• У култном ресторану „Деветка“ одржана је сједница Извршног и Надзорног одбора Удружења Требињаца „Јован Дучић” из Београда на којој је представљена поштанска марка са ликом Луке Вукаловића и сумирана прва деценија рада. Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић представио досадашњи рад и најавио израду монографије.

Дејан Правица, Мирослав Средановић, Жарко Ј. Ратковић, Чедомир Антић и Раде С. Петровић

Ратковић је рекао да је прије тачно једне деценије, након 16 година тиховања, понајвише захваљујући иницијативи великог прегаоца, хуманитарца и културног посленика покојног  Радомира Шике Бегенишића обновљен рад удружења овог пута под називом „Јован Дучић”.

ЗА ДЕСЕТ ГОДИНА – СЕДАМ АКАДЕМИЈА, СЕДАМ КЊИГА, БРОЈНЕ ИЗЛОЖБЕ И ХУМАНИТАРНЕ АКТИВНОСТИ

У свом обраћању Ратковић је направио кратак преглед великог броја активности које је ово удружење имало претходних десет година, а као најзначајније је истакао седам свечаних академија посвећених Требињцима који су задужили српски род (Јован Дучић, Лука Ћеловић, Лука Вукаловић, Нићифор Дучић, Мићо Љубибратић, Јован Р. Деретић, Ристо и Бета Вукановић).

– Објавили смо и седам књига. Историчар Миладин Милошевић је приредио Дучићеве „Дипломатске списе“, као и његову брошуру „Анексија Босне и Херцеговине – Српско питање“. Затим смо штампали књигу Владимира Ћоровића са додатком „Херцеговачки устанци Луке Вукаловића“. Удружење је издавач монографије о требињској болници „Историја једног времена“ аутора Вукашина Лугоње, као и књиге приповједака Драгана Ковача „Кафа код Платанима“ и књиге о војводи Мићи Љубибратићу коју је приредио Миливоје Мишо Рупић. Књиге су подијељене и великом броју библиотека од Зрењанина, Лазаревца, Барајева, Андрић града, Требиња, Вршца, Херцег Новог, Смедерева, Требиња, Мостара… – рекао је Ратковић.

Он је напоменуо да је Удружење поклонило 500 књига за библиотеку „Стана Арнаут” из Пребиловаца, као и да је у порти тамошњег храма засађено 100 маслина које су Требињци из Београда поклонили најстрадалнијем селу у Европи у Другом свјетском рату.

Ратковић је подсјетио да су Требињци организовали и значајне изложбе као што су „Јован Дучић у дипломатији”, „Архимандрит Нићифор Дучић српски духовник, историчар и устанички вођа”, као и „Остварење српског сна“ посвећене Луки Ћеловићу Требињцу. Удружење се такође постарало и да барељеф са ликом Јована Дучића краси просторије Удружења књижевнике Србије, а реализован је и велики број хуманитарних активности. Посебан сегмент био је рад на популаризацији турситичких потенцијала Требиња.

– Све ово смо ово радили како би Требиње представили као град културе и атрактивне туристичке дестинације. Херцеговина је земља хајдука, јунака, а Требиње град доживљаја и жеље. Дуго радим у туризму и никад нисам срео ниједног човјека који није био одушевљен Требињем. Тај град не чини камен, лоза, маслина, смоква, дуван…него људи који остављају питом траг, а због традиционалног херцеговачког гостољубља, свако ко једном дође увијек му се враћа.

У ПЛАНУ МОНОГРАФИЈА

Подсјећајући на сјајан ефекат давно одржане Херцеговачке академије посвечене Пребиловцима, Ратковић је нагласио да постоји добра сарадња са осталим завичајним херцеговачким удружењима, али да би у будућности та сарадња могла да буде још боља и плоднија.

– Све што се деси, а није записано склоно је брзом забораву. Зато ће наш задатак у овој години бити да публикујемо монографију у којој ће бити представљен наш досадашњи рад – рекао је Ратковић.

Он је додао да је ове године Београд добио улицу Луке Ћеловића, али да ће Удружење настојати да у наредном периоду издејствује да један од београдских булевара понесе име Јована Дучића.

АНТИЋ: Херцеговци су најнесумњивији дио српског народа!

Представљање поштанске марке са ликом херцеговачког војводе Луке Вукаловића започело је бесједом историчара проф др Чедомира Антића који је истакао да би за себе рекао да је по опредјељењу Херцеговац, јер је у питању „најнесумњивији дио српског народа” .

– Лука Вукаловић је вјероватно у политичком и војном смислу био највећи Херцеговац деветнаестог вијека. Херцеговина тог времена могла је лако да постане трећа српска држава. То није постала не због храбрости или недостатка храбрости њених највећих синова, већ зато што судбина није дала. Српски народ се показао као велики, али то није стечено бројношћу или богатством, већ великим дјелима и што је још страшније великим жртвама.

Антић је подсјетио да је српски народ 19. вијека покренуо велике устанке.

– Први српски устанак био је највећи устанак у историји Османског царства које је трајало 700 година и једно вријеме било на три континента. У једном периоду то је било и највеће царство у људском роду. Српски народ је живио уз границе великих царстава, али га ниједно није хтјело. Зато се и данас поставља судбинско питање несвојкствено за остале европске народе – шта ће бити са Србима и Србијом?

Антић је истакао да је Херцеговина матица српског народа и да су српске земље у раном средњем вијеку настале управо у тој области.

– До данас стицајем тешких бизарних околности само источна Херцеговина је остала апсолутно и несумњиво српска. Временом се догодило да силне области између ријеке Дрима и Врбаса, између Биокова и Љеша престану да буду српске, односно да неке од њих буду расрбљене, а над некима се постави то питање да ли су оне српске. Тако, рецимо Црна Гора у којој се чувала свјетлост слободе без прекида, данас проживљава борбу да се покаже да је и српска. А прије свега 70-80 година она је била само и искључиво српска. Кад је ријеч о западној Херцеговини – та несумњиво српска област покатоличена је у 17. и 18. вијеку. У 20. вијеку показала се као бастион антисрпства. То није посљедица ни плод сукоба између католика и православаца, Срба и Хрвата, то је одлука једне свјетске цркве и упркос томе што је Кнежевина Србија, Кнежевина Црна Гора са западним Херцеговцима, посебно са фрањевцима, одржавала одличне односе, везивала их, смишљала разне начине да их повеже, то је све заувијек разбијено и расуто 1941. године да се никада не обнови.

Антић је навео да су Херцеговци населили добар дио Подриња, али и да је исељавање оставило видљив траг.

– Пословица која је говорила да се „Херцеговина никад не расели” није баш тачна. Херцеговина више није имала снаге у 19. вијеку да постане трећа српска држава. Једва је и Црна Гора, која је била у много повољнијим околностима успјевала да се одржи. Међутим, управо генерације Луке Вукаловића рођене у вријеме након Првог и Другог српског устанка биле су оне које су повеле Херцеговце ка великом циљу – уједињењу српских земаља.

Антић сматра да се покушаји оживљавања славенства, па и социјализма не могу посматрати искључиво и оцијенити као неупјешни, већ као покушај предака да се некако изађе из положаја који је био неиздржив, посебно у 19. вијеку.

– Лука Вукаловић се родио 1823. која је била велика година за српски народ. Исте године рођен је још један велики Србин – кнез Михаило. Завјет кнеза Михаила и Луке Вукаловића био је исти, а то је да се српске земље ослободе и уједине. На крају је и њихова судбина била иста. Први је убијен у првом модерном и можда најсудбоноснијем атентату у историји српског народа, а други је завршио можда и горе у самонаметнутом прогонству. За разлику од својих несуђених колега вождова Првог и Другог српског устанка Карађорђа и Милоша Обреновића, који су били трговци, Лука Вукаловић је био пушкар по занату. Живио је дуго времена у Херцег Новом, да би 1852. године у вријеме када долази до сукоба између Кнежевине Црне Горе и Османског царства прешао назад у Зупце и постао капетан.

То је вријеме тешких и судбинских недоумица пред којима су се нашле Кнежевина Србија и Кнежевина Црна Гора. Црна Гора је 1852. године од једне аутономне митрополије која тежи да уђе у српску државу постала кнежевина. Тиме, хтјели или не, постали су конкуренти Кнежевини Србији. 1853. године почео је Кримски рат највећи рат деветнаестог века који је довео у опасност све балканске државе које су биле хришћанске и које су биле независне. У Влашку и Молдавију ушле су прво руске, а потом и аустријске трупе. У Грчку, односно у Атину, Пиреј ушле су јединице морнаричке пјешадије Велике Британије и Француске. Чекала се 1853/54. година да аустријска војска уђе и у Кнежевину Србију. Аустријски амирал Мамула ушао је био и на Цетиње и поставио ултиматум кнезу Данилу који је у то вријеме сањао о освети Косова – рекао је Антић. 

Он је објаснио да су устанци које је покренуо Лука Вукаловић ипак донијели значајне резултате.

-Прије свега за Херцеговину и Херцеговце чуло се широм Европе. Дошли су на политичку мапу. Без такве жртве није било могуће говорити о интернационализацији неког питања. Друго, Црна Гора је успјела, и то је можда једина велика корист за српски народ, током педесетих година 19. вијека да се прошири, и да се добар дио територије у којима је Лука Вукаловић ратовао, присаједини Кнежевини Црној Гори. Велики Граховац, славна побједа црногорске војске плод је тог времена. Међутим, ускоро ће се та рампа затворити. Шездесетих година 19. вијека Кнежевина Црна Гора више неће моћи да помогне Херцеговце у устанку. Србија која је ушла у велике реформе није била у стању да помогне, осим можда материјално. Лука Вукаловић је покушао у то вријеме, прије свега 1862. године да уђе у савез са италијанским револуционарима. Међутим Италија се ујединила, до 1866. године успјела је и Венецију да прикључи, а једино што је обећано од стране Омер-паше Латаса било је да ће војвода Лука Вукаловић остати само на четири врло мале жупе са статусом његовог крајишког команданта жандармерије.

Антић је објаснио да је Вукаловић морао да оде из Херцеговине због прогона Османлија који су у покушавали да Босну и Херцеговину некако привежу за себе уочи велике кризе која ће почети десетак година касније. С друге стране  постојала је и завист новог црногорског кнеза, књаза Николе који није био спреман да на том простору дијели власт.

– Књаз Никола је у то вријеме чак планирао да присаједини Црну Гору Србији у замјену за новац и привилегије које би му дао његов кум кнез Михаило. Лука Вукаловић је под таквим околностима отишао у Русију, тамо ће у околини Одесе и умријети 1873. године. Свега неколико година је дуже живио од свог вршњака кнеза Михаила, подијеливши сличну судбину недовршеног посла са њим.

Антић је истакао да је након свега остао завјет и аманет, па је тако Херцеговина била поприште великих немира, од Кривошијске буне осамдесетих година, па до „Младе Босне“ коју би, ако би гледали поријекло њених чланова, могли назвати „Млада Херцеговина“.

– Коначно је та земља јунака и пјесника постала дио Краљевине СХС и најнесумњивији дио српског народа и српских земаља.  То је остало све до данашњег дана када имамо прилику да на нивоу Србије, Републике Српске и све слободније Црне Горе, обиљежавамо Луку Вукаловића као великана читавог српског народа и прегаоца који је био визионар онога са чим се и ми суочавамо, а суочаваће се и генерације наших потомака. Ја сам Београђанин, али готово читав живот живим поред улице Луке Вукаловића и могу да вам кажем, као што се некад у Црној Гори говорило да „о некоме дјеца пјевају и знају ко је“, тако и у мом крају свако зна ко је Лука Вукаловић.

Трифко Ћоровић
Фотографије: Милан Ратковић – фото Стар