Да л’ је то судбина ил’ ко зна шта ли је, како опева једна наша вечита песма? То најбоље оне знају – цуре, девојке или жене у својим средњим и позним тридесетим или чак и раним четрдесетим које из овог или оног разлога нису још увек нашле своју сродну мушку душу. Које су и даље без свог партнера, био или не био он у улози њиховог мужа, момка, дечка. То је толико све присутнија појава у нашем друштву да је скоро за заплакати! Галопирајућа епидемија необјашњиве самоће. Има ли јој лека, бар да се ублажи или прореди?
Извор фотографије: блог.насасвадба.рс
Не зна се ко ту више губи?! Или наше друштво и држава или момци којих „нема“ или који не „виде“? Или пак, оне саме, поред њихових породица које можда и највише, у том низу губитника, осећају тај губитак? Или боље рећи одсуство добитка. Мртва трка међу свима њима! А ја мислим да ту сви дефинитивно губе!
То је она ситуација када не треба бити паметан па знати и закључити да би требало другачије. Сви су ту паметни, али нису сви подједнако одговорни према тој памети. Палицу највеће одговорности ипак морају највисочије подићи „оне“ којима овим путем желим сву срећу овога света да ускоро пронађу своју тзв. „сродну душу“. И да с њом наставе онај, уједно и фини и трновити пут који нам је мајка природа или наш Свевишњи, како ко хоће, оставио у логични аманет. Употребих ли ја реч „СРОДНУ“?
Јесам и нисам без разлога. Употребио сам је за групу оних девојака које воле да бирају и биркају. Да чекају свог принца на белом коњу због тог „рајски белог“ коња, а не због принца или принчева којих толико пешице прође поред њих у животу… И тако чекају и тако бирају годинама док године на крају не изаберу њих и „не подаве их“ у сопственом сиромаштву самоће…
Поента је дати некоме шансу и прилику да покаже своје вредности и врлине. А не да га бришемо одмах и на „прву гумицу“ због његових мана и недостатака које и сами имамо. Уколико постоји и један, онај преко неопходни, атом хемије за тај први сусрет и близину, треба свакако пружити шансу! Не њему, него себи. Не једну, него више њих… Ако неко очекује ону филмску сцену упознавања и моменталне љубави са срећним крајем, нека угаси свој „ружичасти телевизор“ док је још на време. Ионако на тим ружичастим фреквенцијама нема ништа здраво, паметно ни корисно видети!
Нико не каже да је лако и једноставно. Стотину ту судбина има и свакој би човек поверовао. Но, ни то не може нико да докаже! Не може тамо нека недоказана судбина бити оправдање за такву ситуацију. Јеси ли ти, драга моја, заврнула и завртала рукаве по том „судбинском питању“? Јеси ли дала све од себе да не растераш или отераш све од себе, а због оне рајске белине принчевог коња?
Ко ће ево мени доказати да је неко у тим годинама још увек сам, а због те судбине? Због те једне речи о којој се толико прича и на коју се толико ослања, вади, теши и обесхрабрује? Ја бих таквима препоручио да је ипак мало оставе по страни. Да заврну рукаве и да учине све што је до њих самих, па нека судбина ради шта је наумила. Да себи касније не могу замерити оно што сигурно хоће, ако сада не чине све што су требале и могле… Или ако чине све што нису требале и нису смеле. А чврсто верујем да нема те „судбине“ која не мења своје првобитне намере и која неће поклекнути пред чврстом вољом, одлучном жељом, јаком намером и очигледних дела иза којих стоји огроман труд њеног власника!
Знам да тешко ичим могу помоћи, али ево да се мало окуражим и дам одговор на непостављено питање: „Хајде паметњаковићу, кад се већ правиш толико паметан, дај који савет!“:
Прво и основно – води рачуна и поради на себи у сваком смислу, извуци максимум и одржавај га. Комплексе потисни, већ смо рекли да смо сви пуни мана и недостатака!
Устручавања било које врсте заборави! Ти и твоја будућност сте у питању, а време одмиче! Преузми апсолутну улогу онога који интезивно „тражи, хоће и напада“, а не пасивно „жели, чека и брани се“.
Двоумиш се и прегањаш по себи да ли да се јавиш том и том мушкарцу. Е па јави му се одмах данас и да те замолим – не глуми, већ оствари улогу срећне и испуњене жене.
Док онај најбитнији – породични, не будеш стекла и имала, молим те, онај женски сујетни понос остави у празном породичном албуму са сликама. Тако ћеш га брже попунити!
Циљ не бира средства нити она посустају пред било каквим предрасудама, туђим мишљењима, очекивањима. Игнориши их и избори се за своју срећу, љубав, пажњу и заштиту.
Млађе, увек слађе! Нипошто се не либите млађих мушкараца па нека прича ко шта хоће. Све до неких 7-8 година је разумљиво, изводљиво и прихватљиво! Старијих и више од тога.
Разведен – као да никад није ни био ожењен. Је л’ треба нечији и некадашњи „потпис“ у тамо некој књизи да дисквалификује некога као квалитетну особу и партнера?
Разведен са децом? Па шта? То треба ценити, а не осуђивати. Ко може и прихватити. Човек је имао само најбоље намере које ће сигурно опет имати…
Не руши и не нарушавај ничију срећу, не отимај туђе, али дај „временску шансу“ и онима у браку дуго несрећним. Неким браковима је већ „одзвонило“, са тобом или без тебе.
Пропуштених прилика више не сме бити, нити иједну смеш пропустити, јер можда је баш та она права која се не пропушта. Свакој се више мора дати не 1, него 3 шансе!
„Твој поштар је већ ожењен“ – излази и крећи се што више из куће. Најобичнија шетња може бити „то“. Одазивај се својим присуством и тамо где ти се не иде. Буди с осмехом на сваком кораку…
Никако не бежи од пријатељских препорука и свакој изађи у сусрет! Колико год то звучало „старински“, знају бити драгоцене.
Присети се ко се све интересовао за тебе протеклих година. Провери где су ти људи сада и има ли ко доступан да вреди међу њима? Иницирај прва тај контакт.
Лати се друштвених мрежа и посвети им се максимално. „Уљуди“ свој профил па оплети редом са „сррчом“ (претрагом). Крени од пријатеља, па њихових пријатеља… И не заборави да си се било каквог устручавања малочас одрекла.
Не либи се ни оних сајтова за упознавање па нека прича ко шта хоће. Провери који је најпоузданији, отвори искрен профил па трагај, нападај и чекај напад на „своју срећу“.
Уколико било где и на било ком месту приметиш и осетиш онај обострани „иницијални атом хемије“ са неким, не пуштај га никако. „По сваку, чак и најскупљу цену“ – нађи начин и приђи му уколико то он већ није, не сме или не намерава учинити.
С годинама, свест о свему тражи већа оправдања за своје постојање, апетити дебљају, критеријуми не мршају… Мање је и снаге и енергије и вемена за она „хујкања и скитарања“ из „двадесетих“ које су осим провода и зезанције требала да послуже за још нешто… Та неугодна „четворка“ је некоме све ближа, а некоме све горча. Но, никада није касно, дозови се, послушај ме понешто и пошаљи ми ускоро слику са свог венчања. Јавно ћу је, пресрећан, објавити. Нека ти је са срећом!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
