• Писац Владимир Арсенијевић сматра да су чланови Шведске академије, одлуком да Нобелову награду за књижевност доделе аустријском књижевнику Петеру Хандкеу, показали „фантастичан таленат да ураде погрешну ствар“.

Владимир Арсенијевић (printscreen N1)

„Тај човек је учинио нама јако много онога што се зове медвеђом услугом, јер је тако запечатио тај део наше историје“, рекао је Арсенијевић. Он сматра да они који су у српској јавности бранили Хандкеа тезом да се Нобел додељује за књижевност – заправо нису никада ни читали аустријског писца.

Арсенијевић, коментаришући културну сцену у нашој земљи, каже да ситуација није толико лоша.

„Чињеница да постоји доста креативности у нашем друштву, да се показује на различитим нивоима, и да имате има прилику да на разним местима присуствујете стварима које су вредне пажње и времена. Ситуација у том смислу није безнадежна“, рекао је писац гостујући у Дану уживо.

Говорећи о Сајму књига, каже да је интересантно осмотрити утисак страних гостију Сајма којима је просто фасцинантно да постоји таква манифестација која привлачи толики број људи, да имате један такав пулс на сајму који је загрантован из године у годину…

Видимо да се мали издавачи с муком појављују или не појављују на Сајму, јер ту постоји, како наводи, читав низ проблема који се упорно не решавају.

Коментаришући НИН-ову награду, каже да му је интересантно неколико преседана који су тихо направљени прошле па и ове године, мада ћемо, како додаје, тек видети кад буду објављене листе за ову годину кандидате. Стално се НиН-ова награда саплитала на то шта испуњива критеријуме да би неко ушао у трку за НИН-ву награду, каже.

„Прошле године је био интересантан и за мене драг пример Лане Басташић чија књига „Ухватити зеца“ се нашла у финалу, што је било важно, јер се њеним присуством и присуством Саше Савановић некако дао миг да постоји тај јак женски глас у савременој књижевности који није занемрљив и такође да постоји смена генерација, заједно са Владимиром Томашевићем, који је добио НИН-ову награду прошле године. Некако су он и те две ауторке ипак на динамичан и важан начин репрезентовали ту генерацију која је сада око 30. године живота и побили су све те неверне Томе који упорно пласирају тај песимизам, где књижевност умире и замире и више нико није заинтересован. А онда, ипак, видите да су сјајно сензибилирани млади људи до гуше у књижевности“, истакао је.

Упитан о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу и о реакцијама у јавности – домаћој али и оној ван наше земље, каже да они који су гласно подржавали Хандкеа у српској јавности, излазили су са тезом „да награду треба доделити само због књижевних ствари, као да су га икада и читали и као да би га заступали да његови ставови нису били такви“.

„Ту је поново процурило нешто од атмосфере коју смо живели деведесетих, поново нас је вратило у светску јавност на тај најстрашнији могући начин. Тај човек је учинио нама јако много онога што се зове медвеђом услугом, јер је тако запечатио тај део наше историје. Никада се човек није одрекао нити својих ставова нити својих симпатија, држао је говор на сахрани Милошевића. Сећам се свог ужасавања када је био по Србији деведесетих година, када је једино давао интервју за РТС – не морамо да објашњавамо шта је то тада значило… И сећам се када је једном давао интервју носио је, дословно, ружичасте наочаре, јер у Србији тада, у онај хорор од Србије тада, и није могло да се дође без таквих ружичастих наочара, па да се тако психоделична слика о једном „дивном“ друштву шири около“, подвукао је Арсенијевић.

Каже да је Хандке све време показивао један апсолутни недостатак поштовања према ономе шта једно нормално друштво у савремености треба да буде и то је, како оцењује, главни проблем.

„Други проблем је бизарност Шведске академије. Стварно су ти људи показали фантастичан таленат да ураде погрешну ствар. Након свих оних лудила, након сексуалног скандала, након недодељивања награде, ви узмете и баш од свих писаца на овом свету дате Петеру Хандкеу, то је невероватно“, казао је.

Навео је да је њему лично Хандке, као писац, досадан.

Има толико писаца којима је та награда могла да буде додељена, додао је.

Каже да му је жао Олге Токарчук (друге добитнице, такође за књижевност), али наводи да и ту постоји интересантан преседан – награду је добио неко нешто млађи, јер је она у педесетим годинама, а затим – добила је ауторка, што није прву пут, али је сразмерно ретко.

„И нигде нема Олге Токарчук. И углавном тај који мисли да је велика неправда што се дискутује о Хандкеу, он и не зна да је додељена друга Нобелова награду за књижевност“, навео је.

Говорећи о доласку у Београд светски познате и признате уметнице Марине Абрамовић, каже да је то једна природна ствар јер она јесте стасавала у Београду, СКЦ-у… „Мислим да је јако добро да је та ретроспектива урађена, и да смо имали ту Марину Абрамовић са свим њеним ексцесима, и прес конференција у 6.32 ујутру и нешто тако“, закључио је гост Н1.

Извор: Н1