• Сви знамо за побијене у њујоршким ”кулама близнакињама”, за страдалнике модерних џихадиста у Паризу, за мртве у Вијатнаму и Камбоџи, за Улофа Палмеа и Зорана Ђинђића, браћу Битићи, Славка Ћурувију и Милана Пантића, па чак и за неразрешено убиство певачице Јелене Марјановић…, али, у исто време – да ли смо уопште чули за Гаравице код Бихаћа, језиво место где је од крволочних хрватских и муслиманских усташа страдало преко 12.000 невиних српских цивила (британски извори наводе за неколико хиљада већи број жртава).

С тим што је међу тим српским страдалницима било и много дечице, несвесне због какве би то ”кривице” они требало да буду преклана, а и зашто се не сме обележавати спомен на њихово страдање, толико година касније.

То што не знате (бар огромна већина од вас) за страхоте Засавица, иако су и они и ви који ово читате били и јесте (углавном) Срби, заслужна је одвратна, издајничка и изродска југословенштина која нам је, ради одржања титоистичког, идеолошког ”братства и јединства” по сваку цену (па и по цену истине) наредила да заборавимо на сва та имена, лица, јауке, тек започете и недовршене судбине, на неуслишене молбе уплашених српских малишана пред окрвављеним камама наших хрватских и муслиманских ”братственика” и ”јединственика”.

И ми смо послушали Титово наређење (подржано бруталним терором и допуштењем читавог ”слободног света” на Западу, или смо рођени сувише касно да бисмо то место (и друга попришта великих злочина над Србима) умели да препознамо и заувек запамтимо.

И док читав свет пролива крокодилске сузе над једним другим стратиштем у Босни (где, чисто да напоменем, није страдало ниједно дете, нити су убијане жене и цивили) за које су оптужени Срби, и то глобалним медијским мегафоном (који одјекује планетом) – на овом месту, не тако далеко од Сребренице, нема ни наших ни страних телевизијских камера, новинара, ни посета значајних државника или тронутих јавних личности.
Ништа од тога.

Нема чак ни могућности групне посете и обележавања много већег броја погинулих (чак и ако се узму сасвим произвољне бројке из сребреничког случаја) – и, још уз то, са великим бројем деце, жена и немоћних стараца, без иједног јединог прупадника ма каквих оружаних снага!
О овом стравичном злочину се и не говори, нити се ма где наводи, сем у специјализованим књигама и сајтовима о геноциду извршеном над Србима и кроз болна сећања чланова породица тада побијених.

Више знамо о погинулим у Термопилском кланцу или бици на Маратону (од пре више од две хиљаде година), него о нашим Србима, Српкињама и Српчади исеченим ножевима, секирама и бајонетима наше ”браће по југословенству”, а у сред некадашње СФРЈ.
Као да смо полудели и временом изгубили сваки осећај за емпатију и заиста одговоран однос према истини о нашим стредањима!

Замислите само тих 12.000 (или 15.000, како год) ЉУДИ НА ГОМИЛИ, ПРЕКРИВЕНОЈ КРВЉУ, ЦРЕВИМА И ГРКЉАНИМА ОВИХ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА који још увек чекају да их се ми сетимо и уозбиљимо се, и ми обични и они много одговорнији сународници са државним, политичким и другим фунцијама.

Да нема наше Цркве, ретко ко би молитвено обележавао ово и сва друга места (јаме, логоре смрти, најразличитија попришта покоља, све те плитке гробове без крстова и имена…) на којима су Срби садистички, сладострасно убијани, даноноћно, читав Други светски рат (посебно на територији Павелићеве Независне државе Хрватске – бивше Бановине Хрватске и будуће Туђманове Републике Хрватске).

Упитајмо се, да ли морамо да будемо толико недостојни своје историје?
И да ли нам се душе ”опасности плаше”, још увек (као и после оба заседања АВНОЈ-а, па све до Титове смрти)?

ДРАГОСЛАВ БОКАН / ФБ