• У ауторском тексту Здравка Шакотића доносимо осврт на живот и стваралаштво академског вајара и професора Драгољуба Димитријевића, чији одлазак представља значајан губитак за српску примијењену умјетност и културни простор Херцег Новог. Кроз лична сјећања и чињенице о богатом опусу, текст свједочи о умјетнику који је камену давао историјско памћење, а јавном простору снажну духовну и естетску вертикалу.

Академски вајар и универзитетски професор у пензији Драгољуб Димитријевић, аутор многобројних споменика, међу којима је и краљу Твртку у Херцег Новом, преминуо је у Београду у 76. години.

Драгољуб Димитријевић рођен је 1950. године у Трстенику. Послије основне школе у родном мјесту завршио је Средњу школу примијењених умјетности у Нишу и дипломирао вајарство на Факултету примијењених умјетности у Београду 1977. године. Имао је статус слободног умјетника. Био је редовни члан УЛУПУДС-а и УЛУС-а.

Од 1989. године до пензионисања предавао је на Факултету примијењених умјетности. Као наставник у звању доцента на Одсјеку за примијењено вајарство водио је наставу из Цртања и Моделовања. У звању ванредног професора предавао је Примијењено вајарство. Обављао је функцију продекана Факултета примијењених умјетности у Београду од 1998. до 2000. године, као и дужност шефа Департмана за примијењено вајарство. Био је секретар Удружења ликовних умјетника примијењених умјетности и дизајнера Србије и вршилац дужности предсједника овог удружења.

Димитријевић је био специјализован за рад у камену. Током каријере реализовао је преко хиљаду материјализованих дјела, од којих је више од педесет награђено. Пионир је представљања ликова српских светаца у меморијалној скулптури.

Истакнути умјетник Драгољуб Димитријевић био је и родбински, али и својим радом дубоко повезан са Херцег Новим. Његова супруга Јованка је из рода Милановић из Бајкових Крушевица, а кћерка Јелена већи дио године живи и ради у Херцег Новом. Када је умјетничка страна живота у питању, овај познати вајар задужио је грађане Херцег Новог. Један од три његова препознатљива рада је споменик краљу Твртку, који је радио заједно са сином Миодрагом, који је и сам кренуо очевим стазама у вајарству. Споменик је подигнут 2013. године на Шкверу.

Димитријевић је и аутор спомен-бисте капетана Шпира Даниловића, градоначелника Херцег Новог из друге половине XIX вијека, који је ту функцију обављао у два наврата. Спомен-биста је подигнута 2018. године у Ђеновићу, у организацији породице капетана Тихомира Даниловића. Те исте године, поводом 100 година од завршетка Првог свјетског рата, у Бијелој, код цркве Пресвете Ризе Богородице, подигнута је спомен-чесма, рад архитекте Слободана Боба Поповића и његове кћерке Анђеле.

Чесма из које истиче вода, симбол живота, а изнад које се налази икона – барељеф са ликом Богородице и малог Исуса, израдио је вајар Драгољуб Димитријевић и са Зораном Шабановићем поклонио мјесту Бијелој у спомен на добровољце из Бијеле у ратовима од 1912. до 1918. године. У разговорима на таласима Радио Херцег Новог „бољело“ га је што на споменику не стоји његово име.

Ускоро у Зеленици треба да буде постављена спомен-биста свештеника Саве Накићеновића (1882–1926). Споменик је такође израдио Драгољуб Димитријевић, али је због одређених техничких проблема биста у Храму Свете Тројице чекала више година. Ове године, када се обиљежава 100 година од упокојења попа Саве Накићеновића, и овај споменик биће откривен у присуству патријарха Порфирија, нажалост без аутора спомен-бисте.

Професор Димитријевић уживао је велики углед у Србији и региону. Учествовао је на бројним изложбама и умјетничким колонијама. Излагао је у Салону нација у Паризу, на Бијеналу младих у Ријеци, на Мајском салону у Београду, Октобарском салону у Београду, Међународном бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу. Имао је двије самосталне изложбе у Трстенику и самосталну изложбу у Врњачкој Бањи, као и учешће на више од двадесет умјетничких колонија.

Његови значајнији радови су: Споменик ратницима и жртвама у ратовима 1912–1918. године у Крушевцу, Капија порте цркве Свете Тројице у Трстенику, Споменик бану Милосављевићу (Бања Лука, 2003), Споменик погинулим борцима и жртвама у Одбрамбено-отаџбинском рату (Зворник, 2004), Споменик ратницима и жртвама Тузланске регије (Карањ, 2005), Споменик краљу Александру Карађорђевићу (Деронић, 2006), Спомен-обиљежје Арсенију Чарнојевићу (Печуј, Мађарска, 2006), Споменик Петру Кочићу (Београд и Стричићи, 2007), Споменик Светом монаху Теодосију (манастир Рујан), Споменик Светом краљу Твртку Котроманићу (Херцег Нови, 2013), Споменик кнегињи Милици (Трстеник, 2016), Споменик Драгану Николићу (Врњачка Бања, 2017), скулптура „Женски торзо“, скулптура „Часна трпеза“ (манастир Добрун), скулптура „Торзо“ (Дуго Село), скулптура „Четворокњижје“ (Бања Лука), скулптура „Наћве“ (Бела Вода) и скулптура патријарха Германа.

Бројне генерације студената на Факултету упијале су његово знање и преносиле га кроз своје радове.

Фото: Трифко Ћоровић

О споменицима Твртку Котроманићу, патријарху Герману, Драгану Николићу, о педагошком раду на Факултету примијењених умјетности, о Херцег Новом, Орјену и камену са ове планине који се налази у његовом атељеу у Београду, о камичку са Крушевица који је носио у џепу свог сакоа, о важности његовања традиције за аутентичност умјетника, о доброти и часном односу према свом позиву, Драгољуб Димитријевић често је говорио у програму Радио Херцег Новог.

О вајару и професору Драгољубу Димитријевићу у припреми је монографија о његовом раду и животу, коју, нажалост, није дочекао да угледа за свог живота.

Драги професор и умјетник Драгољуб Димитријевић отишао је заувијек из наше средине, а за собом је оставио бројне споменике – умјетничка дјела која ће нас подсјећати на богат живот једног вриједног неимара своје професије. Нама у Херцег Новом остаје трајна успомена на њега као врсног умјетника и часног, скромног човјека. Остаје и наша дубока захвалност за несебичну помоћ и пажњу коју је имао према свим грађанима Херцег Новог, посебно према својим пријатељима.

Здравко Шакотић