• Ученик четвртог разреда основне школе који је у то вријеме исувише рано сазрео и превазишао дјечју знатижељу био је Жарко Војновић, који је због својих несташлука избачен из школе без права поновног уписа. На гријех су му се ставила три догађаја. 

Први је због недоласка у школу два узастопна дана. Правдајући први дан, каже да му је мајка опрала гаће и да није имао у чему да дође. А када га је учитељица упитала зашто није други дан дошао у школу, Жарко је одговорио: „Ја сам,  другарице учитељице, пошао у школу, и кад сам био покрај ваше куће, видио сам да се и ваше гаће суше на жици, па сам мислио да нећете доћи у школу и да нећемо имати наставе.

Други догађај збио се на часу код учитељице Миде Шабанац. Док је млада учитељица објашњавала ученицима постанак човјека, примијетила је да је стално нападно посматра ученик Жарко Војновић, па га је у једном тренутку упитала:

– Ти шишкаве главе у другој клупи, устани и понови о чему сам говорила!

– Је л’ ја? – упита Војновић.

– Да, управо ти! – одговори учитељица.

Војновић устаде из клупе и рече:

– Не знам.

У разреду настаде тајац.

– Па зашто стално буљуш у мене, а не знаш да поновиш?

– Зато што ми се свиђате! – одговори јој ученик.

Изненађена и просто збуњена одговором, учитељица, да би одвратила заблудјелог ученика од непријатне намјере, одговори:

– Али ја не волим дјецу!

– Чуваћемо се! – не даде се збунити млађани Војновић.

У разреду наста смијех и жагор ученика, а учитељица изненађена дрскошћу захтијевала је од Жарка да напусти учионицу.

Све се то могло завршити прописаном казном, без оне најтеже, да једног дана на зидовима бившег аустријског затвора, гдје је иначе била школа, није освануо натпис: „Живио краљ Петар“. Тако опасна парола у то вријеме није се смјела ни тајно изговорити, а камоли јавно написати. То је изазвало панику у школи, а и у граду. Испитивани су многи ученици и на крају све се посумњало на Војновића. Три дана сваког поподнева ђаци су присуствовали тој мучној осуди. Он се у почетку одупирао, али кад су му припријетили да се за то може кривично одговарати, признао је. Изречена му је мјера искључења без права на поновни упис у школу. Колико је то била погрешна и непедагошка мјера, најбоље је  показао даљи његов животни пут, који је наставио на тешким пословима у зеничкој Жељезари гдје је провео остатак свог живота. И док је Жарко величао краља Петра, билећка омладина све је гласније пјевала: „Краљу Петре, пета си колона, немој више лајат’ из Лондона!“

Најстарија основна школа у Билећи подарила је првачићима прва слова, а многи су даљим школовањем постали угледни учени људи познати и ван Херцеговине  

 НИЈЕ ПРОБАО А МИСЛИ ДА ЗНА

У билећкој Нижој реалној гимназији школске 1951/52. године својим знањем и способношћу нарочито се истицао Рајко Суџум, ученик четвртог разреда из приградског насеља Подосоје. Био је суперодликаш. Најјачи математичар. Писао је најбоље писмене радове из српскохрватског језика. Најдуже је скакао удаљ. Био је најбољи у бацању камена с рамена. У фудбалу је био непрелазан бек. Његови другари, не знајући у чему још није најбољи, једном су га упитали:

– Рајко, знаш ли пливати?

– Нисам пробао, а мислим да знам! – одговорио је самоувјерено.

 Кузо у уљу

Бране Кокољ, билећки сликар, насликао је својевремено неког Куза. Тај је био накривљен, шантав, па изложио слику с насловом „Кузо у уљу“. Видјели то Кузови познаници па му рекли како га је Бране ружно насликао. Када је Кузо погледао слику, срете једног дана Брана и рече му:

„Ниси ме, вала, требао онако насликати у уљу!“

„Ћути, не говори ником.. Замисли какав би био  да сам те насликао у масти“, одговори му Кокољ.

 МИЉЕНИК

Професор Митар Ковачевић био је истински познавалац своје струке и изванредан предавач те су га ученици вољели и поштовали. Међутим, и он је међу њима имао своје миљенике. Један од њих био је Јанко Комненић, интелигентан, духовит у сваком тренутку као запета пушка. То је погодовало остварењу професорове креативности па су се те варнице духа послије генерацијама препричавале, пише у аналима Билећке гимназије.

Улази једном Митар на час, а с њим – савјетник. (Тада је то био  надзорник.) Сви  јунаци ником поникоше. Видјевши забринута лица својих ученика, професор Ковачевић почиње десетерцем:

Не бојте се, браћо моја драга.

Док је моје на рамену главе… Настави,  Комненићу!

Вашој глави ништа бити неће! – доврши у истом диму Митров одликаш из Мируша.

Тако је, Комненићу! Одлика ти је с моје стране! – и уписа му петицу.

 ЈАЈА ОД ГОЛУБА

 На часу биологије уређује се  и чисти школски парк.У углу близу школске зграде, у опалом лишћу, пронашли ученици гнијездо и у њему два јаја.Нагађа се од чега су.Некаква су помалена да би била кокошија.Настала граја око тога препирања.Чуо то директор Голуб Куреш изашао на врата и пита шта је било, чему толика галама.

Један шаљивџија одговори:

Нашли смо два јаја.

Од чега су?- упита директор неопрезно.

Од голуба-одвали шаљивџија ко из топа.

Носи их кући- не збуни се Куреш и врати у школу.

(Монографија Билећке гимназије)