Пре девет година (3. марта 2010) умро је Момчилo Момо Капор, писац и сликар, који је, како рече његов велики пријатељ Матија Бећковић, „написао колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија“.Неуморни стваралац је у 74. години изгубио битку са тешком болешћу којој се дуго одупирао не испуштајући перо и кичицу.
Сахрањен је, заслужено, у Алеји заслужних грађана у Београду, као најзначајнији хроничар престонице васколиког српства. Уз искрену тугу генерација поштовалаца његовог лика и дела, и подсећање да је тај даровити и шармантни, пркосни и храбри, Херцеговац био аутор најчитаније прозе у бившој Југославији и сликар чија су дела излагана у галеријама широм земљиног шара.
Од родоначелника „прозе у фармерицама“ стигао је до „прозе у маскирној униформи“, увек бивајући писац бестселера. Његови романи „Фолиранти“, „Провинцијалац“, Уна“, Зелена чоја Монтенегра“, „Хроника изгубљеног града“, „Конте“, „Елдорадо“, „Англос“… и друге књиге достигли су милионске тираже. Капора су читали, и још читају, сви – ђаци и професори, домаћице и глумице, мајстори и научници, војници и генерали… Читан је и у инострснству – његова дела преведена су на двадесетак светских језика.
Читаоцима га је препоручивала занимљивост и актуелност његове прозе, тематски разгранате, луцидне и духовите, коју је красио жив и култивисан језик аутора широке културе, великог животног искуства и несвакидашње моћи запажања. Његов углед зато нису могли да оскрнаве стреле зависти којим су га, повремено, гађали самопроглашени „озбиљни“ и „тешки“ књижевни ствараоци, називајући га „лаким“ и „забавним“ писцем.
Као што ни његово опредељење да у тешком времену рата и бомбардовања буде уз свој народ нису могли да промене они који су за распад Југославије и сва зла овог света оптуживали само Србе. Следећи Црњанског, определио се за Србију, за свој херцеговачки завичај и српски народ у целини „зато што је толико напаћен, што је толико страдао кроз векове“.
„Равнодушан према мрзиоцима и клеветницима, Капор је неуморно, страсно и доследно писао истину о људским судбинама и историјској трагедији српског народа у последњој деценији 20. века“, записао је Добрица Ћосић, и нагласио да „Момо Капор није написао ниједну реченицу националне и верске мржње“.
Битно обележје Капоровог писања и живота била је његова везаност за митску и светосавску Херцеговину, земљу његових предака, ратника и тежака, и најбистрији извор српског језика који је тако заводљиво жуборио у његовим делима. Причају Херцеговци, поносни на свог Момчила, да у њиховом завичају није било места које Момо није походио и описао, ни човека којег није бар једном срео.
Враћање коренима постајало му је учесталије са протоком година и гомилањем засићености дугим базањима по свету. Што је бивао старији, све се више укорењивао у Београду и Херцеговини из које се – како примети Рајко Петров Ного – „као неуморни ловац на приче увек враћао са богатим уловом“.
„Предели херцеговачки“ – записао је Ного – „били су му, како је говорио, грчкији од грчких; наша епска и патријалхална култура, па чак и њени урбани сурогати, људскији и дубљи од много чега што је у свету извикано“.
У једном давном интервјуу, открио ми је да свој дар за причање и приповедање дугује Херцеговини у којој је одувек постојао необичан тип људи, такозваних причала, радо виђених у многим домовима.
„Вероватно сам и ја, пошто су Капори од Билеће, повукао неки конац од тог типа“, рекао је уз јектави херцеговачки смех.
Питао сам га тада и који му је од два уметничка дара који су га учинили славним важнији – за сликање или за писање. Одговорио ми је типично капоровски: „Сликарски. Да сам био паметан, не бих ништа написао у животу, сем потписа на сликама и на чековима. Ја сам академски сликар и наивни писац, јер за писца нисам учио!“. А и ко је? Чехов је био лекар, Толстој гроф, Марсел Пруст рентијер, Хемингвеј ловац и ратник…..!“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
