, „Добротворна Женска Задруга – Книн”, „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, Београд, 1941, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд, 1940, стр. 105;
35. „Отварање изложби“, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 јула 1936, бр. 27 и 28, стр. 4;
36. „Сађење славенских липа и откривање спомен-плоча у част Витешког краља Александра I Ујединитеља и Претседника-Ослободитеља Т.Г. Масарика”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 децембар 1936, бр. 49, стр. 3,4;
37. „Скупштина Соколске жупе Сарајево”, „Соколски гласник“, Београд, 27 март 1937, бр. 9, стр. 2;
38. „II сабор соколске Петрове петољетке у Сарајеву”, „Соколски гласник“, Београд, 26 март 1938, бр. 12, стр. 2;
39. „Из загребачке добротворне задруге Српкиња”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 Септембар, 1938, бр. 7, стр. 55;
40. „Из Добротворне задруге Српкиња у Суботици”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 Мај 1938, бр. 5, стр. 41;
41. „Из Добротворне задруге Српкиња панчевачких”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 Јуни 1938, бр. 6, стр. 50;
42. „I Извештај Главне Управе о раду у земљи, од 1934-1938 г.”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, Новембар-децембар 1938, бр. 9-10, стр. 74;
43. „Коло Српских Сестара-Стара Пазова”, „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, њихових одбора у земљи и сродних друштава за просту 1939/1940 пословну годину”, Београд 1941, стр. 86, 87, „Вардар XXX календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд 1940;
44. „Словенско вече Соколског друштва Нова Градишка”, „Соколски гласник“, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 7;