• Пошто је Херцеговина имала бољи дуван од пакованог у паклиће, људи су куповали само папириће. Тај дуван тада као ни сада није се смио јавно продавати.

Међутим, домаћини су га фино резали на авану и паковали у кутије од кошуља те га кришом продавали. Био је познат као „шкија“ и због свог доброг квалитета био је веома тражена роба па је једино дотуран и продаван илегалним каналима.

Дуван и дуванске прерађевине били су државни монопол. У то вријеме у Билећи је била само једна трафика, која је често мијењала своју локацију. Цигарете „сутјеска“, „дрина“, „зета“, „козара“, „сава“, „драва“, „ибар“ и „морава“ биле су паковане по стотину комада, пошто није било одговарајуће амбалаже, а због несташице често су продаване у ограниченим количинама – по десетак цигарета.
Нешто касније у продају су пуштена паковања по двадесет комада „сутјеске“, „дрине“, „козаре“, а прва луксузнија паковања појавила су се за цигарете „јадран“ Творнице дувана Загреб, које су у четвртастим кутијама од двадесет комада паковане у сребрном станиол-папиру по десет комада. На кутији „сутјеске“ налазила се силуета пролетера са црвеном заставом симболизујући чувену битку на Сутјесци, док су на кутијама нишке „дрине“ били мотиви пиротских ћилима из Србије. Многи су празне кутије скупљали да би направили карте за таблић, пошто оригиналних није било у продаји.

Узгој дувана био је значајан приход бројим породицама.

Већ као дванестогодишњак почео сам да радим о дувану. Прво смо га садили, а онда је отац, као ратни војни инвалид из Првог свјетског рата, добио државни посао – трафику за продају цигарета и дувана. Често сам му у послу помагао, те је тако и почело рано занимање за дувањење. Најчешће смо у вријеме љетног распуста дуванили „сутјеску“ јер је била танка и блага цигарета.

За вријеме наставе нисмо у школским клозетима смјели да пушимо због сталног дежурства наставника, па нас није био глас да смо пушачи. Касније смо дуванили све што се понудило, па и шкију. Цигарета с највећим бројем слова била је шкија смотана у новински папир. Резани дуван као државни монопол продавао се у паклићима заједно с папирићима (ћатима). Пошто је Херцеговина имала бољи дуван од овог пакованог у паклиће, људи су куповали само папириће. Тај дуван тада као ни сада није се смио јавно продавати. Међутим, домаћини су га фино резали на авану и паковали у кутије од кошуља те га кришом продавали. Био је познат као „шкија“ и због свог доброг квалитета био је веома тражена роба па је једино дотуран и продаван илегалним каналима.

Цигарете су се продавале на бонове и тачкице. Најјефтиније су биле „драва“, „сава“ и „зета“. Највише неспоразума продавац је имао при продаји „зете“. Кад би упитао муштерију које ће цигарете, „саву“ или „зету“, овај би одговорио: „Саву, каквом зету и кењцу, ни он мени ништа не купује.“

Дуван се увелико садио у Билећи и околини и био је значајан извор прихода. Расада се добијала бесплатно, а финанци су утврђивали колико сваки узгајивач мора предати држави приликом откупа. Процјене су, међутим, биле реалне, па је остајало мало вишка, тако да су многи дуван садили и на црно. Након брања дуван се низао у везове, затим се морао сушити, паткати и класирати, те у касну јесен предавати државној ваги у Требињу, а у вријеме ваге откуп се вршио и у Билећи.
Многи су од ове дјелатности имали солидну зараду. Било је то златно доба цигарета када је пушење било популарно и прихваћено у свим животним приликама, на послу, код куће, у кафанама… Данас се забрањује скоро на сваком кораку. Да ли је пушењу одзвонило, показаће вријеме, али да је оно саставни дио живота, показао је и познати амерички писац Марк Твен, који је рекао: „Престати пушити је најлакша ствар на свијету. Ја о томе знам све јер сам престајао хиљаду пута.“

Дани ваге пуни зебње и неизвјесности

У дане ваге, поткрај јесени, Билећа увелико живне. Већ од раног јутра људи с натовареним коњима дуваном редали би се испред посебно за ту прилику уређених просторија. Обично су то биле простране хале. Вага је радила од јутра до вечери.
Многи би вјеровали да су направили уносан посао све док није почело вагање и класирање. Вага је увијек ишчекивана са зебњом и неизвјесношћу. У раду око узгоја дувана морало је да учествује цијело домаћинство око двије трећине године па је ризик улога тиме био већи. Нека вјеровања су се и обистинила, али је било и неочекиваног разочарења. Финанци нису баш били подмитљиви те је прођу на ваги одређивао квалитет. Послије тога живнуле би гостионице и кафане.Пили су и једни и други.и они чији је род добро прошао и они који су подбацили.
Најпознатије гостионице биле су: Марка Ивковића Браца, прије рата „Триглав“, затим, „Јагода“ Милоша Бошњака Ћора и „Локва“ Риста Стијачића. Најпосјећенија је била гостионица Марка Ивковића. Куд год пођи, код Браца дођи. Надимак је добио што је своје госте ословљавао са „Брацо“
А уз пиће причале и разне догодовштине. Тако сам чуо причу да је у Браном долу живио неки сељак по имену Лазар који није био способан ни за шта друго осим да чува хајване због тога што је стално мијешао појмове кад хоће нешто да каже. Тако је једног дана дојурио кући сав избезумљен и испрепадан видјевши да је вук напао овце, па укућанима поче да објашњава: „Ено ударио хајван у браве,Брљо брљака, Босиљка лаје!“
За Капоре који своје поријекло вуку из Мириловића, села у околини Билеће, гдје заједно живе с комшијама Дендама, причало се да су за вријеме Аустрије ухватили неког Капора у крађи дрва у Видуши. Питали су га како се зове, а он је одговорио: Капор Денда из Мириловића. Међутим, никада таквог у општинским књигама а ни у селу нису могли пронаћи.

У приземљу ове зграде била је откупна станица