Након одласка Донског кадетског корпуса, у Билећи је остао један из њихових редова – Никита Међаник, у народу познат као Никола Рус

Ко се још сјећа Николе Руса?

Мало ко. А и како би кад у Билећи нема никаквог обиљежја које би подсјећало на овог човјека, осим сјећања још понеког његовог савременика, гробног мјеста у Билећком гробљу и пожутјелих фотографија из једног породичног албума који чува успомене на овог изванредног човјека и који је двадесетих година прошлог вијека као избјеглица стигао из Русије са Донским кадетским корпусом и у Билећи остао до краја живота.

Билећки „Лагер“ двадесетих година прошлог вијека

Све је почело крајем грађанског рата у Русији када је већина царске војске, или како су их звали Бјелогардејцима, прогоњена од црвеноармејских бољшевичких трупа, те су били присиљени да као избјеглице потраже спас у многим страним земљама. Међу њима је био и Донски кадетски корпус. Пошто је Црвена армија напредовала, наставници су одлучили евакуисати Кадетски корпус у Владивосток а затим су лутали на закупљеном броду морима и океанима од Шангаја до Венеције.

Нико их није хтио примити. Тамо су сазнали да Русе прима Краљевина Југославија и да је у Србији присутно православље. Вјероватно су писали Александру Карађорђевићу и он је примио сву ту дјецу, тако да је око три стотине њих заједно с персоналом, страјешинама и предавачима стигло у Билећу као дјеца донских козака. Билећа их је срдачно прихватила и вратила им вјеру и наду у живот.

У аустроугарском „Лагеру“ у Билећи кадети су учили према програму царских војних академија, а професори су им били официри највјернији заклетви. Они нису жељели да оду у богате европске метрополе, као већина емиграната из виших слојева, јер су вјеровали да ће се вратити у побједничком рату. У руски корпус су почели да се пријављују чак и поједини билећки Срби фасцинирани вјештинама и културом руских кадета.

Кадетски корпус имао је своју амбуланту, а руски љекар је био задужен и за билећку болницу. Први љекар у војној болници био је Митрофан Семенович, а његови помоћници били су Андреј Картинович Белиској и Никита Међaник.

У Билећи тога времена оставили су неизбрисив траг на њен културни и друштвени живот, између осталог, основали су гимназију коју су похађали многи Билећани, затим су оспособили инфраструктуру војног логора који је страдао у Првом свјетском рату, отворили разне занатске радионице, тако да су били град у граду. Већина избјеглих били су из редова руске интелигенције и њихов петогодишњи боравак у Билећи унаприједио је духовни и културни живот овог питомог херцеговачког града.

Данас мало шта овдје подсјећа на њихов боравак, осим руског гробља у коме почивају и високи царски официри. Међутим, један породични албум у кући Добриле Гњато оживио ми је сјећања на тог дивног човјека, Никиту Међaника, некадашњег припадника Донског кадетског корпуса, у народу овог краја омиљеног Николу Руса како су га у народу звали и чије кости почивају у билећком гробљу.
Иако се Руси нису пуно дружили са Билећанима, што се објашњавало тадашњим саставом становништва Билеће, које је било претежно сељачко и ненавикло на социјалне манире и склоност дружења с другима, међутим, то није био случај с Никитом Међaником.

Кадетска болница у Билећи – Никита је часове одмора проводио с кадетима

Никита је био љекарски помоћник и радио је у Кадетској болници заједно са др Мирофоном Сејмоновичем. Повремено је радио у билећкој болници која је више била амбулантног типа, гдје је упознао лијепу дјевојку Кату из Жупе конављанске, тако да су судбина или младалачки хир учинили да наставе заједнички живот у Билећи.

Могао је Никола да бира: да са осталим кадетима оде из Билеће, али љубав с младом Конављанком била је јача. Заволио је Никола Билећу, а и Билећани њега. Љубав је била јача од повратка, тако да је без размишљања замијенио родни Дон и Русију за Билећу и Херцеговину.

Ката и Никола тридесетих година прошлог вијека

И тако су пролазиле године, а Никита, тај дивни човјек и хуманиста, нашао се као народни љекар у билећкој здравствено запуштеној средини у којој је требало придобити повјерење народа. Као здравствени просвјетитељ мијењао је многе навике код становника Билеће и околних села.

Ту га затиче Други свјетски рат и у том периоду пуних десет година Никола је био једино стручно лице за пружање љекарских и других здравствених услуга у тада малој Билећи. У ратним дешавањима тога времена, у опкољеној Билећи, Никола Рус био је једина нада многим рањеним борцима и болесним и изнемоглим мјештанима. Борећи се с несташицом лијекова, завојног и другог санитетског материјала, успијевао је да уради и мање хируршке захвате, те лабораторијске и друге здравствене услуге.

Кад се рат завршио, Никола Рус, како су га из миља звали, наставио је радити у градској амбуланти која је у разрушеној Билећи често мијењала своје сједиште. У том периоду упознао сам га као дјечак приликом једног пада с липе кад сам се повриједио. Чим ме је примио, затражио је урин на анализу, а након детаљног прегледа препоручио ми је десетак дана мировања. Био је изврстан дијагностичар. За њега није постојало радно вријеме, одазивао се на све позиве мјештана којима је требала љекарска помоћ. Код тог човјека била је задивљујућа храброст и одговорност да се у различитој патологији оболијевања људи овог краја успјешно носи с препозавањем болести и њиховом успјешном лијечењу.

Гробно мјесто Никите Међеника у Билећком гробљу

Резолуција Информбироа затекла је Николу у Билећи, и не могавши издржати тај притисак, понижења и сумњичења, једног мајског дана 1949. у свом стану окончао је себи живот попивши отров.
Са ове временске дистанце данас је тешко разумјети колики је допринос дао Никола Рус у бризи за здравље Билећана оног времена, јер мало је савременика који то памте, али је доста потомака који би требало да његују сјећање на заслужене грађане Билеће.

Један од њих је и Никола Рус. За Билећане оног времена његова заслуга је већа него свих Билећких оскароваца.
Нека му је вјечна слава и хвала.

Војислав Војо Гњато