• Рођена Новосађанка замијенила је равну Војводину гордим Дурмитором, а асфалт пространим ливадама и врховима

Фото: Приватна архива саговорника

Зову је Ана са Боана, а и она воли да се тако представља. Иако је рођена у Новом Саду, гдје је завршила основну школу и гимназију, с Боаном је срасла и не могу једно без другог. Уснула варошица, некада трговачки центар, Ани пружа мир и топлину, она Боану дарује осмијех и љубав већу од Дурмитора. Цијене ту повезаност и Ана и Боан и не дају једно друго. Држе се онако чврсто, какве су уосталом све ускочке везе.

“Још одмалена су ме звали Ана са Боана јер сам обожавала и једва чекала да дођем на свој Боан, код бабе и ђеда. Сваки распуст и сваки пут кад би се створили услови за бијег из града, ја бих бјежала у Боан”, прича двадесетогодишња дјевојка која је одлучила да напусти Нови Сад и равну Војводину замијени гордим Дурмитором, а асфалт пространим ливадама.

Присјећа се Ана да је тих година, када су ђачки распусти имали вриједност више само због Дурмитора, Буковице, Боана, варош била пуна дјеце која су, као и она, вољела ријеку, планине, коње…Али, само је она одлучила да напусти град и то у тренутку када села остају пуста.

“Сјећам се да смо, када је лијеп дан, ишли сви заједно на купање на Буковицу, увече би се скупљали на игралишту код школе на Боану, играли фудбал, одбојку… Каткад бисмо наговорили мог оца да прихвати ту одговорност и поведе екипу ‘малих’ људи на планинарење. У сјећању ми је посебно остао дан када је мој отац ‘спаковао’ нас шесторо у кола и повео нас на Боботов кук. Била је то група дјеце између 12 и 15 година која се упутила на нимало наиван највиши врх нашег гордог Дурмитора. Тог дана свако од нас се осјећао као да је успјешно попео Еверест”.

Тај Еверест Ани је и даље једнако примамљив. Са смијешком прича о томе како је другарима из Новог Сада причала о својим дурмиторским згодама и незгодама.

“Сва та искуства је после распуста било немогуће препричати и описати другарима из Новог Сада који са муком оду и до Фрушке горе и којима је углавном било много битније ко је скупље патике добио за почетак школске године, што је мене одувијек фрустрирало. Онима које је то ипак помало занимало Дурмитор сам описивала ријечима: То је као пет Фрушких гора да наслажеш једну на другу”.

Након основне школе жељела је да упише Гимназију на Жабљаку, али каже да родитељи нијесу били за то. Уписала је природно-математички смјер у новосадској Гимназији “Исидора Секулић” и са родитељима постигла договор – факултет уписује гдје год пожели.

“Мислили су да ће се моје жеље током те четири године промијенити, да ћу, као и сви ‘нормални’, жељети да наставим живот у великом граду, уз све ‘погодности’ које такав живот пружа. На огромно изненађење свих, моја жеља није се промијенила с годинама. Напротив, постајала је све већа”.

И док су се родитељи и пријатељи надали да ће је ипак одговорити од “луде” замисли да напусти Нови Сад, Ана је тражила град и факултет довољно близу њеном Боану и одлучила да упише Природно-математичке факултет у Подгорици.

“Како сам посљедњих година долазила некада и сваког другог викенда из Новог Сада на Боан, скупљајући џепарац само за аутобуску карту, касније за гориво, Подгорица ми је звучала веома близу. Прошле године сам уписала факултет и пошто се стање са короном погоршало прошле јесени, а настава прешла на онлине, све ми је то јако одговарало, па сам и прије Нове године вратила и оно мало ствари што ми је било у дому у Подгорици на Боан, и почела у Подгорицу одлазити само када морам”.

Признаје да је многи и даље са невјерицом гледају када им каже да је због Боана и Дурмитора напустила Нови Сад, али да је све већи број оних који се одушевљавају њеним начином живота и вриједностима које, макар декларативно, сви подржавају.

“Посебан кутак за мене одувијек је био Боан, једно наизглед обично село, заправо надморском висином најниже селу ту у околини. Али, баш то што се налази ‘у рупи’ стално ме је тјерало да одатле идем навише: да ли на горди Дурмитор, пространу Сињавину или мистериозне Морачке планине. Са Боана све је близу, а опет гдје год да одем на Боан се увече вратим да пржим палачинке, гледам фотографије које сам са екипом тога дана направила (јер прво правило гласи: У планину никад не иди сам), сумирам утиске и на крају заспим уморна и срећна”, каже Ана са Боана.

А да, презива се Петрушић, мада њено презиме многи и не знају. Знају је као Ану са Боана. Довољно, и њој и Боану.

Док је живјела у Новом Саду Ана се десет година бавила фолклором и пропутовала је већи дио Европе, а “зашла” је мало и у Азију. Завршила је алпинистички курс, стекла лиценцу за ски-инструктора, са 18 година почела да ради сезоне на зип-лајну на Тари.

“На релацији Боан-Жабљак итекако сам имала шта да радим. Зимске дане сам, када год би то било могуће, проводила у Ски-центру Савин кук, тако да сам сада све те послове још више пригрлила и посветила им се максимално. Све ми је то јако пријало и из дана у дан сам све срећнија”, каже Ана која организује планинарске туре по Дурмитору.

“Отац ме је често водио у планину још када сам била мала. Касније је ту улогу преузела тетка, која је такође авантуристкиња, и мало помало научила сам и прошла многе дурмиторске стазе. Са 18 година први пут сам повела групу у планину и то на дурмиторски врх Међед. Веома ми се свидјело све то и често сам размишљала како би то могло да постане боље, квалитетније, а касније можда и прави посао од ког бих могла да живим”.

Ана се бави и турно скијањем и прошле године је у категорији жена освојила прво мјесто на “Сињавинском маратону”.

“То прво мјесто сам освојила из простог разлога јер сам била једина жена која се прошле године усудила да пређе Сињавину на турно скијама”.

Од једног Жарка Ана је добила најдражи поклон – коња. И то не било ког, већ Бамбија који јој је освојио срце. А и његов газда је освојио срце лијепе Ане.

Фото: Приватна архива саговорника

“Жарка Остојића сам упознала прије двије године. Након пар мјесеци дружења први пут сам дошла код њега да јашем коња, чиме се он иначе бави. Прошле године због короне нисам могла да уђем у Црну Гору до средине августа, када се десило и моје званично пресељење и повратак на Боан, па сам до мог другог сусрета са Жарковим коњима чекала готово годину. Тада сам упознала Бамбија. Од тога дана моје пријатељство са Жарком све више је прелазило у љубав, као и моје познанство са Бамбијем. Заједно смо од прошле јесени урадили доста тога и за наше авантуре многи су чули, а надамо се и да ће тек чути. Због велике љубави између Бамбија и мене, Жарко је одлучио да ми Бамбија поклони и он је званично мој први коњ и мој најдражи поклон”.

Од тада Ана помаже Жарку да води јахачке туре и труди се да од њега што више научи. Задовољни туристи, а њих двоје посебно.

“У будућности планирам максимално да се посветим развијању и унапређењу свих врста тура и програма за туристе на све три планине које окружују Боан, за вријеме било ког годишњег доба. Планирам свакако овдје да останем, јер сама чињеница да сам овдје чини ме срећном”.

Посебан кутак за мене одувијек је био Боан, једно наизглед обично село, заправо надморском висином најниже селу ту у околини. Али, баш то што се налази ‘у рупи’ стално ме је тјерало да одатле идем навише: да ли на горди Дурмитор, пространу Сињавину или мистериозне Морачке планине. Са Боана све је близу, а опет гдје год да одем на Боан се увече вратим да пржим палачинке, гледам фотографије које сам са екипом тога дана направила, сумирам утиске и на крају заспим уморна и срећна

Светлана Мандић / Вијести