• Пошто смо филмској умјетности дали великане какве је мало ко имао (Душан Вукотић,Младен Секуловић, Емир Кустрица и Фадил Хаџић), Билећа је, како се то овдје често с поносом помиње, постала највећи српски филмски град на свијету. Неко је рођењем а неко коријенима Билећанин, а бројни су и они који су своју величину доказали у струци и својеврсном стваралаштву у свјетским размјерама.

Данас,шесдесет година послије, увјерио сам се да није случајно што сам за свој матурски рад уврстио дјела Иве Андрића, који је својим романима и приповијеткама знао да нас уведе у нека давна времена, у душу људи који су стварали атмосферу касабе или везирских градова, људе које многи нису можда ни примјећивали, али који су остављали трајан печат тој средини и том времену.
И ова наша мала варош, билећка, одувијек је имала људи иза којих и нису остали неки спектакуларни трагови јер се мало писало о њима.Оно што се дешавало у Аматерском позоришту данас КУД „Владимир Гаћиновић“за многе његове чланове било је право мјесто и крајњи домет, духовног изражаја, тумачећи разне ликове и њихове карактере.
Нажалост, Андрић већ дуго почива у миру, али нам је оставио могућност да сличне људе препознамо око себе. Ипак, остали су неки печати иза билећких варошана и они ће вјечно живјети у нашим сјећањима.
У нашој средини онога времена тако је било и са Љубом Стијачићем и Браном Кокољем, двојицом режисера и кореографа и сценографа билећког позоришног живота. Уводили су нас у бескрајно маштовит свијет, опијали изговореним ријечима, покретима, разигравали нашу машту. Претварали су нас у разне ликове да смо увелико спознавали како је срећа што су међу нама људи који несебично оплемењују, отварају прозоре и шире видике у нека давно прохујала времена дајући смисао битисању и указујући на бајковити пут у љепши живот.
Ови људи, заједно с њиховим сљедбеницима које је читава варош знала чинили су дух овога града који данас као такав не постоји. Посебан дух уочава се када човјек чини нешто што је изнимно а ником при томе не смета. Тако су живјели многи Билећани. Вјероватно је и данас притајен такав дух, само га треба пробудити и поново оживјети идеје које би, вјерујемо, увелико освјежиле данашњу свакодневницу и унеколико дале смисла овом животном утркивању с временом.

Билећа највећи филмски српски град на свијету

Недавно гледам зграду Соколане, оронулу, унакажену испуцалим малтером, испреграђивану вратима и прозорима па ми изгледа као да се накривила на једну страну. А некад је ту било кино Тад није било широког филмског платна (синемаскопа), тек понеки филм у колору, па први домаћи филмови „Славица“, „Барба Жване“, „Хоја Леро“ и, наравно, страни филмови, шмекасти и сладуњави дозлабога, веома узбудљиви, који распирују машту нас клинаца. Послије филмова Стјуарта Гренџера, који је углавном глумио витеза-хероја, правили смо дрвене мачеве и до бесвијести витлали њима. Организовали смо и међусобне борбе мачевима са дјечацима из других улица, да се види који су ратници храбрији. Навече бисмо сањали витезове из филма и маштали о храбрим браниоцима правде.
Пошто смо филмској умјетности дали великане какве је мало ко имао, Билећа је, како се то овдје често с поносом помиње, постала највећи српски филмски град на свијету.

Билећани коријенима или рођењем: Младен Секуловић Душан Вукотић Емир Кустурица Фадил Хаџић

Међутим, већ више од три деценије овај град нема биоскопа. Да ли је то због поменутог свјетског престижа, или…?
Али није Билећа само у то вријеме живјела овим животом. Тај осјећај за светковине и друге манифестације датира још из почетка деветнаестог вијека, када су младе дјевојке из угледних билећких породица данима спремале улоге и успјешно глумиле у позоришним представама. Тако нас професор Џелетовић подсјећа на: „Балканску царицу“, „Бој на Косову“, „Данак у крви“, „Кнеза Арванита“, „Кнежеву вечеру“ и друге. А представе и забаве биле су организоване у хотелима: Униону, Мандлу, Корзу, Балкану, Бристолу, те у кафанама Пера Марина, Петра Кукића, у магази Селимовића, а понекад и под шатором у порти Храма светог Савe.

Некадашњи хотел Бристол често мјесто позоришних представа прије Другог рата.

Неко је рођењем а неко коријенима Билећанин, а бројни су и они који су своју величину доказали у струци и својеврсном стваралаштву у свјетским размјерама. Такви су Душан Вукотић и Младен Секуловић (Карл Малден), двојица оскароваца Младен за споредну улoгу у филму „Трамвај звани чежња“ 1952 године, а Душан десет година касније за анимирани филм „Сурогат“,Јевто Дедијер први академик у Босни и Херцеговини, Емир Кустурица, филмски режисер, Момо Капор, писац и сликар, Радослав Братић, писац, Фадил Хаџић, филмски режисер, и многи други широм свијета.Бивша СФРЈ била је једина европска земља која је дала два оскаровца.