Ко­нач­на суд­би­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске би­ће од­лу­че­на то­ком на­ред­них не­ко­ли­ко го­ди­на. Су­о­че­на са по­ли­тич­ким при­ти­сци­ма Сје­ди­ње­них Др­жа­ва и Не­мач­ке, су­сед­ним ве­ли­ко­др­жав­ним на­ци­о­на­ли­зми­ма, еко­ном­ском кри­зом, уну­тра­шњим про­бле­ми­ма… Срп­ска ће у на­ред­ним го­ди­на­ма пред со­бом има­ти не­пре­мо­сти­ва ис­ку­ше­ња или те­шке из­бо­ре. Ако се ње­не вла­де од­лу­че на че­ка­ње, ка­кав је слу­чај већ био у свим дру­гим кри­за­ма ко­је су по­тре­са­ле оста­ле де­ло­ве срп­ске на­ци­је, ова кри­за ће тра­ја­ти ду­го и њен крај ће би­ти пред­ви­ди­во лош.

Вођ­ство и на­род Ре­пу­бли­ке Срп­ске то­ком про­те­кле два­де­сет и че­ти­ри го­ди­не ни­су че­ка­ли. У те­шким окол­но­сти­ма, по­не­кад са­ми на све­ту, ус­пе­ли су да се из­бо­ре за сво­ју др­жа­ву. Све­сни да ће би­ти свр­ста­ни ме­ђу ста­нов­ни­ке па­кла – че­сто упра­во од стра­не оних ко­ји де­це­ни­ја­ма ло­же па­клен­ске ва­тре на ово­ме све­ту. До­но­си­ли су те­шке и суд­бо­но­сне од­лу­ке, по­не­кад жр­тву­ју­ћи гра­до­ве и кра­је­ве у ко­ји­ма су Ср­би жи­ве­ли сто­ле­ћи­ма. По­на­ша­ли су се дру­га­чи­је од бе­о­град­ских вла­да ко­је су др­жа­ву углав­ном схва­та­ле као да­тост а власт као ко­рист.

У по­не­де­љак је те­ро­ри­стич­ки на­пад на по­ли­циј­ску ста­ни­цу у Звор­ни­ку отво­рио ста­ре ра­не. Не сум­њам да ће овај на­пад на срп­ску по­ли­ци­ју мно­ги упо­тре­бља­ва­ти ка­ко би оспо­ри­ли по­тре­бу за ње­ним по­сто­ја­њем. Ли­це­мер­је је ве­ли­ко: ка­да је пре је­да­на­ест го­ди­на се­дам од­сто укуп­ног ста­нов­ни­штва Ко­со­ва и Ме­то­хи­је из­вр­ши­ло по­гром над Ср­би­ма он­да је ве­чи­та не­мач­ка по­сла­ни­ца у Европ­ском пар­ла­мен­ту го­во­ри­ла ка­ко је то раз­лог да Ко­со­во што пре до­би­је ме­ђу­на­род­но при­зна­ње. Де­це­ни­ју ра­ни­је ње­не ко­ле­ге су при­зна­ле Бо­сну твр­де­ћи да ће та­ко „спре­чи­ти бес“ та­мо­шњих Ср­ба ко­ји­ма су си­лом оспо­ре­на устав­на пра­ва. Да­нас исти они ко­ји су Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, про­тив­но во­љи ње­них ста­нов­ни­ка, на­мет­ну­ли Фе­де­ра­ци­ју БиХ, де­сет кан­то­на и ди­стрикт Брч­ко, го­во­ре о „не­функ­ци­о­нал­но­сти ше­сна­ест слу­жби без­бед­но­сти“.

На два­де­се­ту го­ди­шњи­цу зло­чи­на у Сре­бре­ни­ци, гну­сног на­сле­ђа ко­је ће за­у­век ти­шти­ти наш на­род, не­мо­гу­ће је не се­ти­ти се ка­ко су Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, Хр­ват­ска и Ко­со­во при­зна­ва­ни упр­кос је­зи­вом на­сле­ђу зло­чи­на над Ср­би­ма. Та­да нам је об­ја­шња­ва­но да тре­ба „гле­да­ти у бу­дућ­ност“, зло­чи­ни су ума­њи­ва­ни и ре­ла­ти­ви­зо­ва­ни… Упра­во од оних европ­ских др­жа­ва ко­је ни­су у ста­њу да се ни да­нас су­о­че с ко­ло­ни­јал­ним на­сле­ђем а ко­је пла­ћа­ју ве­ли­ке сво­те да би на­ше зе­мље мен­тал­но и да­ље би­ле у 1991. или 1995. го­ди­ни.

Шта же­ли Ре­пу­бли­ка Срп­ска? Сло­во де­кла­ра­ци­је о сло­бод­ној и са­мо­стал­ној Ре­пу­бли­ци Срп­ској сва­ка­ко је нај­ве­ћи по­тен­ци­јал­ни до­при­нос пра­вед­ној ста­бил­но­сти и де­мо­крат­ској бу­дућ­но­сти Бо­сне и Хер­це­го­ви­не учи­њен то­ком про­те­кле де­це­ни­је. Срп­ска ће овим до­ку­мен­том пред­ло­жи­ти ко­нач­но фор­ми­ра­ње Бо­сне и Хер­це­го­ви­не као др­жав­не уни­је. Срп­ска тра­жи да од­лу­ке ви­со­ких пред­став­ни­ка – пре­жи­ве­ле уста­но­ве ко­ја иза се­бе одав­но не­ма је­дин­стве­ну по­ли­ти­ку Ује­ди­ње­них на­ци­ја – бу­ду до­ве­де­не у склад са Уста­вом БиХ. Уко­ли­ко ни­је мо­гу­ће спо­ра­зум­но ус­по­ста­ви­ти функ­ци­о­на­лан устав ка­кав је за­ми­шљен у Деј­то­ну и по­ка­зао се као тра­јан, Срп­ска пред­ла­же ре­фор­му не­у­спе­шне Фе­де­ра­ци­је БиХ – ства­ра­ње бо­шњач­ког и хр­ват­ског ен­ти­те­та и ус­по­ста­ву за­јед­ни­це три ме­ђу­на­род­но при­зна­те др­жа­ве. Зар ни­је упра­во то пут ко­ји је Европ­ска уни­ја бар пет пу­та при­ме­ни­ла у Ју­го­сла­ви­ји и Ср­би­ји?

У Ре­пу­бли­ци Срп­ској по­сто­ји ап­со­лут­но је­дин­ство око ње­не др­жав­не бу­дућ­но­сти. Вла­сти схва­та­ју да је ме­ђу­на­род­но при­зна­та не­за­ви­сност не­мо­гу­ћа без по­др­шке ве­ли­ких си­ла, али са­мо­стал­ност и тра­јан ста­тус пред­ви­ђе­ни су Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом. Си­ро­ма­штво са ве­ков­ном тра­ди­ци­јом, плит­ки те­ме­љи де­мо­кра­ти­је, ко­руп­ци­ја, уну­тра­шње по­де­ле ко­је су де­лом си­сте­мат­ски под­сти­ца­не из ино­стран­ства, сва­ка­ко су те­шко оп­те­ре­ће­ње ове дру­ге срп­ске отаџ­би­не. Ипак, од 1992. до да­нас ње­не вла­де сле­де је­дан пут ко­ји је већ го­то­во де­це­ни­ју ја­сан и ко­јим сту­па­ју си­гур­ни­је не­го ра­ни­је. Тај пут во­ди ка ре­фе­рен­ду­му 2018. го­ди­не. Ре­фе­рен­ду­му ко­ји тре­ба да по­твр­ди устав и спо­ра­зум по ко­ме ен­ти­те­ти­ма при­па­да­ју сва овла­шће­ња, осим оних де­сет ко­ја су Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни прет­ход­но од­ре­ђе­на ме­ђу­на­род­ним спо­ра­зу­мом. Устав је не­сум­њи­во ста­ри­ји од по­је­ди­них ка­сни­је на­мет­ну­тих не­у­став­них за­ко­на и спо­ра­зу­ма.

Но­вем­бра 1918. срп­ско вођ­ство Бо­сне и Хер­це­го­ви­не до­не­ло је ду­го­роч­ну од­лу­ку про­тив­но во­љи свог на­ро­да. Док су сре­зо­ви про­гла­ша­ва­ли при­са­је­ди­ње­ње Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји они су че­ка­ли ства­ра­ње ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве. Ве­ли­ки Вла­ди­мир Ћо­ро­вић чак је из­ја­вио да „Бо­сна ни­је срп­ска зе­мља“ (Ср­би су у оно вре­ме би­ли ре­ла­тив­на ве­ћи­на ста­нов­ни­штва а срп­ско по­ре­кло де­ла му­сли­ма­на и ка­то­ли­ка би­ло је и њи­ма са­ми­ма не­сум­њи­во). По­сле­ди­це су би­ле ду­го­трај­не. У бу­дућ­но­сти не­ће би­ти ме­ста за но­ву та­кву гре­шку. Они ко­ји је бу­ду по­чи­ни­ли од­го­ва­ра­ће пред бу­ду­ћим по­ко­ле­њи­ма у ве­ко­ви­ма ко­ји ће до­ћи.

Извор: Политика / На­пред­ни клуб