• У суботу, 24. октобра у селу Горње Храсно вршено је ископавање моштију мученика и мештана овог села који су пострадали 1941. године, зверски убијени и бачени у јаму у близини села.

Седамдесетих година, тачније 1971. године мошти мученика извађене су из јаме и положене у новоизграђену костурницу. У току претходног рата, костурница је минирана заједно са црквом која се налази недалеко уз селу.

Након двадесет година од тог стравичног злочина на иницијативу потомака који нису били сигурни да ли се мошти њихових предака налазе испод рушевина, извршено је ископавање костурнице благословом епископа Григорија уз присуство умировљеног епископа Атанасија, игумана завалског Василија, археолога Иване Грујић, месног пароха и великог броја народа. Након ископавања површинског слоја, пронашли смо кости и приступили њиховом вађењу.

По завршетку радова мученичке кости пренешене су у манастир Завалу где ће бити опране и припремљене да се по благослову епископа Григорија достојно сахране на место које ће се накнадно објавити.

Горње Храсно је старо српско село. У њему су, у више заселака, живјеле познате старосједилачке породице, помињане и у средњевјековним изворима: Буквићи, Ћук, Ђого, Комад, Медан, Вукосав и Жарковић. Горње Храсно од седамдесетих година ХХ вијека припада општини Неум, а налази се недалеко од пута који води од Стоца до овог мјеста на мору.

До оснивања Неумске општине припадало је Чапљини, од које је удаљено 16 км. Од Стоца, у чијем је срезу некада било, Горње Храсно је далеко око 11 км. Временом су католици постали већина у околини.

Усташе- комшије су 27. јуна 1941.,на превару, позивом, скупили све Србе, мушкарце преко 14 година из Горњег Храсна и затворили их основну школу, у центру села.

Изговор за затварање био је сутрашњи Видовдан и тобожњи страх од српског устанка. Под изговором да их воде у привремено у Столац, усташе комшије су мирно повезали Србе у конопце, по двојицу, за лијеве и десне руке.Ноћу су их повели према Стоцу, али козјом стазом која води према јами Гавраници, у брду Козарица.

Зауставили су их измучене, многе и босе, испред јаме и послије команде:“За дом спремни!“, запуцали на несрећнике. Многи су пали на земљу мртви рањени.Али, случај је хтео да усташе, нехотице, убију и једног од својих.

Ухватила их је због тога пометња па су прекинули паљбу. Захваљујући томе 39 Срба се успјело ослободити конопаца и побјећи у брдо. Међу њима је било и рањених.У зору су усташе дотукле преостале рањене Србе.Тијела њих 66 су гурнули у јами и затрпали их грањем и камењем. У марту 1943., усташе су убиле још 5 жена и дјеце из породице Ђого.

Родбина жртава је 1970., из Гавранице, извадила кости мученика и сахранила их у спомен костурницу. Локалне хрватске власти, тада комунистичке, им нису дозвољавале да споменику напишу истину.
У прољеће 1992., регуларне јединице војске РХ, су окупирале овај крај. Тада су спалили ову цркву.Уништена је и спомен костурница жртава у центру села и све куће. Мошти мученика су оскрнављене и њихова судбина је још непозната. Послије рата Срби се нису вратили у село, а све њихово је још у рушевинама.

ОБНОВА ХРАМА – ПИТАЊЕ ЧАСТИ: Иако у Храсну од 1991. године нема Срба. храм Светог Јована никако не смемо препустити забораву

Храм рођења св. Јована Крститеља у Храсну, обновљен 1849. спаљен је у мају 1992. године, а миниран је и разрушен 1995., послије Дејтона, од стране хрватских власти. У порти храма се налази сеоско гробље, помоћне зграде, као и стећци. Данас у Храсну има српске земље, али нема српског становништва. Окупљају се углавном 3. недјеље поста, као и на Ивањдан, на рушевинама храма, где се служи се света литургија.

извор: РТРС/ Епархија ЗХиП/ СНД Пребиловци