wikimedia.org
Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову:
Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
Ове речи су биле исписане на стубу мраморном на Косову који је поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим србским ратницима у Косовском боју, 15 година после битке тј. 1404 године. Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167.
Овде је интересантно обратити пажњу на датум „лета 6897“ са мраморне плоче. Рачунање година најдуже је трајало од библијског постанка Света, које је по Светој књизи било 5508. године п.н.е. Срби су чак и после Косова рачунали године од постанка Света. Тако је Стефан Лазаревић, подижући Мраморни стуб на месту погибије свога оца кнеза Лазара 15 година после Косовске битке, на стубу оставио запис да се славна битка са Турцима одиграла „петнаестог дана месеца јуна године 6897.“ Ако од 6897. одузмемо 1389. (година када је био бој на Косову), добијамо 5508. (п.н.е.), што је година настанка Света по Библији.
Славни син славних родитеља цара Лазара и царице Милице, деспот Стефан Лазаревић (1377—1427) личност је чије је име златним словима уписано у историју србског народа. Најбоље од најбољег и најлепше од најлепшег сабира у себи Стефан Високи, како су га, с правом, такође називали: велики државник, вешт у политичким играма, сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа, изузетно и свестрано образован, велики песник, напослетку и веома леп и снажан човек, а сасвим сажето — србски витез у правом смислу те речи.
Након одсудне Битке на Марици, од када је обезглављена због неслоге великаша, почиње бродолом србске државе. Новог вожда Срби ће добити нешто касније у деспоту Стефану Високом кога назваше „вождом новог Израиља“.
Деспот Стефан потиче из благочестиве породице кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић, који су његови родитељи. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро млад).
Лазар Хребељановић је рођен 1329. године у Прилепцу крај Новог Брда. Имао је две сестре: Драгану, која је била удата за владара Горњег Ибра и Звечана, челника Мусу и млађу, удату за хвостанског војводу Алтомана. Лазар је био ставилац на двору цара Душана Силног. Око 1353. године, оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, познатог као Југ Богдан. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Милица је, дакле, потомак Немањића. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија, у монаштву, Давида који је сазидао манастир Давидовицу.
Милица је рођена око 1335. године. Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, она је управљала народом и државом јер су јој синови били још деца. Пошто је учинио избор достојан Небеског Царства, народ му додаје титулу цара, а не кнеза. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ је донео одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова се одлука спровела о шестотој годишњици Косовске битке, 1989.
Чим је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је напустила државне послове и са својом рођаком Јефимијом отишла у манастир Љубостињу, који је сама основала. Ту се замонашила под именом Евгенија. Пред смрт је примила монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. Преминула је 11. новембра 1405. године и сахрањена у истом манастиру. За живота се бавила и књижевношћу („Молитва матере“, „Удовству мојему женик“), а књижевни дар од ње су наследили кћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.
ИЗВОР: ФБ РЕПОРТЕР
