БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ ЗА СХ: Волио бих да се умножи српство Алексе Шантића!
-
Важна напомена: Поводом стогодишњице смрти Алексе Шантића објављујемо интервју са Браниславом Лечићем који је први пут публикован на порталу Слободна Херцеговина 6. јануара 2019. године.
- Уз искрене честитке да Божић и Нову 2019. годину дочекате и прославите у добром здрављу, породичној радости, с вјером у племенитост и побједу смисла доносимо Вам разговор са Браниславом Лечићем, угледним српским глумцем који је своју глумачку каријеру обиљежио и успјешном улогом Алексе Шантића, у телевизијској серији „Мој брат Алекса“, у продукцији Телевизије Сарајево. На крају ове 2018. године, а која сажима 150 година од Шантићевог рођења и 100 година вјере у уједињену Југославију, разговарали смо о Херцеговини, Шантићу, Југославенској идеји, њеним разлозима и искушењима, те зашто је Шантић велики пјесник, да ли је жртва српскога народа у Великом рату постала велика заблуда, имају ли идеали свој поправни испит…
Хвала г. Лечићу на сарадњи и љубазном дочеку у згради Југословенског драмског позоришта у Београду.
- На велике јубилеје – 150 година од Шантићевог рођења и 100 година од Пробоја Солунског фронта – срећемо се у згради Југословенског драмског позоришта. Велика „Jугословенска идеја“ практично је започела са Крфском декларацијом 1916. године, а добила је пуну реализацију 1918. у пробоју на Добром пољу. Читав један вијек наш народ је пролазио кроз искуство државности ове, како год било, велике идеје. Занима ме како Ви сагледавате тај државотворни (про)ток? Како доживљавате ове јубилеје у којима смо се заједно затекли?
–Пре свега, Шантић као песник и као симбол слободарске и братско-ујединитељске мисли, а он је писао уважавајући све који су живели на овим просторима, без обзира на веру и националну припадност, оставља дубоког трага у свакоме ко је иоле прочитао нешто од његовог стиха. Шантића је свако могао осећати својим, без обзира шта му се дешавало и колико тешка била његова лична животна историја. А била је тешка код свих народа на овим просторима, специјално у Босни и Херцеговини. Сви смо ми били под нечијом чизмом и утицајима јачих од нас.
Југословенска идеја се рађала у једној тежњи за слободом, ослобађањем и уједињењем. Тада се појављују и неке болести за које пре нисмо знали, а то је тражење сопствених идентитета, оног што уцртава наше мале разлике, које се глорификују као непремостиве и озбиљне, чак до граница злочинства. То је део, по мени, одрастања целог овог подручја на ниво озбиљних народа који су спремни и способни да буду пре свега људи, тек онда народи. Ма колико је та врста подела „корисна“ за манипулаторе који желе да се на сукобу и крви других обогате, позиционирају и да боље живе, морамо бити свесни чињеница да је самоостварења увод у једно озбиљно друштво коме треба да припаднемо, а то је светско друштво, у нашем случају најпре европско. Чињеница је да вредносни систем не може бити различит, без обзира које вере или националне припадности били. Он мора бити универзалан. И то је пут. И за Јужне Словене, а и шире од нас. Неки народи су то брже прошли јер су напросто имали убрзање историје, такав им је био развојни циклус. То не значи да је Јужнословенска идеја мртва и да је ми не препознајемо, али не више само путем поезије или неке емоције заједништва, већ пре свега путем интереса. Сама чињеница да нам се нуди велико тржиште, које је и културно и тржиште роба, те свега онога што произведемо и размењујемо, повећава наше капацитете зараде и профита. И то је неки логос који такође представља искуство. Ту као народи морамо брзо учити. Ево, ја из културе знам јако добро да уколико немате могућност да производ на филму или телевизијској серији наплатите гледаношћу, онда немате могућност да то исфинансирате.
- У осмом наставку тв-серије „Мој брат Алекса“, постоји сцена када Српска војска, улази у Мостар, новембра 1918. године, а народ испод пјесниковог прозора кличе Србији и Слободи. Шантић је ослобођење Херцеговине дочекао у кући свог зета Светозара Ћоровића. У серији се тада на прозору појављује Шантић, као већ болестан, просјед, исрцпљен, поздрављајући масу која кличе: „Живјела Србија!“. Он тада говори: „Живјела Србија, али живјела и Југославија! Све су то наше земље.“
–Па, јесте. То је била идеја. На крају крајева, ако хоћете, неки то данас зову и заблудом жртвовања српског бића за афирмације Српства, не само у Србији, већ и за Србе у Босни, Херцеговини, у Хрватској и Далмацији, за племенитост у смислу да је наше не само оно „где српска нога стоји“, већ да је земља заједничка и да смо сви њоме обједињени. Југославија је била тај сан. Не само да су се сви Срби срели у једној држави, него су и свим другим јужнословенским народима отворили врата као браћи по заједничкој судбини, а била је прилично слична, страдалничка. И то је била суштина уједињења, као из оне приче „један прут можеш да саломиш, али седам нећеш!“. Значи, Југословенска идеја је била и слободарска и просветитељска, али у исто време била је и једна врста озбиљне заштите. Само уједињени били смо у стању да се одупремо онима који умеју, не само силом, већ и другим суптилним начелима, да нас приволе да им служимо.
- Да ли је Југословенска идеја жртвована зато што у нашој балканској неукости нисмо били свјесни да је одвише скупа, или је понижена и продана управо од оних најобразованијих међу нама?!
–Ех сада, то је озбиљно питање! Ја увек мислим да се у неоствареним и сиромашним, „транзиционим“ историјским тренуцима јужнословенских народа, део њиховог интелектуалног бића регрутовао у заштиту туђих интереса, а не својих. Нажалост је тако, али то је праксисистички начин размишљања – док ја живим дај да се негде денем и да нешто зарадим, без одговорности за сопствену нацију. Онај истински национално-интелектуални део бића, који је успео да се вине у сферу бриге о сопственом народу и сопственом пореклу, свакако да је размишљао о људским вредностима које треба применити и није бирао егоистично. Тај део интелектуалног бића некада је био знатно већи, а данас је незнатан због тога што царује егоизам.
- Виши идеали су ствар коју данас нико не цијени…
–Па, испоставило се да када желиш нешто универзално, када хоћеш да се твоја размишљања базирају на интересима ширег круга људи, увек се ту налази и лична позадина. Да ли је то неки интерес, амбиција… Интереси су данас широко завладали, али у оквиру те шуме ми идемо до свог отуђења. То је опасна игра. Мислим да само духом ове ствари могу да се контролишу. Зато је нужно освешћење, не на нивоу постојања одређених идеја, него на нивоу рационалног усклађивања и размишљања, прављења равнотеже између људских емоција и заноса, те рационалних могућности. То је равнотежа која нам је потребна. То су и Шекспир и Стерија Поповић, па и многи други писци говорили – „Мера, то је све!“. А то значи, морамо се ускладити. То и јесте одрастање, научити ускладити интерес, сопствене емоције и занос.
- Управо то. Значи нисмо имали ни као народ, ни као појединци мјере у „великој идеји“. Можда нас је зато и прогутала.
–То јесте питање неодраслости, нецеловитости. Као да је била у питању нека врста незрелости. Да, једна незрелост која се манифестовала озбиљним жртвама и великим несрећама, како појединачним и породичним, тако и целих народа. Без обзира колико ће неко рећи да је страдање на Балкану један вечни циклус, ја не мислим тако. Мислим да балкански народи историјски и у технолошком развоју, као и у свему што се дешава у смислу цивилизацијских промена, ипак више нису атавистички окренути искључиво руралном сектору. Без обзира што се и данас препознаје притисак, ипак мислим да ће се он приближити ослобађајућем фактору уједињења ради интереса. Тај интерес ће бити препознатљив и кроз економију, али и кроз културне и друге вредности. Морамо очувати и бранити наш идентитет јер се међусобно разумемо. Без обзира што су мале разлике код неких јаке и глорифоковане, што доводе до сукоба, мислим да је ово целовит терен и да припадамо једном менталитету који је међусобно препознатљив. Треба да га заштитимо и да га пласирамо на најбољи начин. А како ћемо то учинити ако немамо осећаја једни за друге?!
- Кад смо код идентитета, колико је на Вас утицало то што сте одрастали у Шапцу, граду који је први поднио жртву у Великом рату? Шабац је био сравњен са земљом од аустроугарске војске, његов народ је преживео геноцид, а то је први забиљежио Арчибалд Рајс. Колико сте као дијете ово уградили у свој идентитет, у оном позитивном смислу?
–Па, ја сам врло спонтано, преко деде и целе породице, и мајчине и очеве, то спознавао, растао сам играјући се остацима остацима оружја, што сабљама, што мецима из Церске битке. Баш тамо где је подигнут споменик српским јунацима. Да буде ствар занимљивија, мој деда је зидао тај споменик, био је грађевинац и велики задругар. Он је био неко ко је обједињавао више породица у задругу, бавили су се трговином, а имао је и коње, касније аутомобил и камион. Правио је пут до споменика на Церу. Док сам се играо била ми је пред очима слика да је ту Србин бранио свој понос, слободу и достојанство. Тамо на споменику стоје велика четири слова „С“. Као дете увек сам се питао шта је то, за мене као клинца то је био само леп дизајн. После су ми објашњавали, док ми у младости није синуло – „Само Слога Србина Спасава“. Моји су то мени тумачили али ја то нисам разумео. А касније сам схватио до које мере је ово важно, то обједињење није заповест само у рату, него загрљај нашег народа у духу. То је просто духовна вредност српског народа. Унутар националног бића постоје људи који имају главу и идентитет о коме размишљају. Довођење у питање одређених ствари унапређује нацију. Та жеља за демократизацијом, модернизацијом, не значи аутоматски да то нису људи који су национално опредељени. Они само представљају искушење за све националне вредности. Као што ни конзервативизам уколико је искључив, сигурно није добар и користан. Ретроградан је, зауставља развој нације кроз животне протоке. Морамо да путујемо. Само река живота може задовољити наша срца, али и појединачно и национално. Тако да мислим да ни једна ни друга страна уколико су искључиве нису смислене. Управо у међусобном прожимању је решење, зато што се модернизацијом отварају простори размишљања, и за креацију и за прилагођавање, а конзервативни дух чува вредносни систем који у томе опстаје. Уколико конзервативизам вуче, а модернизација трпи, може да се деси да вредносни систем који хоћемо да сачувамо, у ствари изгубимо.
- Што се тиче Ваше глумачке каријере, започели сте је улогама у којима сте поставили значајне критерије. Рецимо, улоге социјално неприлагођених особа, преступника. Играли сте и Хајдук Вељка у серији „Вук Караџић“. А онда се десила права глумачка круна са улогом пјесника Алексе Шантића у тв-серији, „Мој брат Алекса“. Та Ваша улога „оживјела“ је великог песника, његов живот, емотивност, његово родољубље, те осјећајност суровог поднебља Херцеговине, приказавши га за колијевку српске поезије. Како је дошло до Вашег избора за главну улогу и у каквом Вам је сјећању остало снимање серије у Мостару?
–Ја сам у тренутку избора улоге био у Лондону, и то не на кратко као туриста, већ сам учио језик и перципирао једну културу која није само британска, Лондон је град који прима различите културе. Као младом човеку који је тек био завршио академију и иза себе имао један глумачки опус у позоришту, било ми је јако интересантно да кроз позориште, музику, оперу, кроз балет, изложбе, перформансе, џез и рок концерте откривам нове вредности и проверавам себе гледајући друге како раде и стварају. У том тренутку је до мене дошло и та вест. Не знам како су ме нашли, то ми је било просто чудно. Аца Јевђевић ми је послао текст, желели су да ја то играм. Био сам одушевљен, прихватио сам јер Шантић је песник не само због поезије, већ пре свега због личности. Шантић је нешто што ми је јако блиско, друго истог смо порекла. И моји Лечићи су Херцеговци, та чињеница ми је додатно била интересантна, желео сам да се мало позабавим сопственим коренима и откријем и тај део приче мог идентитета. Јако ми је пријало то снимање. Тада сам у Мостару обишао све што се могло обићи. Кад год сам имао слободног времена залазио сам на разне „стазе и богазе“. За разлику од данашњег доба када се снимају тв-сапунице, у којима наравно и ја учествујем због егзистенције, а много их не уважавајући, сетим се „старих“ серија које сам радио, а једна од њих је сигурно и „Алекса Шантић“. Имало се тада времена и за дружење и за промишљање. Јер када одете на екскурзију да упознајете лик, ви упознајете и место где је он живео и трагове живота куда је прошао, и људе, чак оне који су га познавали, и дело, и књиге… Имате времена да читате поред тога што снимате, да се стално развијате и да се просто осетите као он. Е то је мени серија омогућила. Ја сам уживао у сваком камену Херцеговине јер сам га гледао Шантићевим очима. Тада сам пробудио не само Шантића него и Херцеговца у себи.
- То се и видјело, Шантић је кроз Вас напросто оживио. Ви сте то јако добро одиграли, остали сте упамћени као неко ко је најбоље донио ову улогу до сада. Да ли се сјећате Саборне цркве у Мостару? Идуће године биће њено освећење након ратног рушења и обнове…
–Како да не. Био сам ја код ње и док се обнављала после рата. Долазио сам у Мостар да подржим Клуб „Алексе Шантића“, играо сам и неке представе да бих направио мало хармоније између једне и друге стране, колико је то било могуће.
- Како су вас дочекивали „тамо“, на другој страни?
–Ја немам проблем као глумац у контакту са другим странама, зато што су ти људи очигледно у стању да превазиђу национално и да ме гледају као уметника који је играо не само Шантића, него који шаље универзалну поруку која је свима блиска и симпатична, можда и отрежњујућа. Са друге стране јако добро знам коме припадам. Оно што збуњује већину људи је то што се код нас, нажалост, патриотизам доживљава као једна врста политичке кампање, или неке друге, која доноси корист појединцу. За мене су то демонстратори националног осећања, ти „Велики Срби“ који се бусају у прса. Ја нисам тај, не припадам том клубу. Знам да се са српским осећањем и националним пореклом не тргује. Нисам бирао земљу нити мајку, али сам поносан што сам Србин, што ми је мајка Српкиња, а отац Србин. Не зато што ја то величам, него зато што је то моја прича. Зато што око тога нема разговора, нема дискусије. Зато што се то једноставно афирмише, јер како другачије да волиш себе ако не волиш своју нацију и оне којима припадаш. Мислим да је јако важно да човек заволи себе, а то је порекло и вера којој припадате, само тако можете заволети и друге. Е, ја бих волео да се такво српство код нас умножи, да се освести, јер то јесте Шантић. Шантић никога није мрзео, нити је ратовао против било кога, а био је и узоран Србин и частан православац.
- Ова серија је запамћена и по томе што се није приказала до краја на Телевизији Сарајево, почео је грађански рат. Када погледамо чиме нас данас „храни“ телевизија, морам рећи и позориште, чини се као да је међу нама тих ратних година прва погинула класична љепота, онај здрави одгој са којим народ постаје родољубив и човјекољубив.
–То што се дешавало код нас, не само сада него историјски, је највећа заблуда и најтежи облик манипулације који нам се дешавао. Не смемо више постајати материјал за обрачуне других. А ја вам тврдим да смо из незнања, из непросвећености, из непродуховљености, из онога што нам недостаје свима, а то је ренесанса духа, без обзира да ли је неко муслиман, Хрват, Србин, или католик, православац, јеврејин. Тема је да ми овде превазиђемо тај облик манипулације, да схватимо да је ово наш терен. Уколико човек жели да побегне он ће отићи и кад је друштво идеално. Али говорим онима који осећају ово својим. Дакле, сви они треба да се боре да више не будемо материјал за туђе пословање. На крају се све завршава тиме што нас поделе, ми међусобно искрваримо, ратујемо, продужимо мржњу, а у ствари живимо горе. И економски горе. И немамо више онај замах и величину разлога зашто постојимо. Ми морамо просто да се ујединимо око чињенице да смо Балканци, који и те како имају шта да покажу кроз своју патњу, кроз своју крв и свој огромни таленат. Јер само тада ћемо бити самосвесни, тако ћемо васпитавати своју децу да све са релативном силом посматрају. Да ли ће те неко наговарати да будеш Велики Хрват или Велики Србин, Велики Бошњак, ствар је одређеног интереса, идентитета, али није суштинска, зато што се ми морамо проширити на подручје разумевања, а то је Балкан. Ми се међусобно разумемо. И кад смо заједно јачи смо, и више можемо бранити и хрватске и бошњачке и српске интересе уколико и то затреба.
Нико не тражи да ми једни друге обожавамо, волимо, али је чињеница да се разумемо и да једни од других зависимо, да смо прве комшије и да то треба да негујемо, да успоставимо добре односе. Зато што кад смо у заједништву имамо већу шансу да се у свету боље представимо, да се заштитимо и да, ако хоћете, више зарадимо. Да сви боље прођемо. Значи, удруживши се имамо веће шансе да сачувамо сопствене идентитете.
- Не могу да не поменем и Небојшу Глоговца, нашег Херцеговца и великог српског глумца који нас је изненада напустио. Био је члан ансамбла Југословенског драмског позоришта, сигурно сте се дружили и заједно играли.
–За Глоговца могу да кажем да ми је отишао заиста велики друг и пријатељ. Није лако то поднети! Прво, зато што је у питању млађи човек од мене. Следећа ствар, што је био талентован до бола и зато што је још и те како имао шта на сцени да каже. Просто је отишао, јако брзо, изненада. Шокирао је све. Ја просто нисам ни стигао да схватим, а он је нестао. Мислим нестао је физички, али моје уверење везано за смрт је увек било под великим знаком питања. Можда зато што сам растао на том Церу и што је тема гињења и смрти била код мене присутна од раног детињства. Никада се нисам плашио смрти. Видим да други имају паничне страхове на саму њену помисао. Наравно то су различити степени образовања и приступа овој теми. Код мене то не постоји као врста страха и оптерећења. Мислим да не знамо одговоре. Не можемо нестати, само се енергија претаче, смрт то су њена врата. Нека врата иза којих још нико није вратио, јер тако би одао тајну. А нема логике и да се врати, овде је већ био, разред је прошао или пао. Моје је уверење да смрт има сврху и да је она у равни живота. Вероватно да живот не би ни био препознат као инспирација, као изазов, да нема и ње. То је исто као и са злом. Ако га нема, ми суштински не знамо шта је то добро.
- Пошто смо се дотакли Вашег херцеговачког поријекла, када Вам кажем „Херцеговина“ , глумац у Вама почне који монолог?
–Одмах се створи песма, „Остајте овдје“!
- Зашто морамо Шантића чувати на универзитетима, у школама и прије свега у себи?
–Зато што је Шантић велики, велики песник и велики човек!
Разговарао и текст уредио: Горан Лучић
Pingback: Слободна Херцеговина » СЛОБОДАН СТАВ: УСТА ПУНА ГНОЈА