• Неуспех Бакира Изетбеговића да се домогне Оскара за страни филм и тако поентира причу о наводном геноциду у Сребреници јула 1995. највеће је разочарање за неолиберални лагер света, који већ годинама подржава овај мегапројекат.

фото: Снимак екрана/Јутјуб/Super LTD

Сасвим отворено, дрско и без зазора Изетбеговић се на шпици филма потписује као његов главни ментор, спонзор и лобиста, предводећи подужу листу институција, фирми и личности које промовишу ово предузеће (где се, испред Бакира, нашла и рахметли Борка Павићевић), уз јавну установу ТРТ (Турска радио-телевизија), правог продуцента овог филма, и не знам већ колико европских филмских центара моћи.

Цела једна међународна котерија – коју предводе Немачка и Турска на челу седам других НАТО земаља – из петних жила гурала је „Аиду“ са најмање четири милиона евра не би ли одржала у животу мантру о „сребреничком геноциду“ (ова синтагма понавља се са невиђеном упорношћу у већини критика и „естетика филма“ јуче и данас), све у име прописаног, свеобухватног споразума о српској кривици, који је требало да на крају потврди и Оскар.

Главни смисао „Аиде“

То се, међутим, није догодило. Може се рећи да је тиме пропала и главна идеја овог пројекта, која није у емпатији, солидарности и лањским снеговима Жбанићеве, него је овако формулише сарајевски професор Хамза Карчић:

„Медиј за досезање глобалног значаја је играни филм. Ако филм освоји Оскара, то би било од пресудног значаја за причу о Сребреници, али и у борби против порицања геноцида“, пише он за званичну турску новинску агенцију „Анадолија“.

Ето, то је главни смисао „Аиде“: једна чисто политичка агенда, а никакво „уосећавање“ и „емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја“, како би хтела Бакирова филмска принцеза, која је научила да умиљато, али масно лаже још од „Грбавице“ (2006), награђене берлинским Златним медведом после једне успешније кампање.

Зашто је сад наручени Оскар пропао? Неколико дана пред одлучивање јавила се још и Хилари Клинтон (чији је брачни друг, заједно са Алијом Изетбеговићем, био прави творац сребреничке трагедије). Њен твит од милион долара у корист „Аиде“ био је врхунац лицемерја.

Иако нимало гадљив на политичке ујдурме, Холивуд је са гунђањем реаговао на овај гаф. Што је много, много је – enough is enough – показала је Академија и окренула се листом данском филму „Још једна тура“ Томаса Витенберга, (маркетиншки иначе супериорном), што још једном сведочи о стварном рејтингу бабароге, која је умислила да после смене у Белој кући опет игра неку улогу.

И о Холивуду и о Оскару већ смо овде, и другде, писали довољно. Усвајањем нових правила („моралног беснила“, каже Никита Михалков), Оскар је, после вишегодишњег урушавања, дефинитивно изгубио сваки уметнички углед и значај. Постао је право „вулканско гротло глобалистичке идеологије“, каже добро један наш дописник: Велики брат свеобухватне и обавезујуће политичке коректности.

Ако ћемо право, то је одувек и био, само што је сад показао своје застрашујуће тоталитарне и расистичке перформансе. Збогом таквом Оскару рекли смо још давно овде, не што је случај око „Аиде“ нешто променио, него због „зла домаћега“, за кога би холивудска парада била прилика да овде безмерно сеири, на челу са двоје овдашњих глумаца, којима остављамо све њихове етичке проблеме.

Преварни конструкт догађаја

Ноторна истина је да је сваки успешан пропагандни филм пажљиво организован скуп лажи, у шта спада прећуткивање, заобилажење и извртање збиље; вредност оваквог дела повећава се што је такво скривање филмски уверљивије. Такав је случај са „Аидом“. Нема ту великих осцилација, а фикција често личи на своје узоре. Жбанићева је то прилично савладала:

„Мој професор Харис Пашовић ми је казао да не правим документ за Хаг, да је филм уметничко дело које мора говорити својим, филмским језиком. Тада сам научила да чињенице које постоје проверим, али да оставим оно што је важно за филм. Најважнија је емоција. Ја хоћу да људи из кина изађу плачући“.

Добро јутро! То да је филм добар само кад ствара емоције сазнала је тек од Пашовића иако су све то општа места већ ево стотину и кусур година. Мора јој се признати да је ипак понешто и научила. Жена која се порађа у паклу логора јесте добродошао трик, који увек упали. Србин као звер у људском облику јесте стереотип, али боље функционише ако пружа хлеб изгладнелом народу, а тамо спрема масакр… Од две полуистине увек испада одлична лаж. То је сама суштина овог филма.

Све остало је већ описао Хасан Нухановић, стварни учесник сребреничког догађаја, по чијој књизи је настао сценарио за „Аиду“:

„Нисам желео да будем судионик нечега што је искривљавање истине о Сребреници само како би се за филм добила каква престижна међународна награда“.

По својој суштини „Аида“ и није ништа друго: то је преварни конструкт догађаја који је имао сасвим друге узроке, ток и последице. Симболичка бит ове инсценације јесте масакр жртава у кино-дворани неке школе. Уместо зрака филмске пројекције из кино-кабине избијају дуге цеви и сеју смрт. Управо оно што Холивуд масовно чини већ читав век. На крају неки из кина излазе плачући, баш како хоће Јасмила.

• Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат