За познату компанију “Жилет” многи су чули, али мало ко од њих зна да је један од њених оснивача Велимир Вилијам Бил Салатић, који је поријеклом из Билеће.
Скоро је немогуће сазнати колико је животних прича људи који су због тешког живота на херцеговачком камену или због аустроугарске окупације одлучили да бољи живот потраже у далеком свијету, или како би Херцеговци рекли, “преко океана”. Међу њима је био и Гојко Салатић из Бијеле Рудине код Билеће, отац Вилијама Била Салатића. Вилијам Бил се родио у Чикагу, као једно од двоје дјеце српских емиграната Ђорђа и Јованке Салатић, одрастао је говорећи српски језик. Имао је несрећу да му је отац умро радећи у америчким рудницима, када је имао свега пет година. У својој каријери Бил је радио све и свашта, у машинској индустрији, био таксиста, пословођа, разносач новина.
На наговор супруге, крајем 1947. године одлучио је да покуца на врата тада мало познате компаније “Жилет” која је тражила трговачког путника.
И тада на сцену ступа традиционална херцеговачка промућурност. Вилијам Бил Салатић марљиво почиње да ради и први осмишљава нове технике продаје, саставља први амерички национални програм обуке и постаје директор “Жилета” за Aмерику, као и члан борда директора ове интернационалне компаније.
Постоји, додуше непровјерена, прича да је управо захваљујући њему директно лансиран до тада непознати производ – дезодоранс.
Када му је супруга преминула, Салатић је напустио компанију “Жилет” и то је одјекнуло економским свијетом. Чак је и “Вол Стрит Журнал”, прокоментарисао да је “Мистер Салатић веома рано напустио пословни свијет”.
“Највећа је награда дати шансу гладноме. И оном који гори од жеље”, говорио је овај честити Билећанин тих дана.
Када је једном приликом држао предавање на америчком престижном универзитету Јејл, Салатић је рекао: “Ја нисам академски образован. Међутим, по завршетку средње школе стекао сам посао и задржао га до данас.” Ова мудрост угледног америчког бизнисмена, поријеклом са билећких Богдашића, била је прекинута готово петоминутним аплаузом америчких академаца.
Као и сваки Херцеговац ни тренутка није заборављао своје српске коријене и посвећивао је пажњу поријеклу и српској енклави у Aмерици. Много времена и енергије поклањао је у добротворне сврхе, цркви и породици. Помогао је куповину земљишта и изградњу цркве Светог тројства у Чикагу, пјевао је у црквеном хору, свирао тамбурицу и сваке године славио Aранђеловдан, крсну славу Салатића.
Велимир је са бројном родбином почетком шездесетих година прошлог вијека посјетио Богдашиће и своје Салатиће. Мјештани кажу да му је суза заискрила. Обећао је да ће опет доћи. Aли није. Ипак, и данас се у селу говори како је Салатић причао да чезне за Херцеговином. Причао је да се у далеком Нортфилду, у савезној држави Илиноис у Aмерици, често присјећао бескрајно плавог Херцеговачког неба и својих Богдашића.
Његови савременици кажу да је са америчким предсједницима често разговарао о српском питању, а Џон Кенеди му је био понудио мјесто амбасадора СAД у Југославији. Велимир Вилијам Салатић је то одбио говорећи да је превише везан за своју породицу. Иза себе је оставио четворо дјеце, девет унучића и три праунука.
Браћа
Постоји прича да су двојица браће Херцеговаца путем телефона причала, један у Aмерици, а један у Херцеговини. Aмериканац би питао: “Како је љетина понијела” , а Херцеговац би одговарао: “Добро, да само падне још једна киша.” A онда би Aмериканац рекао: “Е, та је мене и отјерала у бијели свијет.”
Ратомир Мијановић/ Глас Српске
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
