• У „дугом кретању између клања и орања”, распет између царстава и цивилизација, као самосвјесна, засебна и конкретна цјелина, српски народ је пролазио кроз искушења различитих врста.

Како су српски колективи стољећима живјели у дугој и тамној сјенци туђинске власти тако су доспијевали и у различите граничне ситуације властите егзистенције, премда судбински повезани, трагедијом и крвљу, у различитим крајевима наших географија — различито: рецимо, током Другог свјетског рата, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Срби су поглавито били изложени усташком терору, у Србији њемачком, мађарском, бугарском и албанском, а у Црној Гори — италијанском, албанском, муслиманском и, само дијелом, усташком.

Како су искуства страдања Срба у различитим крајевима била различита, тако су биле различите и њихове зебње у погледу националног опстанка. Међутим, њихове наде, њихове основне националне тежње, које су носили скупа са теретом мучне свакодневице, биле су истовјетне. У свим српским крајевима, Срби су штитили своје колективно име, одржавали мит о прошлости, чували заједничко историјско сјећање, учествовали у одбрани и развоју, такође заједничке, српске културе, имали осјећај солидарности према другим Србима и напокон, настојали, ма гдје били, да одрже везу са својом Отаџбином.

Тако су црногорски Срби, посебице у романтичарском 19. стољећу, одржавајући свијест о Косову као моралној географији српског народа и духовном средишту своје отаџбине, претрајавали на предању да је Црна Гора косовски збјег („Што на вјеру праву не похули, то се збјежа у ове планине…”), а значај црногорских ратова (од Круса и Мартинића, до Вучјег дола), у значајној мјери, ширили су и Срби изван Црне Горе, афирмишући, неријетко, Црногорце као српског Давида који се сам и голорук подизао против отоманског Голијата.

Тако је Граховац, у српској штампи, упоређен са Маратоном, а Црногорци названи „младим Шпартанцима” („Војин”, 1865. године) означени су још и као „остатак србске царевине, та арнер-гарда косовска” која „никад неће подписати смртно писмо србског царства” („Застава”, број 12, 20. март, 1866. године). Неријетко претјерана глорификација црногорског српства јављала се и као насушна ратна мотивација Кнежевини Србији у покретању ослободилачких ратова, што видимо и овдје: „Камо да је и у Србији црногорскога духа. Браћу у Босни и Херцеговини дивља Туркадија притиснула, а Србија?” („Застава”, 30. јули, 1866. године).

Овакве снажне епифаније и признања црногорском српству срећемо и у видовданској бесједи Мише Димитријевића 1867. у којој опомиње на вријеме када су „удови тела србског обамрли били, и само му је још једино срце живо било, које од Косова па до данашњег дана још није престало куцати, а то србско срце то је јуначко гњездо соколово – Црна Гора!” гдје, потом, додаје „и ако је Србин свугде Србин, опет сви признати морамо, да је свест србска у Црној Гори најбоље сачувана.” Затим Димитријевић, чувени новосадски Србин, новинар и политичар, означивши Црногорце као узорни примјер српског слободарства, закључује: „Време би једанпут било, да и ми прихватимо ону мисао, за коју се Црногорци боре, а то је мисао слободе и јединства народа србског.” („Застава”, 30. јун, 1867. године); Оновремени Црногорци јесу, дакле, на неки начин, доживљавани као носиоци српске интегралистичке свијести и примјер борбе за национално ослобођење и уједињење српскога народа.

Наравно, осим новина и часописа, мит о нарочитом црногорском српству афирмисала је епска поезија, а ликови из „Горског вијенца” (попут Вука Мандушића) или из народне пјесме (попут Никца од Ровина) напросто су срастали са јуначким насљеђем Марка Краљевића, Милоша Обилића, Стојана Јанковића и Старине Новака као њихови природни насљедници. Када се све то узме у обзир, лако је закључити да је романтизам 19. вијека заслужан за митотворење политичке конструкције тзв. црногорског примата у српству, што је, нарочито посвећено и политички мудро, посебно у доцнијим династичким сукобима, користио црногорски књаз Никола I Петровић Његош, јасно увиђајући чињеницу да његово Цетиње није у стању и не може да игра било какву надмоћну политичку, а још мање културну, утакмицу са Београдом. Касније, у стихијама Великог рата, кад је Црна Гора падала под аустроугарску власт, појавио се посљедњи велики бљесак црногорског српства, оличен у Мојковачкој бици, након које су услиједили капитулација, окупација, распуштање војске, шпањолска грозница, заробљеништво и глад.

Ослобођењем Црне Горе и њеним уједињењем са Србијом у заједничку југословенску државу, остварена је централна функција њеног постојања и означен почетак доба у коме су Црна Гора и српски народ у њој, излазећи из једног стољетног ванредног стања, обиљеженог ратовима и припремама за нове ратове, коначно могли да ступе у редовне токове јединственог српског духовног, културног, просвјетног и, напокон, националног живота. Почетком Другог свјетског рата, значајно сиромашни и окупирани црногорски Срби, вјечито загледани у стару српску заштитницу Русију, са надом која замагљује хоризонте разликовања између царизма и стаљинизма, поново затечени у земљи коју је напустио краљ, а окупирао непријатељ, и подијељени у два покрета, ушли су у крвави грађански рат. Међутим, ригидно историјско искуство црногорских Срба јесте револуција која тече коритом тоталитарног конструисања новог национа, на који начин се одвијала специфична узурпација црногорства.

Паја Јовановић, Борба петлова, 1920-1926, Народни музеј у Београду

Црногорац више нe бива само Србин који је сам себе, у црногоричним шумама, ослободио од турске власти, него и припадник једног новог, револуционарног народа, који се ослобадио од „великосрпске хегемоније.” Његово колективно име више није српско него црногорско, односе између елемената његове српске културе утврђује АГИТПРОП, партијска догматика сузбија права на нежељена и „регресивна” историјска сјећања, док пропаганда настоји да наметне искуство револуције као највеће и најпрогресивније заједничко историјско искуство српског народа у Југославији.

Идеју српског националног јединства замјењује идеја партијског јединства. Принцип једнакости народа у Југославији омогућава да једно лице, национално одређено као Црногорац, у односу на једног Србина, има шеснаестоструко веће могућности да постане, рецимо, генерал или амбасадор, односно да напредује у југословенској служби. Усљед такве, и сличних гарантованих привилегија, многи Црногорци су осјећали да су, под тоталитарним режимом, стекли признање као „најбољи Срби” али ипак „нешто другачији” од осталих непривилегованих Срба.

Nomen est omen.

Крах социјалистичке Југославије и пројекат „коначне еманципације” црногорства од српства током деведесетих — који траје до дана данашњег — довели су значајан дио црногорских Срба у процес високог самоосвјешћивања. Ипак, изражена регионална свијест, као и одређени рецидиви племенског поноса који је изван племенског друштва губио функцију, значај и смисао, били су и остали симптоми културне недовршености многог црногорског човјека, те једне, у многим случајевима, (само)наметнуте изолованости и умишљене самодовољности. Откуд се јављају исијавања комплекса више вриједности црногорског „надсрбина” и његова фанатична, а неријетко инфантилна, grandomania montenegrina, више иритантна него симпатична, више самољубива него родољубивa и више умишљена него утемељена на историјским чињеницама и реалном социокултурном па и политичком стању.

Није неоправдано тврдити да црногорско „надсрпство” носи дјечје лице инфантилног фанатизма који може имати фаталан исход у личној и колективној трагикомици. Црногорски „надсрбин”, у највећој мјери, настаје из потребе да се по хитном поступку поново ступи у контакт са прецима и надокнади тешко надокнадиви губитак осјећаја јединства са Србима „свима и свуда”, узрокован развојем различитих антисрпских процеса у Црној Гори.

Пошто „јунаци нашег доба” немају прилику – а можда ни вољу — да понове дјела својих предака чином личног херојства, фанатични изливи њиховог надсрпства манифестују се у неумјереној глорификацији предака и црногорског српства, која нема краја ни почетка, нити нарочитог утемељења у компаративним приликама са осталим српским крајевима. Она сама по себи не би била лоша, нарочито у секулуму атомизираног друштва, да није израз једне гордости, једне неодговорности пред националним задатком и да, неријетко, величање својих, црногорских, предака није само увод за ниподаштавање туђих, нецрногорских, који су такође „своји”, јер су српски.

Такође, „надсрпство” неких црногорских Срба дјелује као одбрамбени механизам: њиме се настоји прекрити неславни дио црногорске историје, нарочито потоњих тридесет година и успоставити национални симулакрум у коме су црногорски Срби поново најбољи Срби.

Дакле, црногорски „надсрбин” очекује нешто што би, поред свих недаћа у којима се налази, морао држати на крају памети: свесрпско признање његовог ексклузивног, надсрпског статуса. Такав став показује личну незрелост, националну неодговорност и културну недовршеност, раскрива трибалистичку гордост, замагљује насушне националне хоризонте, узурпира разумијевање националних приоритета, угрожава основне претпоставке за разуман дијалог и напосљетку води у друштвену изопштеност. Међутим, будући да су црногорске установе и институције, као и различити политичко-идеолошки центри моћи, толико година систематски разарале српски језик, културу и традицију у Црној Гори, црногорски „надсрбин” заслужује извјесно разумијевање: сва врата ове државе за њега су била затворена и закатанчена, изузев полицијских, судских и затворских, која су га, кроз године срамне дискриминације и непрестаног друштвеног апартхејда, једино чекала одшкринута.

Јасно уочљиви недостатак довољно развијене свијести о српском културном јединству може се назвати једним од централних проблема нашег народа.

Заједничка, јединствена култура нам омогућава да разумијемо „ко смо ми”, пред другима и пред сопственим одразом; напајање српском културом открива „аутентично лично ја”, а нашу егзистенцију чини аутентичном. То се, наравно, не остварује егзалтираним позивањем на славу старих црногорских јунака. Старо и јуначко умирање за слободу било је императив историјског тренутка, у коме се витешким фатализмом страдало за узвишени идеал. У савремености, нама је испостављен налог да живимо за слободу, ако већ не морамо, попут наших предака, за њу и да гинемо. Да бисмо живјели за слободу, неопходно је да опстајемо у својој националној култури, јер развој свијести о националном јединству није могућ без развоја свијести о културном јединству нашег народа. Стога је неопходно ослободити црногорско српство разних штетних стереотипа о нецрногорским Србима, да би се остатак српства могао ослободити зебње да ћи било ко у Црној Гори, уколико не добије верификацију инфантилног каприца моралне, јуначке и духовне изузетности, попут оног Црногорца који је три пута бјежао к Турцима зато што није добио повлашћенији статус, слиједити адолесцентски принцип: „Ако ми не признате да сам најбољи, уопште нећу бити Србин.” При чему онтолошки не разумије да, уколико на тај начин доживљава националну мисију — и не треба да буде.

Да бисмо уклонили неоправдано неповјерење које гуши национални напредак, неопходно је да одбацимо садржаје насилно уметнуте у нашу свијест који нијесу у духу црногорског српства. Сваки пут кад црногорски Србин, на помен Срба из одређених српских крајева, гордо изусти неку непристојну увреду треба да помисли шта би му рекли његови преци који су сузних очију посматрали страдање своје браће у неослобођеној земљи. Тек тада, са тако развијеном свијешћу, носећи високу националну одговорност, заиста ћемо моћи да поштујемо и његујемо српску културу као цјелину, држећи на уму ријечи Стојана Новаковића из његовог текста „Уједињујмо се културом!” објављеног у дубровачком „Срђу” 1908. године: „Шта може и шта смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовном уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима? Културно Српство може постати кад ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране!

Уједињујмо, ујединимо срца наша!”

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ
Ми знамо ко смо, фебруар, 2022.