Људи моји, Херцеговина, та наша источна, јесте мала и премалена, али је географски и демографски у нашим срцима појам широк као некоме што је његов континент. Херцеговина није један град, Херцеговина није Требиње или требињска нахија, Херцеговина је и оно изумируће Љубиње, моја утужна и сиромашна Билећа без скоро било икакве индустрије и улагања. Херцеговину чине и мали, вриједни Берковићи са доста већим могућностима од постојећих. Исто тако и мало јаче Гацко и Невесиње у којима сигурно нико не тврди да не могу бити још јаче и успјешније општине. Фоча и Источни Мостар су дио ње, али руку на истину, нешто се претјерано и не утркују и не бусају толиким и таквим херцеговачким духом као ми остали. Али, географски, и они припадају нама и они су хвала Богу наши као што смо и ми њихови. Тако да и те општине под сводом Источне Херцегвине нису гадљиве на било чије улагање и већи стандард њених грађана…

Извор: novosti.rs

Оно, докле бар моја скромна сазнања досежу, господин Драшковић је за сада оставио неизбрисивог и директног трага само у Требињу. Индиректног, без сумње, и широм цијеле Херцеговине и хвала му на томе! Да се не понављам овдје, у тексту “Кокета подно Леотара” сам рекао шта мислим и о њему и о прелијепом Требињу. Све и само похвално! И такво како сада јесте, Требиње, у доброј мјери, директно и индиректно може захвалити господину Родољубу и његовим сновима. Међутим, ја за неке друге родољубиве, херцеговачке снове остварене мимо требињских међа, нисам чуо. Један одбјегли невесињски сан са кратком јавом је, нажалост, прекинут. Хвала Богу, овај најновији који се тиче Титове виле и Тјентишта је на путу своје јаве и не сумњам да ће оживјети. Али, тај сан искрено више видим као остварење неког личног сна господина Драшковића без неког значајног велеефекта по житеље Фоче и Гацка и читаве кнежевине Херцеговине. Но, човјеку који доказано зна сањати, не треба се у снове мијешати. Само нека он сања и ствара. Можда је то само један сан од читаве колекције његових будућих снова на том простору. Боже дај. Оно је заиста предио каквих мало у свијету чини ми се има. А ни Тито није луд био, у то нас је све подебело увјерио.

Можда је неко и прозрио шта ја то овдје покушавам рећи. Господин Драшковић је већ увелико заслужио да буде и краљ, а не кнез града Требиња. Толико му је тога дао и толико ће му оставити да га ниједна будућа гумица, вијековима испред, неће моћи избрисати из савременије архивске грађе града Требиња. Кнежевина Трибунија и њен кнез Родољуб Драшковић. Фино звучи, апсолутно заслужено, часно и поштено. Кнежевина Херецеговина са истим кнезом, опет фино звучи, али не знам колико је у овом тренутку заслужено. И не знам колико је реално, уопште.

Знам да човјек са својом “марком” није могао свугдје стићи, али исто тако не знам да ли и намјерава да стигне? Знам и да није свугдје било паметне и способне власти као у Требињу да разумије, призове и заслужи ту “марку”. Знам и да се титула кнеза која му се додјељује, не додјељује у име града Требиња, већ савеза свих херцеговачких општина. И сада ме ево живо занима, чиме ће бити подстакнути представници “мимотребињских” општина када, са аспекта заслуга и просперитета својих општина, буду једногласно дизали руку за свог кнеза? Ако то буде бар и трачком наде да ће у будућем периоду само једна Драшковићева марка улогом трајно залутати и у њихову варош, свака част – подржавам!

Извор: capital.ba

Да ме ко погрешно не схвати, без обзира на све што словима овдје рекох, и лично сматрам да та свака рука треба бити подигнута. Али, не због своје странке, политике, додворавања или страха од одмазде, већ због поштовања и уважавање према човјеку којег је сам Бог послао у Требиње и сједиште Херцеговине. И ја бих је подигао, ево јавно сада то кажем. Подигао, али нагласио да подизање те руке за, иако формалну, али веома часну титулу и улогу доноси једну голему одговорност и обавезу кнезу да подједнако брине о цијелој својој кнежевини. Јер, кнез је кнез свим житељима Кнежевине, и оном уљуљканом чиновнику из ХЕТ-а, али и оном јадном сељаку из Љубиња који се фата за главу што му је жижак напао ионако слабородан дуван ове године.

Кнез јеси и оним општинарима који сада у радно вријеме испијају кафу под Платанима, али и оном кукавцу у Билећи који на овом звиздану крчи камен у Рогошини, јер другог избора за егзистенцију своје породице нема. Радо би он мутио или паковао онај врхунски еурокрем без кога ни ја лично не могу, али у Билећи тога нема. Лакше би му било и да цијепа карте на улазу у фантастични Град сунца или да спрема постељину у прелијепом “Swisslion” хотелу у Горици, али нема ни тога. Нажалост, ни у Љубињу, ни у Гацку… А није баш да нечега није могло бити. Додуше, какву смо ми Билећани “мелодичну” власт имали и још увијек је званично имамо, танго без музике не иде. Зашто би неко плесао “на суво” ако може само неких тридесетак километара даље уз врхунско озвучење и мелодију, све са одличним вином у паузи. Једној јединој инвестиционој марци приватног капитала у насушној Херцеговини треба прићи и играти око ње као мечка. Неки никако то да схвате…

Због свега тога, ја нашег будућег кнеза уважавам, поштујем и поздрављам као таквог, али га искрено више доживљавам краља Трибуније, него ли кнеза херцеговачког. А дао Бог да једног скоријег дана, ако то пожели и заслужи, буде и краљ цијеле Херцеговине, а не само Трибуније. Виле га његове чувале, нека је он само жив, здрав и ту са нама! Једног дана, Боже здраља и са нама у Билећи…

БОЖО БОБАН ВУКОЈЕ/ВУКОЈЕ.РС

НАПОМЕНА: Текст одражава ауторове личне импресије и закључке поводом одређене друштвене теме. Ни на који начин се текстом не жели и не намјерава импликација таквих закључака на читаоце, јер свако треба да има своје мишљење апропо ствари и дешавања наведених у тексту