• У јужној Херцеговини, одмах надомак Чапљине, кад се крене према мору, стоји и данас једно мало, свасвим обично и путнику намернику потпуно неважно и неприметно село- Клепци. Кажем да је село ту и данас јер је оно уништавано и само 1941. паљено више пута, затим опет 1992. године, у последњем рату. Али ето, упркос свему, оно и данас постоји, неуништиво као наше сећање.

Фото: Душан Мандрапа

На крају села, окружена старим и новим  гробовима – мала бела црква Светог Преображења. Црква као и свака херцеговачка црквица: бела, камена, једноставна. Некад, у мом детињству, није била живописана, данас јесте. О тој нашој клепачкој црквици свако ко се заинтересује, може сазнати да је саграђена још у 16. веку, као задужбина познате херцеговачке властеле Храбрен – Милорадовић (зидао је Михајло Милорадовић), да је била посвећена Светом Луки, али, пошто је уништена више пута, обновљена је 1857, као црква Светог Преображења. Последњи пут, то сви памтимо, уништена је 1992, а обновљена и освештана 2015. године. За неколико дана, 19. августа, славимо Прображење. Не треба ни помињати да ће доћи са свих страна наши Клепчани (отишли у последњем рату или много раније, чији су родитељи у време Другог светског рата остали сирочићи, запамтили смрт, беду и мржњу и разбежали се свуда по свету, ваљда да од те мржње и зла побегну што даље). На данашњи дан, 11. августа 1941. поубијано је неколико стотина Клепчана, углавном мушкараца и мушке деце, од усташа, махом су бачени у јаму Бивоље Брдо, али и у друге.

Но, нећу овога пута да мислим и говорим о томе што је тако како јесте, што се не може променити, а што не можемо заборавити чак и кад бисмо хтели. О злу, убијању, несрећи и мржњи, као и о смислу свега тога, нека мисле данас они који су то чинили и њихови потомци. Најпосле, мржња и освета нису и не треба да буду људске категорије. Хоћу да мислим о тој нашој лепој малој цркви и то не само у августу и не само данас. Ја мислим о њој увек, читавог живота, сваког дана. Понекад ми долази и у сан. У тој цркви и око ње остали су гласови, речи, покрети и погледи мојих најближих, њихов мирис и њихов смех. По, некада у бело окреченим унутрашњим  зидовима, играју и трепере сенке баба и жена са плетеницама и марамама, сенке свећа и мирис тамјана. А кроз уска врата улази белина и врелина  летњег дана. Сва моја сећања понекад се згусну у ту једну слику, која је толико жива и стварна, да ме и сама помисао на то излечи од свих проблема, великих и малих. Занимљиво је то колико је и шта сваком човеку потребно да превазиђе неку тешкоћу, разреши неки проблем и нађе мир. Мени је, ето, потребно, само да се сетим, да замислим како сам се наслонила, као некад у детињству, леђима на камени зид наше цркве, тамо иза, одакле је сунце већ отишло. И, мало по мало, бриге постају мање и одлазе некуд, не знам куда. Решења за све одједном постоје, све постаје мирније и ведрије.Тако је било некад, у младости, тако је и данас. Као да белина и чврстина тог камена дају светлост и чврстину свему у мом животу.Верујем  да је то, макар једном у животу осетио свако од нас, Клепчана. Као што верујем и надам се да ће ми то, последњег тренутка, последњег дана у овом животу, бити последња мисао.

Вечни нека је мир душама наших настардалих и умрлих, а вама, драги моји Клепчани, где год да сте сада, срећан наш најлепши предстојећи празник, Прображење Господње.

Љиљана Петровић (рођена Марушић, 1961. у Чапљини),
професор, Смедеревска Паланка