• У Београду је у 109. години преминула Даринка Јандрић (девојачко презиме Кривокапић). Најстарија Српкиња рођена 17. децембра 1910. године у селу Аранђелово, недалеко од Требиња, уједно је била и најстарији члан Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду.

“Велика тетка, велика жена, велика мајка, велика домаћица”, овако је Вукашин Кривокапић причао о својој тетки Даринки Јандрић, према свим расположивим подацима најстаријој Српкињи, која је данас преминула у 109. години живота.

Даринка Јандрић (девојачко презиме Кривокапић) рођена је 17. децембра 1910. године у селу Аранђелово, недалеко од Требиња. Као једно од петоро деце, до краја живота памтила је своје родно место, породично огњиште, ратна превирања и страдања.

Са само четири године, у Првом светском рату, Даринка је са породицом избегла у Пећ, а потом и у Никшић. За живота је прилично живописно описивала трагедију која их је снашла, када су им запалили кући и прогнали их.

Ипак, родитељи су желели да деца буду образована, те је Даринка основну школу завршила у Ластви, а касније, када је рат почео, на захтев комшије, познатог народног хероја Владе Шегрта, завршила је и школу за болничарку. Тако се као млада девојка, Даринка обрела у устанку који су подигли Владо Шегрт и Сава Ковачевић.

Од првог дана била је у рату, због чега је касније добила и споменицу као првоборац. Када се присећала рата, о Сави Ковачевићу и Влади Шегрту, Даринка је говорила “Били су добри борци и јунаци”.

Даринка Јандрић рођена Кривокапић била је старији водник I класе, носилац партизанске споменице од 1941. године ордена за храброст и друга. Била је као болничарка учесник у биткама на Неретви и Сутјесци

Премда је из Аранђелова кренула са Десетом херцеговачком бригадом, током ратног периода, она је прошла и Сутјеску и Неретву, прелазила је из бригаде у бригаду, те се нашла у Батаљонској, Трећој и Петој пролетерској бригади, а напослетку и у дивизији Данила Комненовића, чиме је њен ратни пут окончан.

Гостујући на Херцег.тв, Даринка је 2017. године говорила да се рата није плашила, те да се водила паролом: “Ако погинем, погинем!”. Истицала је да је било битно што никога није издала, чак ни када је била заробљена од стране четника.

Поносна болничарка била је пензионисана са чином старог водника, но ипак, ни то није било довољно да добије стан од државе, а у последњим годинама живела је у стану свог зета Небојше у Београду, којег је описивала као великог човека који јој је спасао живот.

Насмејана старица, иако обневидела у позним годинама, сваку прилику је користила да се захвали својој деци – сину Рајку и ћерки Вукосави, који су је до последњег дана пазили и чували, чак и када је пребачена у Дом за старе у Земуну.

Након рата, Даринка је упознала љубав свог живота, капетана прве класе Душана Јандрића из Кнежице, надомак Бањалуке. Поред двоје деце које су Душан и Даринка добили, она је подигла и његову децу из ранијих бракова, јер су им мајке страдале од усташке руке. Даринка, али и њена фамилија никада нису заборавили ни страдале у усташком пиру из 1941. када је читава породица Јандрић дивљачки убијена, а кућа с 12 настрадалих спаљена.

Према доступним документима, звање најстарије Српкиње сада је преузела бака Надежда Петровић са Врачара, витална 107-годишњакиња (рођена 1. јануара 1912.) позната по томе што је до скора возила собни бицикл, а и даље чита новине на таблету, са потомцима ћаска преко Вајбера и не крије да ужива у слаткишима.

Својеврсни рекорд држи Јелисавета Вељковић Ценка са Сењака, која је у октобру 2016. преминула у 112. години.

Блиц.рс