• Од силне хуке, ломљаве и пуцања хиљаде громова више нисам мого ни да мислим. Сигурно су кажњеници у ово чудо гледали ко спас, да напусте оток у хладној води и још једном осјете офанзиву коју је овај пут бог послао на њих.

Али, тај застрашујуући зид између неба и мора полако се повијао поред отока, пролазио га је као и свако добро и остављо отписане да још неко вријеме живе у нади.

Овдје нису битисали људи него њихове половине. Шта је човјек без жене? Кад би их неко поштено пребројао, било би их упола мање. Оно што је Марка посебно бринуло јесте гробље. На отоку га није било. Понеко би био тајно сахрањен поред стражаре на брду, пронијели би га у деки док би остали спавали мртви уморни, али без ознаке, без трага. Овдје нико није умирао. Умирали су на Ријеци, у болници, гдје су их слали чим процијене да су им кораци потрошени. Овдје су само нестајали, па се причало да су их пуштали на слободу из неких њима знаних разлога. Радило се о тијелима, јер им је душа остајала на камену с којим су се саживјели. Цврчци су их својом пјесмом оплакивали. Били су зазидани каменим отоком, изнутра, невидљивим зидом, који их је попут оклопа притискао, а и одржавао у животу. Живјели су из ината пркосећи судбини.

И опет је оток остао у пријетећој тишини. Ништа уши не забрине као замрла природа. Море се брзо смирило, небо пукло веће и свјетлије него икада. Ово је нека опомена! Или само случајност? Давно смо с богом раскрстили. Цврчци су бојажљиво почели да се јављају. На хоризонту се појавила трабакула.

И тада Марка почеше да муче снови. Прво би угледао Пунaт, брод кога је касније називао трабакула. У њега би га неко гурнуо међу већ истабане и окрвављене затворенике. Успут би добио батину преко леђа. Сјетио би се да користи клупу као заклон, намазао би се туђом крви која је плутала по пајулима и тако умртвљен изгледао довољно измучен, па је даље батине избјегавао. Када би их избацили на камениту обалу, дочекао би их ред већ донекле ревидираних логораша. Пљували су их и млатили из све снаге, крио се иза других, јак и издржљив некако би прошао боље од осталих. Будио се сав у зноју, задихан, са боловима у леђима и ногама. Тада би схватио да је још увијек у логору. Кажњенике муче по дану, а исљеднике ноћу. Да му је знати ко је све ово измислио?

Други сан, обично пред зору, угонио му је неиздрживе муке, па би се одлучио да изврши самоубиство. Кријући би дошао до ивице провалије изнад мора, на мјесто одакле се бацало смеће, пронашао погодан камен и око њега завезао коноп, затим око паса и бацио се у смрт. Али, овдје и смрт контролишу. Ни сам не зна како би га дежурни извадили из воде и вратили на оток.

Тада настаје сан помијешан с јавом.

– Зашто си се бацио? Знаш ли ти да ми овдје водимо рачуна о сваком  ревиденту? Овдје ни вјетар не смијеш да пустиш без наше дозволе. То је самовоља! Да нисте торили по нашој револуцији, не бисте данас туцали камен.

Билећки логор прве затворенике примио је марта 1952 из Угљана са Голог отока

Слиједиле би пљуске, чупање за уши, нос и на крају означавање црвеном бојом. Нико с њим није смио да прича, а ако га сретне на кругу, морао га је пљунути, обично у уста, млатнути по глави. А тек храна? Умирао би од глади све док не би био задужен да спава са псом и да га чува, а овај му није дао да се примакне пуних четири мјесеца. Тада би му лакнуло, чистио га, купао, шетао, али и храну дијелио с њим и тако се спашавао од глади. Тада би се са олакшањем будио.

Тако једно вече, тек што је закуњао, дође сан на очи. Дијелио је цигаре онима у Петровој рупи. Били су изоловани од осталих, сами су кували, хватали кишницу за пиће и храну, нико није смио да им приђе, били су заражени револуцијом и ту ревидирања није могло бити. Угледа га неко, а таквих је било на бацање, пријавише га и са осталим свезаше му руке на леђа, наредише да клекну у круг око хрпе свјежег измета, нагеше их да носовима дишу тек изнад хрпе, и тако читаву ноћ.

Од тада је осјећао велики смрад око себе. Знао је да он смрди, али како да се смрада ријеши никада није схватио. У ствари, било је немогуће. Куд год би кренуо, људи су окретали главу устрану. Овај сан се претворио у јаву.

Након двије године Марко је напустио оток, кренуо на нови задатак у Њемачку под тајним називом „Пупавац“, стално се умивао колоњском „келнише васер“, наводно се оженио удовицом високог официра Вермахта; била је љекар. У њему је видјела правог аријевца, али тада му се губи сваки траг.

                                                       КРАЈ