Брозови и данас пуше „шумљак“
-
Дуван на породичном имању Врећа у Крњевићима у Требињској шуми има необичну традицију: прије пола вијека пушио га је Јосип Броз Тито, а настављајући породичну „навику“, данас га поручује – и његов унук Јошка.
„Он живи у Београду, али је данас лако наћи људе и везе са овим крајевима и доћи до онога тражите. А добар глас далеко се чује“, каже за Радио Требиње Васо Врећа, један од све рјеђих домаћина из Шуме који је наставио породичну традицију производње дувана.
А „равњак“ из Требињске шуме одавно је у легенди. Због његове посебне ароме, квалитета и „доброг гласа“, по дуван ове сорте и са овог поднебља код домаћина из Шуме емисаре су слале бројне познате личности, међу њима и највећи владари свог времена: требињска легенда каже да се још прије Тита „шумљак“ пушио и на аустријском царском двору у Бечу.
„Дуван из Требињске шуме је свјетски познат и признат, а узгој ове сорте овдје је вијековна традиција. Не знам да ли има иједна земља у Европи гдје није стизао наш дуван. Ријеч је о аутохтоној сорти која још опстаје, али у веома малим количинама и у односу на потребе тржишта – немамо га ни приближно довољно“, каже Врећа.
„Равњак“ од нашег домаћина из Крњевића поручују и данас многи из свијета познатих, па и актуелни „владари“ након Тита, али Васо Врећа нерадо говори о именима. Како каже, посла има само са посредницима који долазе у њихово име.
„Тако је било и за Титово вријеме. Нико тада није знао да то иде директно предсједнику. Дошао би човјек који тражи најквалитетнији дуван, спреман да плати и највишу цијену“, каже Врећа.
Дуван „равњак“ одавно је изгубио тржишну битку са хибридним сортама, са знатно вишим приносима и мањом цијеном производње. „Равњак“ готово да и не постоји у рецептурама дуванске индустрије, па ни скромне домаће – углавном ослоњене на јефтиније увозне сировине.
Произвођачи се уздају само у праве дуванске сладокусце, који лако познају и разликују арому правог „шумљака“, од тона дувана, разних сорти и квалитета, који се по пијацама у региону или путем интернета лаковјернима продају под том истом „фирмом“ – да би лакше нашли купца.
Ни повољност да прави „равњак“ у односу на друге сорте и даље „држи“ добру цијену није од помоћи: дуван који је некад „мирисао“ царским двором у Бечу и резиденцијом на Дедињу данас је пред изумирањем…
„Ништа није урађено ни да се ‘равњак’ брендира и заштити. Посљедњих деценија доста је производња опала. У Требињској шуми свега је још неколико домаћина који саде ‘равњак’. Ја не одустајем од те традиције. Без обзира што је то солидан додатни приходи у кућни буџет, питање је колико би се постигло – да није љубави према овом послу“, истиче Врећа.
Извор: Радио Требиње / Раде Савић