Пише: Мишо Вујовић

У Морињу је откривена спомен плоча на згради у којој су боравили хрватски бојовници. У том затвору нико није убијен, нико тешко повређен, а за један (не)доказани шамар заробљеном хрватском борцу, Которанин Иво Мензалин добио је од државе Црне Горе четири ипо године строгог затвора. Нечувено. Срамно прање одговорности главних виновника рата за мир и ратних јастребова са чијим благословом су мобилисани резервисти на Дубровачком ратишту. Ратове воде политичари док су официри и војска извршиоци њихових циљева.

Апсурдно је пресуду Иву Мензалину са било чиме поредити као и текст на спомен плочи и небулозе о великосрпској агресији. Уместо анализе срамног говора двојице министара СДП-а који су деценију ипо владали са ратним јастребовима ДПС-а, осврнућу се, кроз судбину Никшићанина Луке Аџића и осталих на један од најбруталнијих логора за Србе у луци Лора у Сплиту.

Мученик Лука

Гледао ме дуго својим крупним, хладним зеленим очима. У том погледу човека на прагу тридесете, живот је утихнуо , готово замро. У дубини његових зеница осликавала се тама, као морско дно у коме нема живих бића.

То није био онај стари Лука весео и раздраган, широк ко Дурмитор, јак, храбар, неустрашив, пун енергије и духа. Преко пута мене седео је отупели човек, умртвљених чула, потпуно свестан цурења свог животног пешчаника. Ни једног тренутка није показао немир, страх још мање. Једноставно из њега је избијала мраморна студен.

Свако питање од оног конвенционалног :

“Како си?”, изгледало ми је апсурдно и бесмислено. Везале су нас године детињства, младости, породично пријатељство, определења, порекло.

Били смо толико блиски да сам предосетио Лукину смрт.

Oсећао немир у желуцу и грудима. Отишао сам раније кући где ме већ чекала вест, да је мој добри Лука отпутовао. Само седам месеци од размене. Убише га живог, помислио сам док сам се спремао да кренем за Никшић.

Наш сусрет након његовог боравка у сплитској Лори и данас симболу зла, патње и страдања, био је дирљив. Крајњим напором успевао сам да емоције одржим на површини, што наравно не успевам док пишем ове редове о пријатељу и свим његовим сапатницима, међу којима су зверски уморени људи мог детињства, пријатељи и познаници- Никшићани, Ратко Малиша Симовић, Душан Дука Баровић, Ранко Вујовић, Лука Газивода. Иста судбина задесила је и Милоша Перуновића, Неђељкa Јанковићa Драгомана Докнића, Павла Поповића, Боривоја Зиројевића, Миљана Шушића, Драгана Јаковљевића, Радомира Вулића, Радивоја Петковића. Од те никшићко-шавничке групе, Лору је једино преживео Лука. Нажалост на кратко.

Лука Аџић (фото: ИН4С)

Он је на тренутак утрчао у слободу свестан да ће тортура коју је прегрмео убрзо узети свој данак. Знао је да носи смрт у себи. Очито да му је било сасвим све једно када ће она стићи. Човек, поносан, отмен и достојанствен убијен је Лори. Остала је љуштура. Читајући изјаве његових сапатника тек након толико година постало ми је јасно зашто тог септембарског преподнева деведесет друге Лука личио на сенку некада снажног и поносног човека. У Лори је остао онај усправни и непокорни Лука Миланов и Станин. Прећутао је да су му стражари обријали браду и натерали га да је целу поједе. Није помињао понижења својих другова. Осећао сам да се ломи, да на тренутак жели да нешто каже, да би намах заћутао. Катунски понос га је ломио. Рођен у Никшићу дичио се улицом Новака Рамова у којој је живео и својим пореклом из Марковине, одакле је био Новак Рамов, непревазиђени црногорски јунак. Син знаменитог оца Рама и чувених стричева попа Луке и попа Мила Јововића.

“Да сипам по једну, Радомирову из Марковине”, понудио сам узимајући флашу из бифеа.

“ Нисам попио ништа скоро четири месеца. Не осећам ни потребу, али сипај брате. Ја тако и тако немам више шта да изгубим. Ако нијеси видео ходајући леш сад га видиш”, говорио је из дубине стомака, као из гробнице, хладно и једнолично. Те црне мисли стапале су се са његовим подочњацима, модро- тамним.

Покушао сам да га мало раздрмам, подсећајући на дружење у Кокиној кафани.

“Конобар! Донеси четири. Не! Осам. Дванаест пива, јебем ти сваку нову годину при овој кад се браћа окупе”, раздрагано је наручивао пиће Лука.

“Знаш брате, наставио је беживотним тоном, немој да очекујеш да теби нешто више кажем, него што сам рекао осталим новинарима. То је четрдесет посто онога што смо преживели. Тек сада ми је јасно зашто голооточани никада нису говорили о Голом отоку. Не из страха од неких репресија, већ из понижења. Тешко је кроз причу поново преживљавати такво убијање људског достојанства. То нису људи, то су звери каквих нема у природи. Вукови кад су најгладнији немају толику дозу крволочности као усташе. То је неописиво, какве све гадости из људског ума могу да се роде. То је зло које се носи у генима. Сачувај ме Боже, куге и Хрвата, није случајно остало записано на катедрали у Магдембургу”, стресао се отпивши гутљај домаће лозе, гледајући ме тупо као да смо се тек упознали.

“Ја сам чим су ме опколили извадио из бомбе осигурач спреман да је ставим у недра. Вукла ме је нека невидљива сила. На ум ми је дошао ђед Лука, погинуо на Скадру у Балканском рату, ког никада нисам упознао, али сам често слушао оца како говори – Да ми је наћи његове кости као да бих га дигао из мртвих .-

Смрти се нисам уплашио, али то сазнање, да ми никада неће наћи посмртне остатке, како кажу неће се знати гроба ни мрамора, натерало ме да вратим осигурач у бомбу и да се предам. Мада сам се небројено пута горко кајао током боравка у Лори. Претходно је пар сабораца приликом покушаја повлачења, погинуло у мојој непосредној близини. Остао сам сам опкољен од двадесетак усташа”.

Излазећи из заклона са подигнутим рукама Луку засипа артиљерија ЈНА са коте 15.

“Ја сам лежао на једној каменој плочи, без могућности да се померима а камоли да нађем добар заклон. Усташе су се посакривале по околним шкрипопвима. Око мене су падале наше гранате, засипало ме врело камење које су оне дробиле. У једном тренутку покушао сам да се померим, али је један од усташа дрекнуо из оближњег заклона:

– Само се помакни, изрешетаћемо ти ту четничку главу.-

Када је утихнула артиљеријска паљба, усташе су ме везале, ударајући ме рукама, ногама, кундацима, бацајући ме на земљу и газећи чизмама. Вођа групе је радио везом позвао заповедника да му ухвати муштулук. Таква радост и подврискивање није својствена ни канибалима у Африци. – Водимо ти једног “Чедомира” – уз грохотан смех је токи вокијем говорио грлати црномањасти усташа, с’ огромним стомаком преко опасача.

-Колико му је година. Допирао је промукли глас из мотороле.

– Двадесет осам, – одговорио је задригли, ударајући ме кундаком у бубреге.У том тренутку се са друге стране зачуло кркљање које прераста у хистерични смех, налик на дивље урликање:

– Такве обожавам, млад је и јак. Моћи ће дуго да издржи, доводите га ’амо што прије-, гласило је громогласно наређење заповедника Баришића, како сам касније сазнао да се зове.

– Добро ми дошао Чедо -, дочекао ме је заповедник Баришић, прождирући ме замућеним крваво пијаним очима.

– Зло ти у дом Чедо, данас и задовијек. Ево судње уре! Што се ко човек не уби мало прије но дозволи да те ова исфрустрирана гамад усташка кољу, понижавају и мрцваре. Што ону несрећну бомбу не баци под собом, кукавче? Макар ко човек да погинеш. Овако нека ти је Бог упомоћ да што прије душу испуштиш, – помислио сам на тренутак, али већ у следећем моменту запљуштали су ударци са сваке стране. Као брдо да се срушило на мене. Следеће чега се сећам је буђење кантом хладне воде.

Обесили су ме за ноге на ченгеле као ошурену свињу пред касапљењем.

Маса је већ навијала. Читаво село је изашло да ме дочека. Ко Тита. Био сам очито вансеријски улов. Понашали су се као да су ухватили међеда у шуми.

Неке жене, убрађене у шарене мараме гракћу крештавим гласовима:

– Кољи четника ! Вади му очи, дери кожу, кидај уши

Жена ЗВЕР аутор антиратног штива „црни капут“

“У градацији морбидности жене превазилазе мушкарце. Оне су још суровије. У Лори су предњачила Тања Дујић, супруга Томислава Дујића управника и главног џелата. Тања је долазила често, униформисана и обувена у дубоке чизме. Прикопчавала нам је струју на ушима, тукла нас рукама и ногама. Изводила вани, бацала хлеб као кучићима. Терала да лајемо, тукла по гениталијама. Затварала након пребијања у кућицу за псе.

– Оћеш да нешто јебеш Чедо, дрекнула би. Затим нас терала да раширимо ноге, ударајући нас по гениталијама, голе док се не освестимо-, сведочио је Вукан Ковач из Требиња.

Омиљена “игра” њеног мужа Томислава звала се тражење четника. Извео је Трипка скинуо га голог, навукао пластичну рукавицу до лаката и завлачио руку у анус, цепајући му унутрашње органе, уз заразно церекање да тражи у његовој утроби четнике Шешеља и Милошевића”, згражавајући се наводи Лука. Браћу Бојовиће су терали да орално задовољавају један другог.

Литерарно препакивање истине

Ноћ, влажна јефтичава, јесења. Мачке се туку по дворишту. Копам по интернету. Тражим жену монструма из Лоре. Ко је Тања Дуић, сада Белобрајдић. Налазим њен ФБ профил. Тања Домазет Белобрајдић, списатељица из Вуковара, НВО активиста, борац против скидања табли са двојезичним натписима. Фан Ђорђа Балашевића. Фина дама, аутор новог романа “Жена мога мужа”.

Фото: Снимак екрана ИН4С

Налазим исповест сина и супруге пилота Мићића, кога је такође злостављала ова монструм жена. Присећам се пилотових речи:

“Кад си писао о Луки требао си мене да питаш. Ја данас не бих био жив да Лука није преузео део моје тортуре, рекао ми је овај одважни човек, након Лукине сахране.

“Терају нас да на рукама и ногама као псе да трчимо и лајемо по кругу. Ја посустајем падам, чувари притрчавају туку. Лука легне поред мене и каже им пркосно: – Пустите га видите ли да му је нестало горива-, они се пребацују на њега, одводе га на мучење, увече довлаче унакаженог. Питам зашто их је провоцирао.

– Ја сам млађи и у кондицији, а пилоти нам требају више од пешадије, с болном гримасом налик на осмех једва би изговорио Лука”.

Мучитељка из Лоре се после рата развела и вратила у Вуковар где је објавила роман “Црни капут”, на чијој насловној страни је пар црних чизама. Вероватно истих оних које је носила као припадник 72 бојне Војне полиције и које су добро упамтили многи затвореници у Лори. Радња романа је смештена, где би друго већ у амбијент који ауторка изврсно познаје и где се сналази као риба у води. Уместо ње џелат је Србин Саво жртва Хрват Анте, наводни заточеник четника. Налазим на фејсбуку објаву неуморног Јована Маркуша са текстом Бориса Дежуловића некадашњег уредника Ферал трибјуна, једног од ретких хрватских новинара који се бавио злочином у Лори.

“ У шокантном обрату, незабиљеженом у сувременој хрватској антиратној књижевности, вуковарска списатељица Тања Белобрајдић, ауторица награђеног романа о страдањима Вуковараца у Домовинском рату, и госпођа Дуић, припадница 72. бојне Војне полиције која је мучила затворенике у Лори – иста су особа“, наводи Дежуловић, упоређујући одломак из књиге са изјавом једног од преживелих сведока из Досијеа „Лора“.

„Саво је стајао испред мене раскречених ногу. ‘Ево мени мога усташе!’, показивао је осталима прстом на мене. ‘Де си Анте, јебем те у име усрано!’, распалио ме шаком по глави први који је дотрчао. Затетурао сам и пао на кољена. Нечија нога се подигла да ме удари у лице, но није добро одмјерио па ми је захватио петом ухо. Извалио сам се на леђа и спустио руке да заштитим препоне и стомак. Саво је стао испред мене. ‘Шта је, маца попапала језик? Ајде да видимо, де је та језичина? Сад ћемо да је штуцујемо мало!’, говорио је и имагинарним шкарама које је направио од три прста показивао како ће ми одсјећи језик. Видио је мој избезумљени поглед, па је сликовито неколико пута стиснуо шаку у замишљеном ритму мог шупка. ‘Шта је бре, шупак ради, а?!’ Права је истина била да уопће није радио. Смрзнуо се од страха.“

„Струјом су највише мучили затворенике Анђелко и његов друг с којим је стално био, а нарочито је то волио чинити заповједник, Томислав Дуић. У тој врсти мучења посебно је уживала његова жена, која је долазила у униформи хрватске војне полиције. Једном приликом ме је извела у круг, бацила мрву круха и тражила да лицем рујем по бетону и тражим то зрно. То је трајало око сат и по, док ту мрву нисам нашао, а она ме непрекидно ударала палицом по ребрима и другим дијеловима тијела. Поред тога, уобичавала је затвореницима нудити секс, након чега би нас натјерала да раширимо ноге, па снажно ударала по полним органима.“

За разлику од Анте, Србин којега војничким чизмама млати становита госпођа Дуић, припадница 72. бојне Војне полиције заиста постоји: то је свједок 259/94-6, чији је исказ дио обимног судског списа у већ фамозном случају Лора.

Стварни лик је – ауторица, вуковарска списатељица Тања Белобрајдић, ауторица награђеног романа о страдањима Вуковараца у Домовинском рату, и госпођа Дуић, припадница 72. бојне Војне полиције која је мучила затворенике у Лори – иста су особа,“ категоричан Бартуловић, али до данас хрватско правосуђе није процесуирало Тању Белобрајдић, напротив њен други роман „Жена мога мужа“, о перверзијама брачног троугла, не треба сумњати да је и он део ауторкине аутобиографије, доживљава велику медијску подршку.

Тања Белобрајдић је чак тужила неке хрватске медије због душевног бола који јој је нанет изношњем детаља о њеном ангажману у Лори.

Рукавице Анте Гудића

“Али они ме толико и не брину, задојени су мржњом, а ми мазохизмом. Када би сада неко довео било ког од тих мучитеља, ја бих га пустио. То што су они радили то здрав човек није у стању да им врати. За такве не постоји казна осим Божје”, без емоција је говорио као да препричава неки баналан догађај. Суровошћу се истицао Анте Гудић. Он би док змо у шетњи једну рукавицу оставио на зид и затим нас питао ко му је украо рукавицу. Рукавица је била увертира у ново батинање и тортуру. Анђелко Ботић је такође био један од најокорелијих џелата.

Грч на његовом лицу појављује се када је поменуо “наше усташе”.

“ Нисам те разумео, појасни”, инсистирао сам.

“Било је наших плаћеника, са ових простора у усташким редовима”.

“ Ко су? Знаш ли имена?”, питао сам уверен да ће гнев из њега избацити сав кошмар и трауме које је носио.

“ Неке знам. Из честитих су породица. Треба ли њихове најближе да разапнем. Да им ставим жуту траку око руке? Зар су криви родитељи што им се поткрао неки ген мутант? Што су родили несоја!? Многе велике породице су се изродиле. Свако има своје изроде.

Жена са Купреса сведок 333/94-21 говорећи о соственом злостављању и приморавању да присуствује мучењу мужа, сведочи о тортури над четворицом Никшићана 13. априла 1992. године :

„Тако су их претукли да је један од њих сутрадан умро. Следећег дана су нам везали очи и убацили нас у један комби у ком се већ налазио мртвачки сандук без поклопца. Опипала сам унутрашњост сандука и осетила да се у њему налази још увек топло тело тог несрећног Црногорца“.

Ову причу потврђује и сведок 333/95-21 такође са Купреса која наводи да је од батина подлегао Лука Газивода а касније и Дука Баровић коме су претходно одсекли уши.

Сведок 164/95-2 потврђујући наводе о зверском мучењу заробљених Црногораца изјављује да су Луку Аџића натерали да поједе сопствену браду коју су претходно обријали.

Сведок 445/94-33 сведочи : „Добро се сећам једне прилике када смо шетали по кругу, мада смо увек морали да гледамо у земљу, успео сам да спазим тројицу Црногораца од којих је једноме, пред мојим очима, војник одсекао уво, а другом ископао око. Они су били потпуно деформисани, крвави и никакви, чуо сам касније да је те вечери један од тројице подлегао“.

Сведок 259/94-6:

„Једно вече управник Лоре Томо Дујућ, који је имао пик на мене, извео ме је из ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца обучених у униформе ЈНА. По говору сам схватио да су Црногорци. Ови људи су били поломљени и измрцварени, што је на мене оставило тежак утисак да тај призор никада нећу заборавити. Колико се сећам некима су биле одсечене уши. Лежали су по поду, неки су се наслонили на зид у полулежећем положају. Један од мучитеља је забио нож и одсекао језик једном од тих несрећника. Затим су кренули да кољу. Поређали су три ножа и тражили су од једног да изабере нож којим ће бити заклан. Овај заробљеник коме су већ муке биле дојадиле енергично је показао на један од ножева, што је додатно разбеснило џелата. Више је личио на звер него на човека. Муњевитом брзином је пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа. Беживотно тело се преврнуло а глава остала у ваздуху. Док је усташа држао главу очи закланог су биле отворене, а такође и уста. Она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора и зликовци су се уплашили. Када је после извесног времена онај који је држао главу дошао себи, из све снаге је главу треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери.

Ово је само део тортуре и злочина новог и прећутаног Јасеновца званог Лора.

Мишо Вујовић /ИН4С