Дочекивали смо и испраћали возове, гледали како камиони из Гацка довозе тоне угља за Никшићку жељезару, слушали заглушујући звиждук локомотиве из чијих ноздрва сикће узаврела пара и гледали веселе жељезничаре окићене Р-1 картом за прехрану. Све се ту одвијало с тада популарном пјесмом “Ој Нишићка жељезаро, Црне Горе огледало”. Како је у Трсту настала прича о шефу станице.
Педесетих година прошлог вијека у приградском насељу Мрежици уз жељезничку пругу Билећа – Никшић смјестила се зелена ливада звана Главица величине неколико дунума земље са ниским и високим растињем, младом шумом, кућом са кровом на двије воде, чатрњом, воћњаком, ограђена каменим позидама. Током дана чудан мирис ширио се с перона оближње жељезничке станице од огромних гомила ускладиштеног угља, катрана са пружних прагова, покошеног и осушеног ливадског сијена, великих купастих цвјетова перонских каталпи и лахора који никада није престајао. Ту смо током љета за вријеме школског распуста проводили много времена у игри опонашајући разне ликове из филмова, посебно каубоје.
Уз то, жељезничка станица у непосредној близини посебно нас је привлачила. Дочекивали смо и испраћали возове, гледали како камиони из Гацка довозе тоне угља за Никшићку жељезару, слушали заглушујући звиждук локомотиве из чијих ноздрва сикће узаврела пара и гледали веселе жељезничаре окићене Р-1 картом за прехрану. Све се ту одвијало с тада популарном пјесмом “Ој Нишићка жељезаро, Црне Горе огледало”.иако се у Црној Гори каже шпигло али због риме није могло да се уклопи. И кад се сва та трка смири, враћали бисмо се поново Главицама, а онда бисмо ту често сусретали кондуктере, скретничаре и чуваре пруге, те раднике који су дрезином контролисали жељезничке прагове са својим десетаром како са домаћином уз кафу и шкију причају разне доживљаје, па смо и ми дјечаци с посебном пажњом слушали и упијали сваку њихову ријеч.
Већина њих били су Табаковићи рођени и настањени у Мрежици, а неки као Дрињаци и Комненићи у Мирушама. Свраћали су ту и надзорник пруге, пратиоци воза, али најинтересантније су биле приче кондуктера са њихових путовања. Разне догодовштине су се распредале, понешто се одузимало, понешто додавало, а ја их препричавам онако како сам их тада чуо и доживио.
ЛОКОМАТИВА 83-180 своју младост провела је на ускотрачној прузи Хум – Билећа – Никшић.Иако су је домаћи отписали, она још увијек вози туристе у Аустрији
Опслужујући своје кориснике жељезничари су били често изложени многим непријатностима, али и они су занали да узврате духовитим шалама. Најтеже је било кондуктерима. На свакој станици морао је први да изађе и огласи име станице, посљедњи да уђе, да прегледа и пробуши возне карте. Као и у сваком послу, и ту су се мангупи шверцовали без карате па су избацивани на сљедећој станици из воза. Моји другари који су често путовали према Требињу смислили су како да уштеде за џепарац на картама.
Прича о шефу станице
Увијек су куповали карте до претпосљедње станице, јер би их на сљедећој избацили из воза. Тако су путујући до Требиња узимали карту до Арсланагића Моста, а у повратку према Билећи до стајалишта Мируше. За отправника возова с црвеном шапком у жељезничком плавом одијелу говорили су да је то једини човјек који сваког путника дочека у ставу мирно и на исти начин га испрати. Причало се да је било људи који су само због те почасти која им се указује куповали карту да се провозају до прве жељезничке станице. Међутим, ни жељезничарима није недостајало духа за забаву и провокацију. Тако је и настала прича о шефу станице у Билећи шездесетих година прошлог вијека. Да ли је истинита или не, не знам, али прича и данас живи у билећком крају.
Сједио шеф станице пред кафићем на тргу Понте Росо у Трсту с пријатељем и са двојицом Италијана. Након што су се мало запили, Италијан заврну рукав од кошуље и повишеним гласом показа на руци истетовиране ријечи: “Владо Шегрт” и “Анто Папић”. Шеф је прокоментарисао да су то била два чувена партизана и да чак многи непријатељи носе њихове потписе јер су им се дивили. Овакве шале биле су уобичајене у кафанским дружењима, уз преферанс и у другим приликама када је требало лаковјерне убиједити у истинитост приче. Без обзира на истинитост, прича је остала.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
