• У ексклузивном разговору за београдски Недељник (коме још једном захваљујемо на дозволи да овај текст у целости пренесемо), један од најбољих – а свакако најпопуларнијих – српских глумаца Небојша Глоговац није са Зорицом Марковић, као што то многи глумци раде, говорио само о својој улози, оној Чича Драже, већ и о томе шта је за њега четнички покрет значио, зашто је комунизам био добра идеја, али није имао шансу, о Титу и Јованки Броз, о томе зашто је политика курва, о највећим српским митовима и заблудама, о томе зашто нас и даље посматрају и третирају као лоше момке…

Извор: Недељник
Аутор: Зорица Марковић

О вих дана гледамо Небојшу Глоговца у улози која би неком мање искусном глумцу и те како могла да промени живот. Његова глумачка биографија је толико “тешка” у позитивном смислу, да ће остати имуна на контроверзе које су и пре приказивања запратиле серију Радоша Бајића “Равна гора”. Штавише, биће то једна од серија које ћемо гледати и више пута, и то не због тога што немамо других.

У тренерци, топлог недељног поподнева, у опуштеном Глоговцу не видим никаквих сличности с вођом равногорског покрета, Дражом Михаиловићем. Помало о Дорћолу, и стилу живота, читању новина, које у ствари прелистава а тек понешто чита, о Миксер хаусу и љубави према доброј свирци, после намештања фото-апарата сину Гаврилу, и тек онда се враћамо на Чича Дражину судбину.

Чим је почело снимање и много пре емитовања прве епизоде, серија „Равна гора” изазвала је, очекивано, реакције и четника и партизана, на које се и данас делимо.

– Све је врло једноставно. Ако се распитате и без предрасуда покушате да прикупите податке о целој причи, о равногорском покрету и краљевој војсци у отаџбини, видећете да је, политичком пропагандом и историјом коју су писали победници, та цела прича скрајнута и проказана. На монтираном процесу Дражи Михаиловићу то је осуђено као оно што нећемо да имамо у Југославији, али то је игра која је дошла након рата и након што су партизани добили помоћ од Черчила, односно кад је у једном тренутку променио страну и решио да подржи партизански покрет. До тада, главни борци против фашиста били су четници и четнички покрет као герила, с герилским начином ратовања. То је била та званична војска затечена ратом. Краљ је побегао, потписана је капитулација, а Дража Михаиловић и његови војници решили су да се боре против фашиста.

У многим борбама четници су први нападали фашисте, ослободили неколико градова, заједно су деловали с партизанима, а на Кадињачи им и држали одступницу. Али, кад је изостала помоћ и кад је Черчил променио политику под утицајем неких обавештајних служби, које су га често тровале лажним информацијама, одлучио је да подржи партизански покрет.

Фото: Игор Павићевић / Недељник

Кад је дошла партизанска јединица да води екипу из села Драмишева, одакле је мој деда, изнад Невесиња, ти људи нису знали зашто су ови дошли по њих, ни ко су ти партизани. Славила се слава, краљ и отаџбина, држале се неке традиционалне вредности које су биле саставни део свакодневног живота. И онда долазе неки људи и хоће да нас воде у то нешто њихово. Нису пристали на то, бранили су се, мој деда је одлежао десет година у Фочи због тога што није хтео у партизане

Шта је циљ серије, да ли да измири супротстављене и хоће ли нам она бар мало помоћи да разумемо једни друге и будемо мање поларизовано друштво?

– Серија није никаква пропагандна прича, у славу четништва, да учини да сад сви волимо четнички покрет, већ да се скине љага с тих људи и исприча оно што је било. Јер, немогуће је да су сви ти људи злочинци, иако је сигурно и таквих било на свим странама. Дража Михаиловић се борио за ову земљу од Солунског фронта до Другог светског рата, на свим могућим ратиштима, добијао одликовања за храброст, постхумно одликован од Американаца зато што је спасао на десетине америчких пилота у Другом светском рату. Све се то нешто крије, забашурује и тако то стоји већ шездесет година. Није у реду према том човеку, при том једно врло образованом војнику, човеку који је у Француској завршио војне школе. Нема темеља да су ти људи ишли около с великим масним брадама и клали све што стигну. То је немогуће и није логично.

Кад смо код заборављања, заборавља се и шта је била Србија пре четника и партизана. Јесмо ли разрешили ту дилему Другог светског рата?

– Мислим да нисмо. Поделе на овим просторима темељ су свих проблема и серија је у ствари о тој трагедији братоубилачког рата, да су се људи одавде окренули једни против других, борећи се против истог непријатеља. Међутим, то је онда ишло ка борби за власт, коју су једни освојили, а кад су је освојили, требало је облатити оне друге. Након тога долази стицање огромног иметка, такозвана национализација, која је људима отимала зграде, квартове, њиве, сва богатства које су стекли својим радом, али пошто нису били комунисти, треба им то отети, а онда кад смо отели, онда ћемо то законима и да штитимо. И онда имаш једну екипу људи која је оштећена, одузето јој је све, и другу екипу која до тада није имала баш нешто, а онда одједном има сва та богатства.

Све гадости, све девијације добиле су форму званичне групе, од педофилије до некрофилије, свих изопачених склоности које дефинитивно постоје, али су сада добиле своје клубове обожавалаца, с мајицама, амблемима, качкетима, продавницама

Мислим да прича није само емотивна и идеолошка, ту се ради о озбиљним новчаним трансакцијама, о краљевом злату које је тада негде нестало, о огромној лови која је одједном прешла у партизанске руке и које је требало заштитити неким законима, које ћемо у договору да изгласамо. А онда се та конфронтација потпирује и одржава неком врстом антагонизама и одржавањем мржње, суревњивости. Мислим да је ту негде корен целе приче и да пропаганда служи очувању те отете имовине.

Једном сте рекли да смо склони да, парафразирам, својим војсковођама и лидерима увек скинемо главу. Како ви лично гледате на улогу Драже Михаиловића у рату и на његову судбину?

– Мој деда је био четник. Та цела идеологија која је долазила од мајчице Русије, по новом комунистичком покрету, споро се ширила у суштини, јер није било комуникација какве постоје данас. И кад је дошла партизанска јединица да води екипу из села Драмишева, одакле је мој деда, изнад Невесиња, где су увели струју пре двадесет година, ти људи нису знали зашто су ови дошли по њих, ни ко су ти партизани, какви комунисти. Славила се слава, краљ и отаџбина, држале се неке традиционалне вредности које су биле саставни део свакодневног живота. И онда долазе неки људи и хоће да нас воде у то нешто њихово. Нису пристали на то, бранили су се, мој деда је одлежао десет година у Фочи због тога што није хтео у партизане и што су ту партизанску јединицу отерали с Драмишева. И цело село није пристало, сви ти људи су желели да наставе свој дотадашњи живот и поштују дотадашње вредности.

Људи се бране, не дају да се тек тако руше темељне вредности, није лако поздравити се са свим тим и прећи у комунизам, и рећи да нема Бога, тако да моје опредељење никад није био комунизам. Сама комунистичка идеја јесте сјајна, врло блиска хришћанској на неки начин, због једнакости, људска смо бића. Све је то у реду. Али се испоставило да служи једном човеку. Сви остали живе у некој просечности, али су неки једнакији од других. Страховлада, једноумље, не смеш да мислиш другачије, да певаш другачије, да кажеш другачије, то су неке контрадикторности тог система. Ја сам то што глумим и ту причу о војсци у отаџбини знао и био обавештен о њој прилично, тако да ме серија није променила, већ ми утврдила мишљење.

Дуго није било добро веровати у ту идеју, чак је било и опасно мислити и говорити другачије од званичне историје.

– Мој отац је свештеник, и ми смо неговали традицију у кући. Сећам се да су на крају литургија долазили неки људи у балон-мантилима, држали руке у џеповима, што се у цркви не ради, стајали да чују јер свештеник на крају литургије има проповед, тумачење Јеванђеља и обраћање народу у цркви. Долазили су да пазе да свештеник не прича нешто ван оквира цркве, да се не крене у неке сфере које цркви нису дозвољене. Исти ти су деведесетих почели да се крсте, да крсте своју децу, да славе славу и тако даље. То је та чудна нека недоследност и врло збуњујућа по ментално здравље народа.

Болест и смрт Јованке Броз активирали су приче и интересовање и за остале тајне СФРЈ, па је недељама главна вест била шта она има да открије у мемоарима, и шта је пронађено у тајном сефу у њеној кући. Јесмо ли схватили шта је крила та “висока политика”?

– Иако смо схватили и иако су све политичке игре врло разоткривене и једноставне, тај систем и даље функционише. И даље народ можеш да третираш као стадо и да манипулацијама владаш и одржаваш ту неку тензију, сукобљаваш одређене групе, гурајући једну врсту идеологије у једну, а другу у другу групу. Добија се тај поларитет који је увек спреман да експлодира, да направи проблем, и мислим да на тој врсти антагонизама политика функционише. И за то време, док се ви свађате, “ми” ћемо да правимо неке паре, отимамо неке друмове, куће. Највећа превара је што ту нема никакве идеологије, и залагања за неку идеју, ма која била, него је то просто поставка, да би политика функционисала.

Превара демократије је што сви могу да кажу шта хоће, па самим тим то губи вредност. Кад сви вичу, и сви говоре шта год хоће, то постаје какофонија, један општи тон, у којем “ви слободно наставите да вичете, а ми горе ћемо да радимо своје”. Јер нема јасног гласа који говори то што није у реду, сви говоре свашта, и губи се поента

Да ли сте читали Јованкине мемоаре и верујете ли ви у ту причу, да је била скрајнута јер је превише знала?

– Могуће да је знала више него што је смела да зна, шта год то значило. Сад, све то је обавијено неким велом тајне који је, из онога што сам читао, био један затворен круг у којем су разни имали неке интересе, и бранили их. Ми пре свега не знамо ко је Јосип Броз у ствари, ни да ли је то тај Јосип Броз из Кумровца, и шта се дешавало на том фронту у Галицији, да ли је погинуо па је замењен другим човеком. Тај његов језик који не припада ни једном дијалекту овде познатом, али ето, бравар је прогуран и касније је врло паметно водио игру, јер био је један од виђенијих државника својевремено. Све је то направљено како треба, и имате наизглед задовољан народ. На другој страни, на Голом отоку пребијани и убијани су људи, политички противници, као и по иностранству. Имате мноштво мртвих душа које су страдале зарад тог доброг живота, и све те кредите који су дизани и остављани након смрти. Тај привид среће од неких четрдесет година је у реду, али питање је која је то математика која је довела до тога и да ли се размишљало шта ће бити после, кад Тито умре.

Следеће године је стогодишњица Првог светског рата, па се и ту наводно ревидира историја и то да ли је Гаврило Принцип био терориста или револуционар?

– Чисто сумњам да се револуција и тако озбиљни догађаји дешавају зато што, ето, неком је доста свега и одлучио је да реши ту ствар. Мислим да се они дешавају уз потпору неких сила којима то треба. То је увек нека врста политичке констелације, у којој је деведесет одсто прикривено, а ових десет одсто што ми видимо, то служи за играње с народом и замлаћивање стада.

Ако је тако с даљом прошлошћу, да ли ћемо икад сазнати политичку позадину Ђинђићевог убиства?

– Како, ако су дан-данас затворени документи од Другог светског рата који не смеју да се отварају? Зашто не смеју и зашто се то крије, зашто је гомила важних података у Ватикану, Вашингтонском музеју, овамо-тамо, не знам која су то више тајна места, неки чудни бункери, где се то нешто чува и крије, а све је тако транспарентно и демократски. То је таква једна лаж и превара. По неком искуству и неким стварима које знамо, мислим да је очигледно да то никад није узлет револуционарног духа два-три пријатеља који су решили да мењају ствари. То је обично нека шира игра.

Поделе на овим просторима темељ су свих проблема и серија је у ствари о тој трагедији братоубилачког рата, да су се људи одавде окренули једни против других, борећи се против истог непријатеља. Међутим, то је онда ишло ка борби за власт, коју су једни освојили, а кад су је освојили, требало је облатити оне друге

Шта мислите, због чега је овај народ увек волео вође и чврсту руку? Увек нам је био потребан тај неки један човек, па и данас, којег ћемо за све окривити, или му приписати све заслуге?

– Ово је земља четири ветра, дува са свих страна и утицаји су огромни, ми смо на раскрсници, директно на чворишту. И сви покушавају да инкорпорирају свој интерес, а покушаји остваривања тог интереса се преламају кроз народ, кроз гласачко тело или кроз тело које треба да ратује, да брани једну другу трећу страну… И онда је тешко дефинисати наш менталитет и зашто је нама потребан вођа да га кривимо или хвалимо. Уосталом, имате ту превару демократије, та нека врста расутости тога ко влада и ко вуче главне потезе и кога можеш да окривиш, јер их је гомила, и ти не можеш да нападнеш једног. Друга страна преваре демократије је што сви могу да кажу шта хоће, па самим тим то губи вредност. Јер, кад сви вичу, и сви говоре шта год хоће, то постаје какофонија, један општи тон, у којем “ви слободно наставите да вичете, а ми горе ћемо да радимо своје”. Јер нема јасног гласа који говори то што није у реду, сви говоре свашта, и губи се поента. Мислим да је то једно од лукавстава демократије.

Да ли је успех филма “Кругови” на међународној сцени помало и победа обичних људи који су овде испаштали јер није било никог ко би испричао њихову причу у њихово име? Да ли мислите да се тако мења наш имиџ у свету?

– Ова слика није слика о Србији која је добра, већ о једном човеку који је урадио нешто храбро. Није он урадио ништа српски, већ људски. И то је оно што нам је потребно. Да одјебемо све те глупости “ми Срби смо небески народ”. Све што треба јесте да будемо поштени, добри људи, колико год је могуће… сви ми, Срби, Муслимани, Хрвати, Македонци… То је једина оса око које људскост може да се држи. Све остале аутосугестије и убеђивања да “ми Срби јесмо много опасни, добри и јаки”, све је то прошлост која је варљива и писана овом или оном руком, и небитна је за данас. С друге стране, игре се воде и играју, возају нас наши и њихови, народ у принципу увек плаћа тај порез, а држава му га узима и прича своју причу, то је одувек тако. Људскост је основа тог филма, људски гест, не српски. Само је један Србин учествовао.

Глупо је трудити се само да знаш оно што ти неопходно треба, сувише је скучено и јадно, треба ширити свој дух, да се узвисиш колико можеш, али је количина информација коју имамо превелика и непотребна. Као страшан шпиц у саобраћају у граду где све одједном стане, и више немате где, ни у рикверц, ни лево, ни десно, све стаје. И онда људи изађу из кола и крену пешке

И док се свет одушевљавао “Круговима” и чину Срђана Алексића, код нас је младић који је бранио брата, Федор Фримерман, изгубио живот. И ви сами сте једном интервенисали у Пули, прискочили човеку у сличној ситуацији. Како је постало смртно опасно стати у нечију одбрану?

– Мислим да је исто тако ризично да у Харлему скочиш на три црнца који шибају некога, исто ти живот виси о концу, чак је и много већа шанса да се погине. Време је такво, није то само овде, и мислим да је то глобална појава једног раста агресивности, свих первертираних људских особина које су дошле до својих клубова обожавалаца. Све гадости, све девијације добиле су форму званичне групе, од педофилије до некрофилије, свих изопачених склоности које дефинитивно постоје, али су сада добиле своје клубове обожавалаца, с мајицама, амблемима, качкетима, продавницама. То је глобална слика и последица, можда, вишка информација, које колају и које су толико доступне и толико на тањиру, да се ствара неки парадоксални проблем, кад си у пуној продавници и не знаш шта да купиш више. И чини ти се да би купио све.

Али неспорно је да су у Србији данас доминантни ријалитији, старлете… Кога кривити за то?

– Не знам кога кривити. Уметност, музичка и филмска, пре свега, немају више идеја. Све су приче испричане и у причи играња стварности дошло се до неког краја, чини ми се, и шта год направио, трудио се да постигнеш релизам као жанр, врло је сумњиво, нема такво дејство као кад ти вириш код “Великог брата” и гледаш људе како спавају. То је стварно, они не глуме, мада у ствари глуме, али нису учили школе. То је постало интригантније. Медији и проток информација такви су да улазе у гаће људима, није више интересантно шта ће неко рећи и о чему размишља, него да ли носи гаћице или не. Много је занимљивији улазак у туђе месо од тога шта они мисле о нечему. Прешла се граница тог круга око човека која се сматра пристојном, као кад вам неко стоји превише близу док прича вама, уђе вам у петерац. Та врста непоштовања туђег простора врло је присутна и озваничена, а то боли у суштини.

Где ћемо с тим завршити?

– То ми већ личи на ону већ објашњену причу о Кули вавилонској и помешаним језицима. У једном тренутку, тај преоптерећени информативни систем мора да пукне јер просто нема своје биолошко оправдање. Људи немају потребу да знају све то што им је тако доступно. Глупо је трудити се само да знаш оно што ти је неопходно потребно, сувише је скучено и јадно, треба ширити свој дух, да се узвисиш колико можеш, али је количина информација коју имамо превелика и непотребна. Као страшан шпиц у саобраћају у граду где све одједном стане, и више немате где, ни у рикверц, ни лево, ни десно, све стаје. И онда људи изађу из кола и крену пешке. Или ће се то изметнути у неки страшно крвав сукоб и селекцију која ће да ресетује планету.

Иван Тасовац се ухватио посла који је упропастио многе пре њега. Да ли је лудост данас прихватити се позиције министра за културу, кад претходник каже да је за то издвојено “нула динара”?

– Није ту раније било правих људи. Не мислим да је Тасовац погрешио, он је један од најбољих до сада, својим интелектом и способностима у себи спаја довољно квалитета, показује чак и менаџерске способности, јер подигао је и учинио атрактивном Филхармонију која је била празна. Отићи у Страхињића бана међу ове позере и бацити им чаршав на којем пише “хвала што не долазите”, то су гестови духовитог, просвећеног ума. Мислим да је од свих до сада најзаслужнији да носи звање министра културе. Шта ће да уради с тим што је култура данас, што су они претходни обезбедили као залог за културу у овој земљи с бедним буџетом, то је огроман посао. Свакако му не могу замерити ако не успе, али подржавам га апсолутно.

Ваша представа “Метаморфозе” говори о променама, о којима нам политичари стално “дробе”. Можемо ли да се променимо?

– Не, треба да постоји систем вредности, систем рада и добијеног новца за то, систем који цени уметност, културу и људе који су завршили озбиљне факултете, а не да највише буде цењен онај који уме најбоље да превари. Тада ће људи да буду задовољни, да знају у ком правцу треба да се крећу и шта треба да ураде да би остварили неки свој животни циљ. То обезбеђују политичари и лова којом они баратају на начин на који баратају. То није једноставно у овако хаотичној земљи, али би било логично и нормално да би људи били задовољни и да би се променили.

Због чега је била вест дана то што ће Небојша Глоговац глумити у хрватској серији – да ли због неразрешених српско-хрватских релација и ваше улоге Драже?

– То је зато што сам популарни глумац из Србије који игра у некој хрватској серији. Зато је вест, па сад можемо да копамо шта је важно или неважно. Као што знате, новинари од шибице могу да направе бакљу, можемо да комбинујемо стварност како хоћемо. Мој однос према послу апсолутно потире било какве границе. Царина, пасоши… то није моја сфера интересовања, већ људи, људскост, оно шта их мења, чини злим или добрим, зашто је неко спреман да убије, а неко да загрли и шта је то у његовом доручку, ручку, оцу, мајци што га мења, шта је ту проблем и шта га спречава да напредује ка циљу или му отвара врата. Глумити на било којим просторима на овој планети је дивно ако је сценарио добар и мени занимљив. Све остало продаје новине.

Али ипак нисте отишли да правите каријеру у иностранству.

– Био сам на неколико неких кастинга, али нисам прошао. Дешавале су се разне ствари, било да се променила кастинг агенција или слично. И мало сам лењ по природи, нисам ни најорганизованији човек на свету, не радим на тој самопромоцији довољно, некако мислим да је довољно дело, то што сам урадио, сви то могу да виде и процене. С друге стране, ако сад хоћу да градим каријеру у иностранству, морам да крећем испочетка, да играм неке улоге прилично незанимљиве, типске, из фиоке, некарактеристичне, врло једноставни цртежи неких ликова који служе сврси да се покаже да је неко лош. Никако наши људи с ових простора да добију улогу неког позитивца, него у другом кадру пушите, у трећем хоћете неког да убијете и то је то. То ми није глумачки инспиративно ни најмање. Ја овде немам просечну каријеру, врло сам признат, и све то ми годи, и мој уложени труд није мали. И све то неко да не рачуна. Као кад бих опет морао да носим ципеле 32, а носим 43.

Али није свакоме Анђелина закуцала на врата, а ви сте је одбили.

– Дефинитивно није, али не разумем потребу да све буде под велом тајни кад радимо филм који треба да види милион људи. Њено име се све време помињало као Схе, иако сам из својих извора знао ко је Схе, нека непотребна мистификација коју у старту нисам разумео. Онда ми је то постајало и сумњиво јер зашто, ако ја, који треба да играм у филму, не могу да прочитам сценарио. Нисам рекао “не”, него: “Људи, немојте да опет играм неке будале које иду около, и да су Срби ово а сви остали су дивни и красни. Дајте да уђемо у суштину рата, да кажемо да су се ту опарили ови који су телефонима ратовали, звали један другог и делили територије, док су други на фронту гинули. А не да буде ‘ови су много луди и зајебани и све ће да побију, а ови други јадни седе скрштених руку’. То је глупо, неинтелигентно, није добар сценарио и не ради се тако.” Испоставило се да је филм такав какав је, без икаквих предрасуда сам га гледао, и то је заиста лош филм, полупропагандни, чак није ни то. Али основна ствар је што нисам добио сценарио да прочитам да видим шта треба да играм. Од сарадње су одустали кад сам почео да постављам питања о концепцији филма.

Већ сте одбацили могућност да се бавите политиком, али да је ово нека друга земља, да ли бисте променили мишљење и прихватили место на пример баш тог министра културе?

– То бих видео као мисију, али треба ући у поре система, у технологију политике и лове, њених токова да би знао од кога да тражиш и на кога да утичеш. За то су ти потребна јака леђа, да неко гура још с тобом и хиљаду тих ствари, а мој ментални склоп баш нешто није за то, чини ми се, иако схватам шта се ту дешава.

Нисам Анђелини рекао “не”, него само: “Људи, немојте да опет играм неке будале које иду около, и да су Срби ово а сви остали су дивни и красни. Дајте да уђемо у суштину рата, да кажемо да су се ту опарили ови који су телефонима ратовали, звали један другога и делили територије, док су други на фронту гинули. А не да буде ‘ови су много луди и зајебани и све ће да побију, а ови други јадни седе скрштених руку”

Имате ли утисак да живимо у Нушићевом “Сумњивом лицу” и да његови ликови и данас живе, само су модернизовани јер не читају више депеше и писма, већ мејлове и СМС-ове, а ваш лик Јеротије се умножио, па око себе имамо разне “службенике”, одане свакој власти?

– Како не, то је очигледно, тога имате на све стране. То није питање утиска, то је факат.

Како вам сад изгледа нова политичка сцена наше земље? Јесте ли ви човек разочаран у политику?

– Не можете се разочарати ако вам је девојка курва и била је с другим. Не можете бити разочарани јер то је очекивано и то јој је посао, да буде с фрајерима. То што си ти одлучио да ти она буде девојка, то је сад неки други проблем. У политику заиста нисам заљубљен, нисмо венчани, видим шта ради, и то је њена ствар. Видим и да лепо зарађује на томе.

Али она ипак утиче на нас, па тако имамо талас младих који поново одлазе из земље тражећи посао?

– Наравно да утиче. Врло вероватно одлазе јер им смета тај утицај, и не добијају одговор на свој уложен труд, нити довољно лове за оно што дају. Пуно раде а тешко живе.

А митови, за шта нам служе митови, почев од Косовског боја до данас?

– То су бајке, служе за успављивање, а некад за буђење, како одлуче политичари. То су карте које се ваде по потреби – ако треба да заратимо, сад ћемо да вадимо митове о јунаштву, а ако треба да признамо пораз, вадићемо митове о томе како смо ми на небу, а порази на земљи. Може да се искомбинује по потреби и жељи, тако се барата људима. Увек је та већина која нешто одлучи, неко пре неки дан рече у новинама, већина никад није у праву и то је врло занимљиво становиште и прилично тачно, јер већина је под утицајем онога што се хоће од ње.

Страховлада, једноумље, не смеш да мислиш другачије, да певаш другачије, да кажеш другачије, то су неке контрадикторности комунистичког система. Ја сам то што глумим и ту причу о војсци у отаџбини знао и био обавештен о њој прилично, тако да ме серија није променила, већ ми утврдила мишљење

Глумићете у омибус-филму “Једнаки”, који говори о деци и дечјим правима из УНИЦЕФ-ове повеље. Да ли вам је због младих и тих неких “изгубљених генерација” најжалије што нисмо могли и можда нећемо моћи да живимо боље?

– Чини ми се да се биологија и еволуција довољно старају о томе на начин да си, кад млад упознаш проблем и ниси довољно укалупљен у навике, јер се још градиш као човек и личност, способнији да промениш нешто, или да одеш ако видиш да не можеш да мењаш. Или неко одлучи да се прилагоди, па се онда мучи цео живот. Наду ми улива њихова еволутивна и биолошка спремност и жеља за животом, да ће ти млади моћи да се изборе за нешто боље.

Овај текст није дозвољено преносити без писменог одобрења редакције Недељника