Свестан чињенице да јој ни бројне написане књиге проналазача и ловаца на срећу нису довољно пришле, и да јој ни један, простором и временом ограничен, блог неће “пера одбити”, ипак, усудих се.
Она изискује читав том књига крупне сачме, а не овај “танки” малокалибарски метак у виду једног блога. Али, бар да покушамо, никад се не зна ко је где „рањив“ и где ће чије „слово“ завршити? Мета је бар позната, циљамо директно у оно за чим тежимо и конфузно трагамо читав наш живот – СРЕЋУ у нама!
Да би неко нешто нашао, мора знати шта је и како изгледа то што тражи. Е, када зна шта тражи, онда тек може разматрати да ли је то и у којој мери можда већ нашао. Ако није, онда бар може наслутити где се то може налазити и тамо га тражити. Са срећом је потпуно исто. Шта је то она још и где је осим у тих 5 слова које је неко некада, с неким разлогом, можда и пијан, од слова тако посложио?
Књиге које смо учили као ђаци прваци, као зрелији основци, незрели средњошколци, или “факултетџије”, нису се нешто написале о њој, бар се ја не сећам. Код куће се помињала обично успут и у неким споредним контекстима и облицима. Типа, када детету неко донесе бомбоне или играчку па га усрећи или када се том загонетном именицом тепало истој тој малој, слаткој деци… Када су нас “посећивали” сви они птичији измети са небеса – бивали смо обавезно „срећни“… Или када смо као суманути, до испадања очију из главе, тражили и брали детелине с` 4 листа не би ли били срећни. Како су године све више шишале живот, о њој се сазнавало и нешто више и помињала се углавном у контексту здравља, но питање је да ли је оним здравима само њихово здравље довољно за срећу? Плашим се да није, док оним болесним сигурно јесте. О, срећо наша, што нас мучиш, реци нам шта си, где си више и у чему си?
Неки је мој утисак да је појам личне среће још увек многима нејасан, недостижан и, како данас ствари с оптимизмом стоје, све даље од нас и све мање у нама. Да је људи немају онолико колико мисле да је имају сви они око њих, или бар већина наивно изабраних. Да је немамо онолико колико мислимо да треба да је имамо и заслужујемо. А, несвесни да је можда имамо много више од оних за чијом срећом жудимо и тежимо…
Срећа је скромна за разлику од нас нескромних. Није она далеко од нас, ми смо далеко од ње. Ми тражимо много, док она тражи само свесност онога који је гања и прижељкује. Са јасном напоменом да појам среће не трпи универзалност, у смислу да нечија срећа по сујетном, гладном и незаситом аутоматизму мора уједно бити и наша срећа. А, људи, обично материјално претенциозни, углавном виде и траже своју срећу у нечијој другој… И ту праве катастрофалне грешке несагледиво несрећних последица. Ту се у старту одричу оне своје, можда и суђене и довољне, као и среће коју можда већ одавно имају, а нису је свесни.
Велика је ствар бити свестан оне своје иницијалне среће која нам је сасвим довољна, бар да се отера све чешће и опасније незадовољство. Још већа ствар је знати где и у чему тражити ту срећу. Они који само то знају, тврдим да су већ увелико или прилично срећни људи. А, огромна већина нас ту лута, јер је тражимо тамо где је никада не налазимо, где је никада и не можемо наћи. И нећемо наћи. Тражимо је у погрешним људима, тамо нечијим животима и туђим сумњивим судбинама не схватајући да наша срећа није „тамо“. Напротив, да је много ближе. Да је веома близу. Најближе! Да једва чека да је газда открије, узме себи, пажљиво чува и буде је свестан. Да она можда чека на то читав свој живот док је онај, чија је, и коме је намењена тражи и копа по туђем дворишту. Ово је покушај и прилика да лопату најзад забодемо тамо где треба да копамо ако хоћемо до наше среће, ако је заиста имамо и заслужујемо – у своје двориште.
Ако бих морао да кажем, рекао бих да највећу шансу схватању своје среће треба пружити у животној реалности и скромности, као једној од највреднијих људских врлина. Ништа мање ни у приземности и реално-свесној самооцени о сопственом и тренутном тачном припадајућем друштвеном слоју. Без претераног мисаоног и авантуристичког прескакања свог друштвеног статуса којем тренутно припадамо. Без оних темељних и предубоких оцена макро дешавања око себе који се обично граниче са неким теоријама завера, превара и неправди, а на које никако и ничим не можемо утицати. Без много обраћања пажње не некога и нечије… Без много расипања сопствених схватања и закључака који обично заврше у неком наивном упоређивању са туђом срећом… Наша срећа је у нашем микросвету, писао сам о њему у свом другом написаном тексту који се зове “Живот…” (кликни).
Човек изгледа не зна извагати своју срећу, ако на ваги и оном њеном другом тасу, уместо оних, свима нама “старијима”, познатих мерних тегова и тегића, не стави нечију другу “срећу” и не упореди је са постојањем и тежином своје. Па мало касније, инспиративно скине ту нечију па је замени опет нечијом, обично “већом и тежом” од своје. Сутра, такође, мења нечијом другом, по навици, опет габаритнијом и тако у недоглед. Не бацајући ни тренутка око на свој тас и своју срећу која усамљена „мрша и губи на тежини“, стрпљиво чекајући газдину свест, поглед, руку, разум и на крају – тај чврсти загрљај. Такво вагање и схватање личне среће је унапред осуђено на њену одсутност. Као и на истовремено призивање та два кобна слова испред ње која нас чине таквим каквим данас све више јесмо…
Извор фотографије: www.news.efinancialcareers.com/
Пусти другима њихову “срећу”, за коју ти ја тврдим да у већини случајева није онаква и онолика колику је ти замишљаш. Ти се бави својом, спознај је, ради на њој и увећавај је свакога дана! Људи моји, 21. је век и “техника среће” је напредовала. Где сте још видели да се користе оне ваге са два таса? Сада су актуелне дигиталне где у један милиграм извагаш само оно што желиш без упоређивања са било чим другим. Слободно стави своју срећу на ту вагу, изоловану од свих туђих „срећа“. Убеђен сам – бићеш моментално срећнија особа! Пробај. Пробај своју срећу без прилога оних туђих!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
